Krajem 1970-ih, američka vlada je deregulisala avio-industriju, a kao rezultat toga usledio je nalet novih avio-kompanija, nekih veoma neobičnih.
Krajem 1970-ih, američka vlada je deregulisala avio-industriju, uklonivši federalnu kontrolu nad cenama karata, rutama i ulaskom novih avio-kompanija na tržište. Kao rezultat toga, usledio je nalet novih avio-kompanija od 1980-ih pa nadalje, a neke od njih su bile posebno neobične, i zaista su postojale.
Kockarski raj u vazduhu
Prvo par reči o čoveku koji je stvorio MGM imperiju, da biste imali jasniju sliku kako smo došli do aviona. Rođen u Fresnu, Kaliforniji, Kirk Kerkorijan, dete jermenskih imigranata, vrlo brzo je napustio školu, upuštajući se u najblaže rečeno, čudne poslove kako bi pomogao svojim roditeljima. Obećavao je kao bokser lake kategorije, ali je ring napustio kako bi se posvetio časovima letenja.
Tokom drugog svetskog rata, bio je od pomoći britanskom Royal Air Force-u, a kada je rat završen, iskoristio je svoje znanje o avijaciji, tako što je otkupljivao viškove vojnih aviona, koje je kasnije obnavljao i preprodavao.
Već 194. godione imao je dovoljno novca da kupi čarter kompaniju Trans International Airlines, koja je prevozila kockare širom sveta do Las Vegasa. Usledila je kupovina Metro Goldvin Majer studija 1969, i gradnja čuvenog MGM Grand kazina, sa tada, preko 2000 soba. Rekord u kapacitetu držao je od 1993. do 2006, godina, a sada se nalazi na trećem mestu sa 6852 sobe, tik iza novog rekordera, hotela Forst World Hotel & Plaza u Maleziji (7351 soba) i kazina Venitian u Las Vegasu.
Sada shvatate da je pravljenje specijalnih čarter letova za Kerkorijana više bilo peckanje preduzetničkog duha, nego najveći poduhvat u životu.
Inaugurisan 1987. godine, MGM Grand Air je bio prvoklasna, superluksuzna avio-kompanija koja je u početku pokrivala jednu rutu. Los Anđeles i Njujork, tačnije LAX i JFK aerodrome, koristeći Boing 727 i Daglas DC-8 avione u raskošnim konfiguracijama. Pravilo je bilo da nijedan let nije mogao da ima više od 33 putnika, iako su avioni mogli da prevezu 100 ili više u standardnim postavkama.
Nema redova, čekanja na letove i prtljag. Nosači ubacuju torbe u avion i dovoze do finalnog odredišta,a postojala je čak i opciona usluga u vidu limuzine. Posebni saloni na oba aerodroma nudili su luksuzne sadržaje i usluge konsijerža.
U avionu pet stjuardesa i stojeći bar, kao i privatni kupei za sastanke. Kompletan obrok sa finim vinom i šampanjcem uvek je bio dostupan, a toalet je imao zlatne slavine i sapun sa monogramom. Sve ovo je bilo ponuđeno po nešto višoj ceni od karte za prvu klasu drugih avio-kompanija.
U početku popularan kod poznatih ličnosti i bogataša, MGM Grand Air je na kraju otvorio više ruta, ali se borio da popuni sva 33 mesta u svojim avionima.
Operacije su usporile 1990-ih, kako su privatni avioni postali sve rasprostranjeniji, a 1995. aviokompanija je prodata, promenivši ime u Champion Air, sa fokusom na čarter letove za sportske timove i vladine agencije. Godine 2008. već nije postojala. U današnjem svetu nejednakosti deluje da bi ponovo bila konkurentna. Ruski oligarsi mi prvi padaju na pamet kao potencijalne mušterije.
Pet Airways
Osnovan 2009. godine u Delrej Biču na Floridi, Pet ervejz je bio avio-kompanija posvećena isključivo kućnim ljubimcima, uglavnom mačkama i psima.
