Ono što danas gledamo na Svetskom prvenstvu 2026. godine nije samo kriza suđenja ili niz kontroverznih odluka, to je zvanična sahrana fudbalskog integriteta pod direktnom režijom Đanija Infantina. Kada predsednik krovne organizacije javno priznaje da „pati i strepi” za Argentinu protiv Zelenortskih Ostrva, i kada pod političkim pritiskom Donalda Trampa briše crveni karton američkom igraču nakon pogubnog starta nad bosanskohercegovačkim reprezentativcem, maske su konačno pale. Fudbal odavno nije igra za sve, ali kao nikada do sada postaje privatni biznis i politička moneta za potkusurivanje u rukama jednog čoveka.
Da bismo razumeli kako smo došli do ove tačke, vraćamo se na početak. Đani Infantino nije postao ovakav preko noći, njegova prošlost je bila savršena uvertira u sunovrat kojem danas svedočimo. Švajcarac rođen u gradu Brig-Glis, dete italijanskih migranata završio je prava na Univerzitetu u Friburu, nakon čega je radio kao advokat i savetnik za fudbalske lige u Italiji, Španiji i Švajcarskoj, a bio je i na čelu Međunarodnog centra za sportske studije pri Univerzitetu u Nošatelu. U UEFA dolazi 2000. godine i postepeno napreduje, pa nakon direktora pravnog sektora postaje generalnio sekretar (2009-2016). Pre nego što je seo u fotelju predsednika FIFA, Infantino je svetu bio poznat kao „onaj ćelavi lik koji izvlači kuglice za Ligu šampiona”.
Kao generalni sekretar UEFA bio je oličenje uglađenog, evrocentričnog birokrate. Iza usiljenog osmeha krio se čovek koji je pažljivo izučavao sistem. Bez žurbe, nehajno, novca na pretek, seminari, večere, putovanja, sve lagodnosti koji nosi jedna od najprofitabilnijih svetskih ekonomskih grana, fudbal, išle su mu na ruku.
Kada je 2015. godine buknuo istorijski korupcijski skandal koji je zbrisao Sepa Blatera i Mišela Platinija, Infantino je iskočio kao „čisto i novo lice” koje će reformisati fudbal. Istina je bila potpuno drugačija. On nije došao da uništi Blaterov korumpirani sistem, već da ga usavrši. Dok je Blater kupovao uticaj novcem i glasovima manjih saveza, Infantino je shvatio da pravi uticaj leži u dodvoravanju geopolitičkim silama i krupnom kapitalu. Njegov uspon na vlast bio je klasičan politički oportunizam, gde su obećanja o „transparentnosti” poslužila samo kao paravan za apsolutnu centralizaciju moći. Nakon njegove vladavine verovatno će postati praksa da se neki budući predsednici željni moći kadriraju sa fakulteta političkih nauka ili bezbednosti, a ne sa ekonomije ili prava, što je do sada bio slučaj.
Anatomija licemerja: Govor u Dohi kao prelomna tačka
Da bismo razumeli današnje brisanje crvenih kartona na telefonski poziv i dodvoravanje Beloj kući, vraćamo se u 19. novembar 2022. godine. Dan uoči otvaranja Svetskog prvenstva u Kataru, Đani Infantino je održao uvodnu konferenciju za medije koja je ušla u istoriju kao školski primer korporativnog bezobrazluka i lažne empatije. U trenutku kada su svetski mediji i organizacije za ljudska prava (poput Amnesty International-a) iznosili jezive podatke o hiljadama stradalih i eksploatisanih radnika migranata koji su u neljudskim uslovima gradili stadione u pustinji, Infantino je odlučio da izvede estradnu predstavu. Pred stotinama novinara izgovorio je rečenice koje su zvučale kao loša satira: „Danas se osećam kao Kataranin. Danas se osećam kao Arapin. Danas se osećam kao Afrikanac. Danas se osećam kao gej. Danas se osećam kao invalid. Danas se osećam kao radnik migrant.”
Svako trezven čuo je zapravo jedino – “danas se osećam kao licemer”. Ova bizarna izjava nije bila plod trenutne inspiracije ili iskrenog saosećanja, već unapred sračunat taktički manevar. Infantino je upotrebio najosetljivije društvene teme poput prava manjina, patnje siromašnih i potlačenih, ne da bi ih zaštitio, već da bi ih pretvorio u štit za odbranu katarskog režima.
Nešto slično uradila je američka administracija nekoliko godina nakon ubistva saudijskog novinara Džamala Kašogija u saudijskom konzulatu u Istanbulu, kada je zarad prodaje svog oružja ovoj zemlji zažmurila na ljudska prava i slobodu govora, novinarstvo kao profesiju, u čemu je najviše prednjačio senator Južne Karoline Lindzi Grejem, a aminovao Donald Tramp.
Njegovo licemerje se ogledalo u pretvaranju žrtava u marketinški alat, a put do toga bio je jednako sračunat i otužno patetičan. Infantino je izjednačio svoje detinjstvo (gde je, kao sin italijanskih migranata u Švajcarskoj, navodno doživljavao diskriminaciju jer je imao pegice i crvenu kosu) sa sudbinom radnika koji su gubili živote na temperaturama od 50 stepeni bez elementarnih prava, ili sa LGBT+ zajednicom koja u Kataru zakonski rizikuje zatvorske kazne!?
U istoj toj rečenici gde se „osećao kao gej”, Infantino je svesno prećutao odluku FIFA-e da kapitenima evropskih reprezentacija zabrani i zapreti žutim kartonima ako obuku trake „OneLove” (jedna ljubav) u znak podrške toj istoj zajednici. Dakle, na rečima je bio sve, a na delima, samo advokat organizatora.
Umesto da kao predsednik FIFA-e zahteva istragu i kompenzacione fondove za porodice stradalih radnika, Infantino je napao zapadne kritičare optuživši ih za „moralno dvostruke aršine” i „licemerje”, poručivši da bi Evropa trebalo da se „izvinjava narednih 3.000 godina pre nego što drži lekcije drugima”. To je bio trenutak kada je Infantino zvanično uspostavio novi modus operandi FIFA: moralni relativizam u službi krupnog kapitala. Pokazao je da je spreman da javno ponizi sopstveni intelekt i instituciju na čijem je čelu, dokle god iza kulisa teku milijarde od televizijskih prava, sponzorstava i državnih fondova. Manifestaciju navedenog u praksi imali smo prilike da vidimo vrlo brzo.
Gafovi i korupcija kao na traci
Između sramnog govora u Kataru i tekućeg cirkusa na Svetskom prvenstvu 2026. godine, Infantino je imao čitavu seriju organizacionih i moralnih gafova. Samo dve nedelje nakon Mundijala u Kataru, fudbalski svet je bio zgrožen Infantinovim ponašanjem na sahrani legendarnog Pelea. Dok je porodica tugovala, Infantino je na samo nekoliko centimetara od otvorenog kovčega nasmejan pravio selfi fotografije sa Peleovim bivšim saigračima.
Nakon što je Argentina “osvojila Katar”, fudbalska javnost je mesecima brujala o Infantinovoj očiglednoj pristrasnosti. Kasnije su isplivali snimci i svedočenja iz FIFA krugova koji su potvrdili da je organizacija „stiskala palčeve” za Mesijev trofej zbog tržišnog buma koji će uslediti u Americi 2026. godine. To savršeno objašnjava njegovu nedavnu izjavu da je „patio sa Argentinom” protiv Zelenortskih Ostrva.
U periodu od 2024–2025 potpuno je ogoljen način na koji Infantino vlada. Bivši članovi FIFA komiteta za upravljanje javno su progovorili o tome da je Infantino uveo sistem „legalnog mita”. On je siromašnim fudbalskim savezima širom sveta podigao godišnje stipendije na 250.000 dolara i delio milionske grantove za razvoj. Zauzvrat, ti savezi su postali glasačka mašinerija koja slepo glasa za svaku njegovu suludu ideju (poput proširenja Mundijala), bez ikakve opozicije.
Zveket saudijskog novca
Kako bi raščistio put Saudijskoj Arabiji za 2034. godinu, Infantino je u jesen 2023. godine izveo najveći organizacioni apsurd u istoriji sporta. Proglasio je da će se Svetsko prvenstvo 2030. igrati u Španiji, Portugalu i Maroku, ali da će se prve tri utakmice odigrati u Urugvaju, Argentini i Paragvaju, čime je naterao reprezentacije da usred turnira lete preko okeana i menjaju vremenske zone, samo da bi formalno „potrošio” pravo tri kontinenta (Evrope, Afrike i Južne Amerike) i omogućio da Azija, čitaj Saudijska Arabija jedina ostane u igri za sledeći turnir.
