Priča o Diogenu je priča o mnogim drugim napuštenim psima. Zakon o dobrobiti životinja postoji i sjajan je, ali je samo slovo na papiru, koje se ne primenjuje. Pomozimo svi zajedno da Diogen postane pravilo, a ne izuzetak. Put nas je odveo u Staru Pazovu, gde smo mogli da vidimo kako psima pomažu Pazovačke šapice koje su zbrinule Diogena, ali i mnoge druge pse.
Vest da je pas Diogen, koji se iz Stare Pazove zaputio sa studentima za Novi Sad pred veliki protest početkom februara pronađen obradovala je ogroman broj ljubitelja pasa i životinja. Svaka pobeda u bici za nezbrinute životinje slavi se kao teški izuzetak jer su šanse za njih od starta vrlo male. Zbog pasivnosti i nezainteresovanosti države, neprimenjivanju zakona, nemara, manjka empatije, solidarnosti, čak i mržnje prema životinjama. Šanse rastu samo voljom i ljubavlju onih koje za pse mare, bezuslovno. Ovo je priča o takvim ljudima, zbog kojih smo otišli u Staru Pazovu, i kako bi uticali da Diogen ne bude izuzetak, već postane pravilo.
Nakon što se ovaj dobroćudni retriver od oko dve godine izgubio u Petrovaradinu, pronađen je zaslugom udruženja divnih ljubitelja pasa, udruženja Pazovačke šapice, malog dela javnosti koji nikako nisu želeli da odustanu.
Priča je tekla na način da se ovaj zlatni gospodin 27. januara pojavio na ulicama Stare Pazove, da bi tri dana kasnije odlučio da bude deo čela povorke studenata blokadera koji su se zaputili za Novi Sad. Sa još jednim svojim drugarom, koji je ubrzo vraćen u svoj rodni grad, bio je glavna zvezda priloga naše televizije.
Sa studentima je stigao do Petrovaradina, gde se uplašio usled velike buke, i ostao na sremačkoj strani. Čak četrdesetak ljudi je učestvovalo u potrazi za njim, razmenjivale su se slike, pisali tekstovi, ali Diogena nije bilo sve do 13. marta kada su studenti krenuli iz Novog Sada za Beograd. On, koji se odaziva i na ime Student, odlučio je da opravda svoje drugo ime, paje studente sačekao u Sremskim Karlovcima, a tu informaciju su Kseniji dali njeni prijatelji koji su vozili traktore, i bili deo protestne kolone. Za Diogena su pravljene mnogobrojne popularne “čeke” kod svakog sela, a devojke Žaklina i Ivana, revnosne i hrabre zaštitarke iz Inđije imale su to zadovoljstvo da ga uhvate iz trećeg pokušaja.
Kao medijska ličnost, ali i maza koja obožava ljude, druge pse i mace, i nakon što je prošao kompletnu zakonsku, karantinsku proceduru, za njega je bilo puno upita, spominjala se i mogućnost da ga preuzmu studenti, da ode u inostranstvo, ali svi koji su dublje upućeni u ovu materiju znali su da se kroz špalir interesenata, na kraju puta uglavnom nađe onaj jedan ili jedna soba- mogli bismo slobodno reći sudbina. Kseniji i njenim prijateljima je vrlo važno da u udomitelju vide trajan dom i sreću za svakog psa, stoga se starateljstva ne odriču tek tako, a pošto sam i sam učestovao u ovom delu priče, to mogu i da potvrdim. Što bi Ksenija rekla “mora da klikne”. I jeste, 8. aprila, Diogen je dobio svog novog vlasnika Stefana koji obožava životinje, a pred njima su mnogobrojne šetnje i uživanja širom predivne Deliblatske peščare.
Pazovačke šapice
Ksenija Dopuđa se dugi niz godina bavi i pomaže psima i za njih živi (trenutno vodi računa oko pedesetak pasa u udruženju Pazovačke šapice iz Stare Pazove koje je osnovano pre nešto više od godinu dana). “Borio” sam se sa njom da je predstavim imenom i prezimenom, ali mi je ona naglasila da bi radije da ih sve predstavim kao udruženje u kome su svi jednaki i gde nije bitno ko se kako zove, jer ono što rade nije pitanje lične promocije, već životinja. Solomonsko rešenje pronašli smo u tome da imenujemo sve članove ovog udruženje, koje osim nje reprezentuju i njena ćerka Nađa, Slavica M, Slavica S, Duda, Marija, Jovana, Staša.
Na dnevnom nivou bave se ovim odgovornim i ispunjujučim poslom, a brojne pse brojem sam i sam imao priliku da obiđem. Kada vidite ljubav koju dobijaju, ta incijalna spoznaja da tek čekaju na finalni dom nije preovladavajuća, već činjenica da su voljeni i da je nekome (u ovom slučaju više njih) do njih stalo. Nema sažaljenja, postoji samo spokoj.
Svaka pseća priča je pomalo herojska melodrama sa srećnim krajem. U taj srećni epilog utkano je i puno htenja, odricanja, nepristajanja na poraz. U životu je sve drugačije kada postane lično, pa tako i nakon samo 15 minuta sa njima, oni nisu više čopor, niti fotografije sa društvenih mreža, oni su umilna, autentična bića, Beli, Lara, Bagira, Lea, Višnja, Vila, Sara… Svi psi u šapicama su veterinarski zbrinuti, vakcinisani, sterilisani, kastrirani, zaštićeni od parazita, spremni za udomljavanje (a ukoliko neko želi nekog specifičnog psa, a takvog nema, kontaktiraće druga udruženja).
Svi ovi psi su ujedno i poziv onima koji ne okreću glavu kada vide napuštenu životinju, kojima izgovor nije činjenica da već imaju ljubimce, koji su nesebični, da pomognu.
Često čujem legitimne razloge ljudi, a koji se tiču radnog vremena i nemogućnosti da to vreme podele sa psom ili nekog za taj posao zaduže, ali sam isto tako sko čuo “da je bolje da pas samuje u svom domu osam sati, nego da mu svaki sekund na ulici bude ruski rulet i možda poslednji”. Kao i za decu, tako i za pse nikada nije “pravi momenat”, on se naprsno desi, a pravi je u stvari svaki kada srce za nešto počne ubrzano da vam lupa. Pas je velika odgovornost, ali i retka privilegija spoznaje pravog i bezuslovnog prijateljstva.
Pouke
Priča o Diogenu je sa druge strane priča o mnogim drugim napuštenim psima. Zakon o dobrobiti životinja postoji i sjajan je, ali je samo slovo na papiru, koje se ne primenjuje.
Država se psima ne bavi i okreće glavu, a jedini način za regulisanje pasa lutalica su sterilizacija i kastracija. Zakon o dobrobiti životinja trebalo bi da bude na agendi svako buduće političke opcije ili smislenog pokreta, a kada bi počeo da se primenjuje uličnih pasa ne bi bilo, niti bi se u tom procesu kretali od nulte tačke, kao što je bio slučaj u Nemačkoj ili Turskoj.
Samo kada bi se rešili mašinerija koje peru novac zahvaljujući zloupotrebi napuštenih životinja, azilima poput Avenije i zoohigijene Aze, o čemu u svom serijalu piše Nedeljnik Nin, pa kada bi svaka opština imala svoje prihvatilište, odnosno azil, sve bi bilo drugačije. Psi bi mogli da budu vakcinisani, čipovani, sterilisani. Po našem zakonu odgajivačnice moraju da budu registrovane u Apr-u, a svega 78 je registrovano, od 5000 koliko ih u Srbiji ima danas. Kada bi sve bilo po zakonu, Srbija za dve godine verovatno ne bi ni imala ulične pse, pored ovolike vojske zaštitara, kučkara, volontera, udruženja, humanih pojedinaca spremnih da pomognu, u jednom dahu će Ksenija.
Ukoliko ne iz ljudskosti, empatije i solidarnosti, ovo pitanje bi moralo da bude na dnevnom redu svih budućihrelevantnih faktora, makar iz interesa, jer su ljudi koji vole pse jedna ozbiljna, velika i relevatna grupacija, i prilično bučna, drčna i strastvena. Na ovu vlast ne možemo da računamo, ona ne haje ni za ljude, a kamoli za pse i druge životinje.
Psi imaju samo nas, ne ostavljajmo ih na cedilu. Ko želi da pomogne Pazovačke šapice može to da uradi kroz sledeći broj žiro računa: 265-6610310001782-36 ili kroz PayPal uplatu (paz.sapice@gmail.com). Više informacija možete da dobijete i putem njihovog Instagram profila.
Pavle Jakšić | Vitraž
Pratite Vitraž:
