Bill Withers – neponovljivi kralj soula

Autor kultnih pesama Ain’t No Sunshine, Just The Two of Us, Lovely Day, američki pevač Bill Withers napustio nas je 2020. godine, ali ne i njegova muzika, koja će ostati večno da rezonira i traje.

KAda je otišao neponovljivi glas soula, r’n’b-ja, bluza, fanka, otišle su sa njim i uspomene, ali su se mnoge i vratile. Flertovanja, osvajanja, špice i odjave mnogobrojnih filmova, ljubav, sreća, bezbrižnost. Bill Whiters nam je u amanet ostavio “Ain’t No Sunshine”, “Just The Two of Us”, “Lovely Day”, “Grandma’s Hands”, kako bi se ipak sa njim večno družili.

Nemoguće je da ga niste slušali, bilo da ste njegov opus pomno pratili, ili ste neke njegove pesme toliko puta čuli na našim radio stanicama, da prosto niste imali ni potrebe da ga “šazamujete” – znali ste da će se on vratiti već kroz koji sat.

U svom relativnom kratkom muzičkom opusu (1970-1985), ostavio je neizbrisiv trag. Kao strastveni zaljubljenik u muziku, u njoj je uživao tačno onoliko koliko je on hteo, bez forsiranja, prenemaganja, pritiska. Svoje pesme ostavio nam je u celofanu večnosti, kao bake što unucima nehajno ostavljaju kolače u kutku njihovih kuhinja. Uspeo je da osvoji tri nagrade Gremi, a njegov život opisan je u dokumentarcu Still Bill sada već davne 2009. Jedina lepša stvar od posthumnog dokumentarca, je onaj koji i sami možete da pogledate. Ovaj dokumentarac je kao vodič za to kako postati muzičar, čovek, otac, muž, i ljudsko biće dostojno življenja. Član Rock & Roll Kuće slavnih postao je 2015. godine, a u nju ga je uveo Stivi Vonder.

Embed from Getty Images

Pre nekoliko dana sam slušao “Grandma’s Hands”, i još neke njegove pesme, posle dugo, dugo vremena, kao da sam nešto predosetio. Poslednji put mi se nešto slično dogodilo u Zagrebu 2017, kada sam u jednoj prodavnici ploča u centru grada, potpuno intuitivno i bez ikakvog konkrenog razloga izvukao jedan jedini CD iz rafova, i to onaj grupe Mobb Deep, gde sam se instant prisetio meni kultne ljubavne himne “Hey Luv”. Nekoliko dana nakon toga saznao sam da je jedan od dvojice članova ove grupe Prodigy preminuo, i povezao sam da je to bilo upravo tog letnjeg zagrebačkog dana, krajem juna.

Grandma’s Hands

Gore navedena Withersova pesma posvećena je njegovoj baki, i napisana je 1971. godine za album Just as I Am. Pesmu je producirao čuveni Booker T. Jones. Njegov deka Gracchus Monroe Galloway rođen je u vreme robstva, što je i sam bio. U svojoj mladosti Bil je često išao u crkvu sa svojom bakom sa majčine strane, Monroove žene, koja se zvala Lula. Neretko je umela zarazno da zapeva u crkvi, prateći vokale tapšanjem. U jednom intervjuu Bil je izjavio “da je to bilo spontano pevanje, ne programirano. Ljudi su ustajali, i svi ostali bi im se pridružili. To je meni bilo najdraže pevanje u životu”.

Centralna tema ove numere, koja me pre par dana povezala sa Vitersom je moć ruku, koje štite i neguju, kao što su opisane u poslednjoj strofi.

 "Grandma's hands used to hand me piece of candy.
Grandma's hands picked me up each time I fell.
Grandma's hands, boy they really came in handy
She'd say, "Mattie don't you whip that boy.
What you want to spank him for?
He didn't drop no apple core,"
But I don't have Grandma anymore,
If I get to heaven I'll look for
Grandma's hands.
Um, mm, mm."

Pesmu su obrađivali mnogobrojni umetnici – Keb Mo, Al Jarreau, Gregory Porter, Simply Red, Gil Scott-Heron, a mlađa publika možda je se seti kroz pesmu grupe Blackstreet “No Diggity” iz 1996, koja je prodata u 1.6 miliona primeraka, u kojoj upečatljivu strofu ima i legendarni Dr. Dre. Niko je naravno nije otpevao kao on, koji je jedini zaista osetio srž pesme – Lulu.

Nehajno je postao jedan od utemeljivača R’n’B muzike, izvršivši uticaj na mnogobrojne pevače, Džon Ledženda, The Roots, Boyz 2 Men. Njegov uticaj nije opipljiv samo kroz silne obrade i remikse, već i kroz specifične tanane note koje su ovaj žanr izdigli na pijedestal.