Leteli su, bez vlasnika, u glavnoj kabini uz specijalno prilagođena sedišta koja su zamenjena nosačima. Svaki avion je mogao da ponese oko 50 kućnih ljubimaca, koje je na svakih 15 minuta proveravalo osoblje.
Pre poletanja, životinjama je pružena šetnja pre leta i pauza u kupatilu u posebno dizajniranim salonima aerodroma.
Ideja je bila da bi zabrinuti (i bogati) vlasnici kućnih ljubimaca radije slali na letove svoje kućne ljubimce preko namenske avio-kompanije, umesto da ih klasične prevoze u svojim prtljažnicima, što je rukovodstvo ove kompanie smatralo opasnim, navodeći ekstremnu temperaturu, varijacije u dotoku kiseonika i nedostatak odgovarajućeg osvetljenja.
Avio-kompanija je radila oko dve godine, opslužujući desetak američkih gradova uključujući Njujork, Los Anđeles, Denver, Čikago i Atlantu. Početne cene bile su oko 150 dolara i išle su su do 1.200 dolara u zavisnosti od veličine životinje. Ko je imao pekinezera nije morao preterano da se stresira.
Avio-kompanija je 2012. godine upala u finansijske probleme, počela je da otkazuje letove, da bi sledeće godine potpuno prekinula sa radom, nakon što je prevezla oko 9.000 kućnih ljubimaca.
Međutim, njih vebova stranica je i dalje aktivna, što sugeriše da nije kraj za elitizam dobrostojećih kućnih ljubimaca. Već vidim skorojeviće na Instagramu kako šalju svoje životinje na avione, ali ne iz želje za njihovim komoditetom, već za promovisanjem sopstvenog bogatstva.
Hooters Air
Hooters, legendarni lanac restorana, u kojem vas opslužuju oskudno odevene konobarice sa bujnim grudima nije doživeo sudbinu Vindousa, Blokbastera, Nepstera, jer to je vreme kada je i Hooters bio na vrhuncu.
Jasno je i zašto. Osnovan 1983, i dalje traje, na preko 420 lokacija. I samo ime je dvoznačno, i američki sleng za ženske grudi i sova, koja je na logou. Ipak, uz svo dužno poštovanje sovi, slavu restoranu nije ona donela.
Godine 2002. Robert Bruks, predsednik lanca restorana Hooters, kupio je Pace Airlines, čarter prevoznika sa flotom od osam aviona, uglavnom Boinga 737. Sledeće godine ga je pretvorio u Hooters Air, avio-kompaniju dizajniranu po uzoru na lanac restorana.
Jarko narandžasta boja sa sovom blistavih očiju, već je bio dizajn koji je štrčao kada su avio-kompanije u pitanju. A u avionu – žurka. Dve „Hooters“ devojke, koje su se družile sa putnicima i inicirale trivijalne igre za nagradu u vidu gedžeta – majica bez rukava i narandžaste uniforme, iste one koje su nosile zamamne devojke. Ne znam koliko su se žene muškaraca koji su bili na ovim letovima preterano radovale ovim poklonima.
Međutim, služenje hrane nije bilo predviđeno. Ništa od čuvenih krilaca i burgera.
Avio-kompanija je bila smeštena u Mirtl Biču u Južnoj Karolini, mestu za odmor poznatom po golf terenima i odmaralištima na moru, koji su izgubili direktan vazdušni saobraćaj u opštem restrukturiranju komercijalne avijacije nakon 11. septembra.
Zbog svojih budžetskih cena i direktnih veza sa gradovima kao što su Atlanta, Njuark i Baltimor, Hooters Air je privukao putnike svih vrsta, uglavnom golfere i turiste, ali i porodice.
Međutim, nikada nije bio dovoljno uspešan da zaradi novac, i prestao je sa radom početkom 2006. godine, zbog rasta cena goriva nakon uragana Katrina i Rita. Imao je i sreće, jer na letovima nije bio niti jedna član medicinskog osoblja, a mogao je da zatreba, posebno za one sa srčanim problemima. A onda bi krenule tužbe.
