Momir Jordanović prkosi vremenu, i pobeđuje ga svojom strašću. Nakon njega najverovatnije će ostati samo sećanje na jednu profesiju, život i vreme kojih ćemo se samo sećati.
Godinama unazad svedoci smo nestajanja zanatskih profesija u Beogradu. Nekima od njih katanac je udario tehnološki razvoj, nekima novogradnja, lanci apoteka ili pekara, koji su spremni da plate sve veće rente. Ima tu i dosta nemara države, koja zanatlije nije dovoljno zaštitila. Ti zanati su više od same delatnosti, oni su i patina gradova u kojima su nastali, istorija i sećanja.
Sa njima su paralelno u poslednjih dvadeset godina nestale i mnoge kultne kafane, u kojima su sedele naše bake i deke. To je deo jedne te iste priče. Iz tih razloga je danas recimo parfumer Sava pri dnu ulice Kralja Petra u Beogradu, atrakcija poput zaštićenih životinjskih vrsta.
Priča o Momiru Jordanoviću jedna je od retkih koja prkosi vremenu. Zbog njegove strasti, upornosti, ali i činjenice da se nalazi u Mirijevu, a ne recimo na Vračaru, u kojem bi pritisak da položi svoje oružje i preda se, bio upetostručen. Zatičemo ga u njegovoj živopisnoj radionici, koja izgleda kao kadar iz nekog konspirativnog filma.
Momir je visokokvalifikovani precizni mehaničar za pisaće mašine, rođen 1948. godine u Maloj Reci kod Vranja. Osnovnu školu završio je u selu Klenika (ispod Trgovišta), do koje je pešačio svako jutro 6km. Zanat je učio u Beogradu, u Školi učenika u privredi.
Odrastanje
Prohor Pčinjski, jug Srbije. Sirotinjski kraj, u koji je struja došla tek sedamdesetih godina prošlog veka. Oranje ralicom, pustoš. Sa ocem je pre polaska u školu redovno pecao na drvetu od leske. Pero od kokoške bilo je plovak, i satima je čekao da ulovi nekog klena, a jednom ga je i dočekao. Kapitalca. Tu se naučio strpljenju, koje će mu kasnije promeniti život.
U slobodno vreme, kao i ostala deca, čuvao je svinje i goveda. Kum njegovog oca iz susednog sela zaposlio je svog sina u Velenju u Beogradu, koji se sa Momirom družio. Ubrzo mu je on ponudio posao kod majstora za mašine u Beogradu, četiri kolena starog Beograđanina Đoleta, koji je posedovao pre rata i drvaru iznad Slavije.
Otac je hteo da bude daktilograf. Iako Momir nije znao o čemu se radi, odbio je tu očevu zamisao, dok je posao preciznog mehaničra prihvatio, iako takođe nije znao čime će se tačno baviti. Sudbina, intuicija, kako god.
Počeo je u Beogradu da radi kod majstor Đoleta, koji ga je tako radnog i vaspitanog zavoleo kao sina. Pošto je Momir rođen 14. januara na Srpsku Novu godinu zvao ga je „Vasilije“. U to vreme, 1965, bilo je zabranjeno zapošljavanje dece iz drugih gradova u Beogradu, zbog povećanog priliva stanovništa iz unutrašnjosti.
Prva beogradska godina prolazi bez upisa u školu. Jedan brat mu je preminuo, drugi je otišao u vojsku, a on se kao najmlađi vraćao kući da pomaže porodici. Za vreme raspusta dolazio je na zanat kod svog mentora. Na jesen sledeće godine sa dokumentima odlazi na Crveni krst, u metalo-prerađivačku školu.
Direktorka kada je videla „Vranje“ samo je viknula – „ma kakva unutrašnjost, ja ne mogu svoju decu da upišem“. Tada je važilo pravilo da ukoliko niste zaposleni u Beogradu ne možete da se upišete u tu školu, a ukoliko nemate prijavu stana ne možete da se zaposlite. Pat pozicija.
Majstor Đole, mangup iz Božidar Adžije, biciklista, koji je zbog sukoba sa direktorkom izbačen iz osnovne škole, a naknadno upisan u francusku školu, u kojoj su predavali popovi, održavao je mašine Gradskom zavodu za zapošljavanje. Uz pomoć svog prijatelja Vukašina konačno ga upisuju u školu. A on je već tada bio majstor među šegrtima! Dok je preostalih šest učenika pralo valjkove, on je popravljao kvarove, već je sve znao.