Rodio se u rudarskom gradiću u Zapadnoj Virdžiniji, kao najmlađi od šestoro dece. Otac mu je umro u njegovoj 13 godini, a već u 18 se prijavljuje u Američku mornaricu, gde boravi čitavih 9 godina, i napušta je 1965. godine. Kada je krenuo za bazu Guam, rekli su mu – “u Guamu se nalazi lepa žena iza svakog drveta…postoje samo dva drveta”. Prodaje svoj nameštaj drugu koji je radio u IBM-u, i od tog novca odlazi u Los Anđeles da gradi muzičku karijeru. Vojska mu nije oduzela strast koju je osećao kao klinac dok je akapela pevušio u crkvama.

Ain’t No Sunshine & Lean On Me

Demo pesme je stvarao u pauzama mukotrpnog rada u velikoj korporaciji Douglas Aircraft Corporation, gde je sastavljao delove. Većina izdavača mu je rekla da je prestar za muzičara sa svoje 32 godine, i bez ikakvog muzičkog pedigrea, osim pevušenja pod tušem. Gitaru je prvi put u ruke uzeo 1970! Čak i kada je izdao kultnu “Ain’t No Sunshine”, nije želeo da napusti posao, mislio je da je to samo iskra koja će vrlo brzo da se ugasi. Kolege sa posla, ljudi koji su ga poznavali, nisu nikako mogli da shvate da je čovek čiji glas dopire sa radija zaista on.

“The most important thing is to be ok. I just wanna feel good. I know what it feels not to feel alright – guilt, regrets, aches and pain.”

Bill Withers

Povezuje se sa Booker T-ijem, i već 1971. izdaje prvi album Just As I Am, koji nam donosi dijamante, osim “Ain’t No Sunshine” (Gremi za najbolju R&B pesmu 1972), koja se prodala u milion kopija, i “Grandma’s Hands”. Za “Sunshine” je inspiraciju pronašao u filmu “Days od Wine and Roses”, u kojem se prepliću sudbine dva alkoholičara. Imali smo sreću da to sve slušamo odmah po objavljivanju, na talasima Radija Studio B koji je ovih dana obeležio 50. godinu od početka rada. Bil je tada sklapao toalet šolje za Boing, pa mu je njegova izdavačka kuća kao omaž za uspešan album poklonila zlatnu wc šolju. Ovu, i sve ostale pesme na albumu prati gitara Stivena Stilsa. Na naslovnoj fotografiji albuma, Viters pozira na svom poslu u Burbanku, sa obrokom za ručak. Ne može životnije.

Drugi album Still Bill donosi novi hit “Lean on Me”, koji postaje njegov drugi po redu zlatni singl. Zajednički nastup u kome su ovu numeru izveli Viters, Džon Ledžend, i Stivi Vonder (Springfild, 2015) emotivno je dirljiv, a muzički neponovljiv. Ovaj album je svoju verziju uživo ovekovečio i kroz nastup u čuvenom Carnegie Hall-u novembra 1972. Dve godine kasnije bio je rame uz rame sa najvećima, izvodeći muziku sa Džejms Braunom, Etom Džejms, ali i B.B. Kingom, u Zairu, četiri nedelje pre istorijskog “Rumble in the Jungle”, boks meču između Formana i Muhamed Alija iz 1974. Ovaj koncert doživeo je i svoju ekranizaciju u dokumentarcu iz 2008. “Soul Power”.

U godinama koje su dolazile, uživao je svirajući sa džez saksofonistom Grooverom Washingtonom Jr, sa kojim je stvorio himnu “Just the Two of Us”.

Tokom svih tih godina njegovi odnosi sa izdavačkom kućom Columbia bili su kardinalni. Oni su želeli da ga kontrolišu i ubace u kutije koje su zamislili, a on nije bio tip kome je povratak na trake za sastavljanje i burger za ručak delovao kao problem. Jednom prilikom mu je jedna “A&R”, rekao da treba da obradi Prislijevu “In the Ghetto”. On je bio svoj, i morali su da ga prihvate pod njegovim uslovima, takođe je muziku previše voleo da bi je “varao” sa tuđim vizijama i scenarijima. To je bio kraj. Te 1985, se i završava njegova karijera. Odlazi u penziju buntovno na svom vrhuncu, poput Majkla Džordana koji je svoje magične košarkaške ruke iznebuha “poklonio” palici za golf.

To je bio Bil Viters. Skroman, prkosan, svoj. Kada je primljen u Kuću slavnih rekao je da je “napisao samo par dobrih pesama u kratkom vremenskom roku. Nisam virtuoz, ali sam napisao pesme sa kojima su se ljudi identifikovali. Nisam toliko loš za jednog momka iz Slab Forka, Virdžinije”.

Godine 2015. u njegovu čast održan je tribute koncert, u kojem su učestvovali Aloe Blacc, Ed Širan, Entoni Hemilton. Pravu čast i postuhmno priznanje dobijaće od svih nas, odavde pa do večnosti, nas koji ćemo pevušiti njegove pesme, a posebno generacije naših roditelja, čije su zlatne godine upravo obeležile njegove pesme. Ta činjenica će mu, znajući njegov duh, sasvim sigurno značiti daleko više od svih priznanja i eulogija.

Pavle Jakšić | Vitraž

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

https://www.instagram.com/vitrazmagazin/