The Lord’s Airline
Striktno bez alkohola u avionu, Biblije i Tore umesto časopisa, religiozni filmovi i četvrtina cena karata koja odlazi na finansiranje misionarskog rada – jedinstvene karakteristike The Lord’s Airline, koju je osnovao biznismen iz Nju Džerzija Ari Maršal 1985. godine, kada je kupio stari DC-8 koji je trebalo da bude jedini avion avio-kompanije.
Plan je bio da imaju tri nedeljna leta od Majamija do aerodroma Ben Gurion u Izraelu, nudeći direktnu rutu do Jerusalima, udaljenog oko 45 kilometara.
U to vreme, verski hodočasnici koji su želeli da stignu do Svete zemlje morali su da uhvate linijski let za Njujork. “Rusi imaju svoju avio-kompaniju. Britanci je imaju. Kao i Plejboj. Pa zašto Gospod ne bi imao svoju avio-kompaniju?” Maršal je upitao 1986. godine novinara Asošijeted Presa.
Do 1987. godine avio-kompanija nije uspela da se kvalifikuje za FAA (Savezna uprava za avijaciju) licencu zbog nedovršenih modifikacija i radova na održavanju aviona. Investitori su postali nervozni i smenili su Maršala, postavljajući novi odbor direktora koji će pokrenuti stvari.
Novi predsedavajući, Teodor Liščas, nije se video oči u oči sa Maršalom i njih dvojica su počeli da se svađaju u štampi.
Na kraju, Liščas i njegov brat su se pojavili u Maršalovoj kući tražeći korporativne zapise, što je rezultiralo, prema novinskim izveštajima, tučom i Maršal ih je tužio za upad. Oslobođeni su, ali je Lord’s Airline na kraju nestala i letelica je na kraju rashodovana. Da li su dobili oprost i blagoslov makar zbog inicijalne težnje da i Gospod ima prevoz, nikada nećemo saznati.
Smokers Express & SmintAir
Sa Tore i Talmuda na cigarete. Jeres u tranziciji kroz par rečenica.
FAA je zabranila pušenje na svim domaćim letovima u SAD 1990. godine, ali Vilijam Volts i Džordž Ričardson, dva preduzetnika iz okruga Brevard na Floridi, nisu bili preterano srećni zbog ove odluke. Treba li dodati da su bili pušači.
Početkom 1993. odlučili su da zaobiđu pravilo osnivanjem avio kompanije zasnovane na privatnom klubu, koji je bio baziran na članarinama od 25 dolara, mogućnost otvorena samo za one starije od 21 godine.
Avio-kompanija je trebalo da bude smeštena na regionalnom aerodromu Space Coast u Titusvilu na Floridi, a plan je bio da u avionu ponudi odreske i hamburgere uz besplatne cigarete.
Međutim, skoro godinu dana nakon najave poslovanja, avio-kompanija još uvek nije imala licencu ni avion, i iako su osnivači navodno tvrdili da su prikupili preko 5.000 članova. Regulatori su uskratili Smokers Ekpress-u dozvolu za rad, i cela ideja propala je bez pompe, a ni dima.
Godine 2006. ideju je rekonstruisao nemački preduzetnik Alekander Šopman, koji je objavio nameru da pokrene “Smoker’s International Airways”, ili skraćeno “SmintAir”.
Šopman, koji je pušio 30 cigareta dnevno, želeo je da pokrene dnevnu liniju između Tokija i Dizeldorfa, njegovog rodnog grada, dom velikog broja japanskih iseljenika i evropskih kancelarija stotina japanskih kompanija.
SmintAir je doživeo istu sudbinu kao i Smokers Express: nije uspeo da prikupi kapital potreban za početak rada i nikada nije izašao u vazduh. Pušači nikada nisu bili dovoljno homogenizovani za trijumf.
Deluje da neke od ovih avio-kompanija nisu rekle svoju poslednju reč, što ovom tekstu neće oduzeti patinu i nostalgiju.
Vitraž
Cover photo: EMcCutchan , Wikipedia
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