Kada je završio trogodišnju školu postao je kvalifikovani radnik, a ubrzo je dobio i visoku kvalifikaciju – precizni mehaničar za pisaće mašine (postoji i za rad na strugu).
„Tada je od zanatskih poslova moglo lepo da se živi, ko je hteo da radi“. Došao je sa probušenim cipelama, u kojima su mu se noge smrzavale, dok je po ciči zimi nosio Geštetner mašinu od 50 kilograma, ali postojalo je i svetlo na kraju tunela.
JIK banka i medalja od Tita
Dobija posao u JIK banci, u kojoj je radio čitavih 30 godina, održavajući čitavoj Jugoslaviji, od Slovenije do Bitolja, knjigovodstvene, računske, i geštetner mašine, biro opremu. Čak i Trstu, gde se radio malogranični promet. Sve je to stigao da specijalizira, zaključno sa elektronikom. Mehaničari su 1974. u Beogradu bili među prvima po primanjima, čak u ravni sa direktorima banaka.
„Sećam se jednog kolege koji je kupio u Kajmakčalanskoj stan od prodaje dve mašine, koje su ostale od Nemaca nakon rata, toliko su skupe bile, jer ih nije bilo. Primera radi, JIK banka je kupila faks mašine 1976, cena po mašini bila je 4.000 maraka, faks danas samo što ne peva, ali onda je imao samo dve funkcije – prijem i slanje. Servis za faks je trajao 20 minuta, i koštao je 300 maraka. Paralelno sam radio i kod privatnika, a svaki drugi mesec je bila plata viška“, u dahu saopštava Momir.
Kasnije je postao i član delegacije banke i opštine Stari grad, član komisije unutrašnje kontrole Radne zajednice. Da li mislite da nisu znali da jednom Vranjancu nešto može da promakne?
Za svoj rad dobio je Medalju rada od Predsednika Rebublike Josipa Broza Tita, koji mu je predao njegov izaslanik na Kolarčevom narodnom univerzitetu.
Radio je i za Prosvetni pregled, predavao u školi Veselin Masleša „mehanizam pisaće mašine“, držao obuke čišćenja slova, podučavao i nastavnike daktilografiji, a i dan danas popravlja mašine Ministarstvu spoljnih poslova.
„Najskuplju mašinu koju sam popravljao imam kod sebe. Oliveti Valentine, kako se i moja ćerka zove. Na njoj su kucale glumice u filmu ‘Valter brani Sarajevo’. Vrlo je retka, i cena ide i do hiljadu evra“, kaže on. Prepoznaćete je po crvenoj Ferari boji, i po dve narandžaste kuglice, a pakuje se u crveni zaštitni kofer.
Poseduje mašine koje datiraju pre Drugog svetskog rata. Otkupljivao ih je od JIK i Invest banke, Jugoslavija komerca, samo zarad delova, poput originalnih gumica, koje je kasnije ugrađivao svojim mušterijama. Nikada nije ostavljao mesta improvizaciji.
Koliko je mašina popravio? Izgubili bismo se u brojevima. Veliki broj pisaca je kod njega dolazio na servis, imena im nije pamtio, bio je fokusiran isključivo na svoj predmet rada, slatku opsesiju. Najviše ga je mučila računska mašina Rajmetal, a mušterije su dolazile sa raznim zahtevima – malverzacije, pokušaji lažiranja pasoških slova sa rupicama, ugovori o nasledstvu. Time se nikada nije bavio.
Dovoljno je pogledati kako izgleda njegovo igranje sa starom Minjonkom AEG, koja ima ručicu za dovođenje do slova, ili kako rukuje sa legendarnom Viktor mašinom za računanje, da vam bude jasno šta rad, posvećenost i strast stvore kao finalni proizvod.
U Beogradu živi sa suprugom, Leskovčankom sa kojom je sve sam stvorio. „Ko je hteo, mogao je“, opisao je u jednoj rečenici svoj životni put. Ali on i dalje radi, na radost ljubitelja ovog starog zanata, koji će možda upravo sa njim i otići u večnost.
„To je strast, šta da radim, da spavam? Ljudima rešavam probleme, nešto zaradim, ali pre svega uživam radeći ono što volim“, kaže on.
Postoji li nešto lepše od toga?
Pavle Jakšić Izvor: https://rs.n1info.com
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