Nakon što je proklamovao da će FIFA uvesti stroge provere ljudskih prava za sve buduće domaćine, Infantino je krajem 2024. godine zvanično potvrdio Saudijsku Arabiju kao jedinog kandidata za 2034. Potpuno je ignorisao apele organizacija FairSquare i Amnesty International koje su upozoravale na katastrofalne uslove radnika i zakone te zemlje, pokazujući da papiri o „etici” koje FIFA štampa služe samo za podmetanje pod noge. Iz ovoga deluje da su malverzacije Sepa Blatera sa Katarom pravi kikiriki za dilove koje je Infantino imao sa Muhamedom Bin Salmanom sa kojim je jako blizak i drugim saudijskim moćnicima, čija je kompanija, gle čuda, Aramko (državna naftna kompanija Saudijske Arabije i najveći svetski emiter ugljen-dioksida) postala glavni globalni partner i najveći sponzor organizacije.
Sunovrat fudbala i njegovog smisla na mundijalu 2026
Kao direktna posledica Infantinove želje da izvuče svaki cent iz ovog prvenstva, FIFA je uvela sramnu praksu da se obavezne pauze za hidrataciju igrača pretvore u termine za TV reklame, praksa koja se nadovezuje na već otužno oduzimanje srca fudbala i njegovu robotizaciju kroz VAR, mnogobrojne izmene, sudije sa mikrofonima na ustima koji se obraćaju publici kao u američkom NFL-u.
Dok FIFA navodno promoviše „zelenu agendu” i održivost, Infantino konstantno leti privatnim avionom tamo-amo. Kada su ga novinari pre nepunih mesec dana pitali o astronomskim cenama karata zbog kojih obični, pravi navijači ne mogu da uđu na stadione u Americi, Infantino je hladno odbio da se izvini. Izjavio je da se „svaki dolar koji uđe, vraća u razvoj fudbala”.
U senci političkog dodvoravanja Vašingtonu, pred sam početak prvenstva izbio je ogroman skandal jer je najboljim afričkim sudijama odbijena viza za ulazak u SAD. Umesto da FIFA zaštiti integritet turnira i obezbedi da sude najbolji, Infantino je prećutao ovaj administrativni haos, ponovo pokazujući da su mu interesi Bele kuće važniji od ravnopravnosti država članica FIFA.
Disertacija moralnog posrnuća Infantina, slučaj Donald Tramp
Ukoliko sve navedeno nije bilo dovoljno da se shvati ko vodi svdetski fudbal, njegov odnos sa Donaldom Trampom bi mogao da zaokruži ovu mučnu priču. Radi dodvoravanja američkim vlastima, FIFA je zakupila kancelarije u famoznom Tramp Taueru u Njujorku. To je bila uvertira za decembar 2025. godine, kada je Infantiono šokirao javnost tokom žreba za Svetsko prvenstvo, lično uručivši u Vašingtonu Trampu novoosnovanu i volšebnu „FIFA nagradu za mir – Fudbal ujedinjuje svet”, kao svojevrsnu utehu za toliko željenu Nobelovu nagradu (koju je i samu kasnije obesmislio).
Tramp se potrudio da ovaj plezir opravda, pa se Infantinu nedugo zatim “odužio” napadima na Venecuelu i Iran.
Ispostavilo se da je Trampu Infantnno i dalje nešto dužan, što nas dovodi do najvećeg skandala u istoriji mundijala. Američki napadač Folarin Balogun, koji je dobio direktan crveni karton i suspenziju, jer je umalo slomio nogu bosanskohercegovačkom reprezentativcu Tariku Muharemovića, aboliran je i vraćen u prvih američkih jedanaest. Kako je to moguće?
Vrlo lako, Tramp je lično nazvao Infantina nekoliko puta telefonom i zapretio mu na društvenim mrežama, pa je FIFA donela nezapamćenu odluku da suspenduje kaznu crvenog kartona na godinu dana probnog perioda kako bi Balogun mogao da igra osminu finala protiv Belgije. Svet je ostao zgrožen, pa su čak i čelnici UEFA javno su poručili da je FIFA ovim potezom „prešla crvenu liniju” i uništila integritet sporta pod političkim pritiskom. Kako će Balogun na teren, hoće li mu makar malo biti neprijatno?
Sila boga ne moli, to je pravilo koje od sada vlada u fudbalu i sportu generalno, gde su ipak iznenađenja bila moguća, a u kojima su i male nacije (često i Srbija) prkosile i bile izuzeci. Oligarhija ih više ne želi, otud i tužno lice Infantina nakon drugog gola Zelenortskih ostrva Argentini, kojem se radovao čitav svet.
FIFA je svoja polufinala projektovala, vođenja isključivo novcem i sopstvenim interesima, odnosno interesima onih koji je sponzorišu, u inat pravim ljubiteljima fudbala, onima zbog kojih se fudbal i igra.
Pavle Jakšić | Vitraž
Cover photo: Palácio do Planalto, Wikipedia, https://creativecommons.org/licenses/by/2.0/
Pratite Vitraž:
