Gradovi nisu koordinate, puka topografija i demografija. Oni su istorija, satkana od ljudi, tradicija, uspomena. U njima postoje delovi i znamenja koji predstavljaju baštinu, koji su svojevrsni godovi grada, u koje smo svi utkani. Zagrebu je to i danas hotel Esplanade, Beogradu nažalost to više nije hotel Jugoslavija.
Na mapi Balkana, dva ključna kulturna i politička centra, Beograd i Zagreb, danas nude radikalno suprotne odgovore na pitanje sopstvenog nasleđa. Dok jedan grad uči kako da kroz institucije, zakone i građansku svest sačuva kontinuitet svog identiteta, drugi grad pati od hroničnog diskontinuiteta, dopuštajući da bageri i profit privatnih investitora diktiraju šta će od naše prošlosti preživeti do sutra. Nigde se ta bolna paralela ne vidi jasnije nego u sudbini dva monumentalna svedoka dvadesetog veka: zagrebačkog hotela Esplanade i beogradskog hotela Jugoslavija.
Vek Belle Époque elegancije i svetska elita
Kada je Hotel Esplanade Zagreb svečano otvorio svoja vrata 22. aprila 1925. godine, nastao je i dan danas najkosmopolitski reprezent hrvatske prestonice, sagrađen u rekordnom roku od samo 26 meseci na prostranom polju (odakle i potiče francusko ime esplanade) u neposrednoj blizini glavne železničke stanice (Glavnog kolodvora). Hotel je imao jasnu, vizionarsku namenu, da pruži vrhunski, aristokratski smeštaj putnicima legendarnog voza Orijent ekspres na liniji Pariz–Venecija–Istanbul. Projektovan je kao remek-delo arhitekture na prelazu iz Bel epoka u prefinjeni art deko stil, jasno je da je ciljao večnost, a ne decenije.
Njegova čuvena Smaragdna dvorana, sa impresivnom kupolom i raskošnim stubovima, decenijama je funkcionisala kao epicentar najglamuroznijih balova, kulturnih manifestacija i društvenih zbivanja u ovom delu Evrope. Spisak gostiju koji su koračali kroz njegove salone predstavlja autentični špalir svetske istorije prošlog i ovog veka. Pod njegovim krovom boravili su britanska kraljica Elizabeta II, španski kralj Alfonso XIII, Čarls Lindberg, prvi čovek koji je preleteo Atlantik, Džozefina Bejker, Luis Armstrong, Ela Ficdžerald, muzičke ikone Dejvid Bouvi, Sting i Roling Stonsi, filmski geniji Orson Vels, Alfred Hičkok, glumice Elizabet Tejlor i Vivijen Li, kao i svetski lideri poput Ričarda Niksona i Nikite Hruščova.
Boravak Vivijen Li (Jugoslavije je tada bila prva zemlja na turneji Šekspirovog pozorišta s Titusom Andronikusom u režiji Petera Bruka), čuvene Skarlet O’Hara iz slavom najovenčanijeg američkog filma “Prohujalo sa vihorom” posebno je interesantan, a o njemu je pisao i Rajko Grlić u svojoj knjizi Neispričane priče. Ona i njen muž Lorens Olivije bili su najpoznatiji glumački bračni par sveta, iako je njihova veza tada već bila na izdisaju. Legenda kaže da je ona veče nakon predstave uspela da pobegne iz pozorišta i da se zaljubila u mladog zagrebačkog policajca koji ju je kasnije doneo na rukama pred sobu reditelja Bruka. Vivien mu je u suzama priznala kako je uspela da pobegne iz pozorišta i da joj se taj mladi policajac strašno svideo, ali da nije hteo da ima ništa s njom. Da li iz straha da ne izgubi posao, ili zbog treme što stoji pred njom, nije znala.
Ono što priču o Esplanadi čini fascinantnom jeste činjenica da je ovaj hotel preživeo tri rata, raspade država, tektonske političke promene, pa čak i katastrofalan zemljotres 2020. godine – i iz svega izašao nepokolebljiv, sačuvan u svom izvornom sjaju. Zagreb je razumeo da Esplanade nije samo zgrada sa sobama za izdavanje, već živi spomenik kulture i stub gradskog identiteta koji se ne dira.
Beograd i Hotel Jugoslavija – put od kosmopolitizma ka parohijalizmu
Sa druge strane, na ušću Dunava i Save, hotel Jugoslavija je predstavljao potpuno drugačiji, ali jednako monumentalan i vredan simbol jedne epohe. Otvoren 1969. godine, ovaj objekat je bio zamišljen kao najveći i najluksuzniji hotel u SFRJ i jedan od najmodernijih na evropskom kontinentu. Izgrađen u stilu posleratnog modernizma i brutalizma, a prema vizionarskom projektu čuvenih zagrebačkih arhitekata (Mladen Kauzlarić, Lavoslav Horvat i Kazimir Ostrogović), hotel je bio arhitektonski manifest moći, napretka i nesvrstane diplomatije socijalističke Jugoslavije.
Njegov enterijer bio je oličenje prestiža. U grandioznom holu nalazio se najveći luster na svetu (što je zvanično potvrđeno i Ginisovom knjigom rekorda sve do 2010. godine), monumentalna kreacija teška čak 14 tona, sačinjena od 40.000 blistavih Svarovski kristala i osvetljena sa 5.000 sijalica.
Baš kao i Esplanade i hotel Jugoslavija je ugostio svetsku elitu tokom sedamdesetih i osamdesetih godina: ponovo kraljicu Elizabetu II, američke predsednike Ričarda Niksona i Džimija Kartera, libijskog lidera Moamera el Gadafija, etiopskog cara Hajla Selasija, te članove istorijske misije Apollo 11 – Nila Armstronga, Baza Oldrina i Majkla Kolinsa, koji su u hotelu boravili odmah nakon povratka sa Meseca 1969. godine.
Kroz njegove hodnike prolazili su Tina Tarner, Robert De Niro, Brižit Bardo, Sofija Loren, Đina Lolobriđida, Djuk Elington i Pele. Bila je to u malom ispisana istorija sveta na novobeogradskoj obali Dunava, a tom utisku doprineo je i Park prijateljstva na Ušću, osnovan povodom Prve konferencije Pokreta nesvrstanih u Beogradu 1961. godine, osmišljen kao globalni simbol mira, gde su stabla posadili i donirali ploče indijska premijerka Indira Gandi, kubanski lider Fidel Kastro, Mihail Gorbačov, Leonid Brežnjev, Ričard Nikson, Džerald Ford, Fransoa Miteran, britanska “Čelične lejdi” Margaret Tačer.
U tom jedinstvenom parku, na geografski malom prostoru, u tlo su ukorenjeni platani kraljice Elizabete II, rumunskog diktatora Nikolaja Čaušeskua, etiopskog cara Hajla Selasija, severnokorejskog vođe Kim Il Sunga, pa sve do muzičkih velikana iz benda The Rolling Stones, koji su 2007. godine, pre svog koncerta na Ušću, produžili ovu tradiciju i posadili stabla sibirskog bresta.
Beograd i njegove ptice u senci Milenijum tima
Međutim, dok je Zagreb Esplanadu negovao, Beograd je prema Jugoslaviji pokazao neshvatljivu ravnodušnost. Nakon teških oštećenja tokom NATO bombardovanja 1999. godine, hotel je prepušten laganom propadanju, privatizacijama sumnjivih tokova nelegalnog kapitala i sistematskom zanemarivanju.
Umesto da država i grad prepoznaju ovaj objekat kao vrhunsko arhitektonsko nasleđe modernizma, što su prepoznale globalne institucije poput njujorškog muzeja MoMA, hotelu je ukinut status zaštićenog spomenika kulture. Sve to je vodilo ka tragičnom epilogu, pa je krajem 2024. i početkom 2025. godine, kompanija Milenijum tim započela i završila potpuno rušenje hotela Jugoslavija do temelja. Na mestu simbola jugoslovenskog modernizma, Milenijum tim sada podiže novi, generički luksuzni kompleks sa dve kule i hotelom iz lanca Ritz-Carlton. Biće to prostor građen za neku novu klasu, za ljude koji ne pitaju za identitet, istoriju, patinu, kulturu ili emocije. Za njih je prostor samo kvadratni metar koji treba unovčiti.
Bageri nisu proždrli samo mermer i uspomene, već su nasrnuli i na živi svet. Decenijama unazad, zbog svoje blizine Velikom ratnom ostrvu, zakonom zaštićenom prirodnom dobru, mirniji delovi hotelskog kompleksa, njegove terase i okolno visoko drveće bili su prirodni produžetak obliženjeg ekosistema, tačnije jednog od poslednih utočišta i staništa retkih i ugroženih vrsta ptica, koje su se tu gnezdile i pronalazile zaklon od gradske buke pored Dunava.
Sve to u srcu grada, kakav luksuz i lepota – ali avaj! Tokom višemesečnog rušenja, oblaci teške građevinske prašine, nepodnošljiva buka teške mehanizacije i vibracije koje su potresale obalu, naterali su ove životinje na paničan beg. Njihovo stanište je zbrisano, gnezda su uništena, a ptice su proterane sa dunavskog keja kako bi se oslobodio prostor za megalomanske kule od 150 metara.
Duh mesta i investitorski agresivni urbanizam
Ova bolna paralela ogoljava dublji problem, suštinsku razliku u mentalitetu i urbanističke politike dva grada. U Zagrebu postoji svest o pojmu “Genius Loci”, duhu mesta. Donji i Gornji grad, stare ulice poput Ilice, istorijske poslastičarnice, kafane zaštićeni su rigoroznim konzervatorskim zakonima koji ne dozvoljavaju menjanje vizuelnog koda grada radi brzog profita, dok je sudbina kultnih beogradskih kafana svima dobro poznata (Grmeč, Orač, Trandafilović, Pod lipom, Zora), koje su mahom postale drogerije, kockarnice, banke ili apoteke.
Prenamena starih fabrika je takođe dijametralno drugačija, u korist Zagreba naravno. Stare fabrike su tamo postali kulturni centri (Tvornica kulture, Lauba, Paromlina), dok su u Beogradu IKARUS (arhitektonski dragulj u stilu art dekoa iz 1938. godine), Beogradski pamučni kombinat, Stara šećerana, Fabrika tekstila Beko na Kalemegdanu, Depo u “Bulevaru”, zbrisani mahom zbog novih kvadrata. Ukoliko su i opstali, izgubili su svako kulturnu notu, ugušeni suptilnom komercijalizacijom, poput BIGZA.
Ironija je da se u Zagrebu insistira na dugotrajnoj, stručnoj i detaljnoj obnovi istorijskih fasada, a da Beograd tih problema nema, jer nema ni fasada.
Nedostatak sentimenta i istorijske svesti nije urušio samo Hotel Jugoslaviju, jer je njena sudbina samo nastavak sistemskog uništavanja gradskog tkiva, poput nestajanja predratnih vila na Vračaru, u Mutapovoj, Topolskoj, Resavskoj, Mišarskoj, kao i sramno rušenje predratne vile građene 1930. godine u ulici Internacionalnih brigada koja je pripadala porodici čuvenog arhitekte Ivana Antića. Izbrisana je i autentična arhitektura na Slaviji, gde su na uglu ulica Svetozara Markovića i Kralja Milana srušene zgrade stare Gradske štedionice i jedinstvena dela arhitekte Milana Zlokovića, kako bi se napravio komercijalni stambeni kompleks. Ista sudbina zadesila je i Hotel Dom u Kralja Milutina, još jedno svedočanstvo međuratnog Beograda koje je žrtvovano zarad profita. Najnoviji u nizu “bisera” beogradske SNS vlasti je međuratna vila u Ulici Mome Kapora br. 2, delo istaknutog arhitekte, Branislava Kojića.
“Izgradićemo lepši i stariji”
Tragedija beogradskog pristupa leži u uverenju da sve može da se srušiti i ponovo izgraditi, ako investitor ponudi dovoljno novca, po sistemu bizarne izjave bivšeg ratnog gradonačelnika Trebinja Božidara Vučurevića: „Ako bude trebalo, napravićemo još lepši i stariji Dubrovnik“.
Izgovor zastupnika investitora da je zgrada bila previše oštećena u bombardovanju i da se ugostiteljstvo promenilo, bledi pred činjenicom da su širom Evrope mnogo starije i oronulije zgrade uspešno rekonstruisane i prilagođene modernim standardima. Ali za to je potreban trud, struka, vreme i iznad svega ljubav prema gradu. Kada je nema za obično potkresivanje drveća, koje se ovde i dalje sakati toping metodom, kako će je biti za nekadašnji velelepni hotel?
Dok je hotel Esplanade i danas blistav, živopisan centar Zagreba koji ponosno proslavlja svoj stogodišnji jubilej i spaja prošlost sa budućnošću, u kojem se i dalje jedu najbolji štrukli sa sirom u gradu, hotel Jugoslavija je sveden na gomilu prašinu i kamione koji odvoze ostatke naše istorije, na tugu stanara koji su se gušili u azbestu i šutu.
Ljude koji nemaju svest o sopstvenom identitetu, tradiciji i emocijama lako je rušiti kao domine. Bez materijalnih dokaza o tome ko smo bili i šta smo sve postigli, postajemo podložni svakoj vrsti estetske i duhovne kolonizacije. To imamo prilike i da vidimo i sa novim spomenicima, jer umesto da niču biste velikana koji su Beograd stvarali i podizali, dobijamo bronzane vage i satove, koji izgledaju kao da su naručeni sa Temua.
Jedan hotel je i dalje živih boja, svedok veka elegancije na evropskim šinama. Drugi je postao samo crno-bela, melanholična uspomena na vreme kada smo sanjali velike snove na obali Dunava. Ova paralela ne govori samo o dve zgrade, ona je ogledalo našeg poraza i tužna opomena o tome kako olako prepuštamo zaboravu našu prošlost, pa i sebe same.
Pavle Jakšić | Vitraž
Cover photo: Fred Romero, Diego Delso, Wikipedia, Ilustracija
Pratite Vitraž:
