Kakvi ćemo biti kada sve ovo prođe? Hoćemo li biti hladniji, topliji, empatičniji, sebičniji? Hoće li među nama biti više ljubavi, ili nas je korona dodatno otuđila?
Sa prvim dozama vakcina, stidljivo dolazi i optimizam, a sa njim i znatiželjna pitanja, koja su se koliko juče činila krajnje drskim da budu postavljena, dok smo zatvoreni čamili u stanovima. Šta će biti sa nama nakon korone? Naravno, ukoliko smo odbacili apokaliptični scenario u kojem će ona trajati večno.
U pandemiji u kojoj su upravo ljudi glavni akteri, deluje da su upravo oni na margini, a sa njima i ljudskost. Priča se o ekonomiji, politici, statistici i brojkama, priča se i o ljudima doduše, ali na način kao da oni suštinski i ne postoje, hermetično i beživotno.
Promišljanja o tananosti naših emocija, strahovima, odnosima, očekivanjima, pobudama, deluju danas kao luksuz koji sebi ne možemo da priuštimo. A nije li sve navedeno upravo razlog zbog koga živimo?
Kakvi ćemo biti kada sve ovo prođe? Hoćemo li biti hladniji, topliji, empatičniji, sebičniji? Hoće li među nama biti više ljubavi, ili nas je korona dodatno otuđila?
Ljudskost na margini
Početkom marta prošle godine delovalo je da će kovid-19 biti prilika za svojevrsno resetovanje čovečanstva, koji godinama unazad kopni i korodira. Resetovanje na neke bazične parametre humanosti i ljudskosti. Resetovanje gramzivosti, pohlepe, socijalnih razlika, izvitoperenog sistema vrednosti, verskih, religioznih, statusnih, klasnih netrpeljivosti. Da ćemo prosto, narodski rečeno – postati bolji ljudi.
Da će nam idoli biti naučnici, lekari, biolozi, umetnici, profesori, pošto sa dosadašnjim idolima nismo daleko stigli. Tog početnog impulsa, gotovo teškog sentimentalnog afekta, kao da se više niko i ne seća.
Odakle navedena teza da smo na margini kao ljudska bića, na koju smo sami sebe stavili, jer nam bazične ljudskosti sve češće fali?
Godine 2019. broj razvoda u Srbiji u odnosu na prethodnu godinu bio je za skoro 10% veći, dok u svetu uveliko prelazi cifru od 50%. Pritom, brak odavno nije u modi, ne samo što sve teže odoleva vremenu, već je broj sklopljenih brakova u drastičnom opadanju svake godine (pad od 2% po Republičkom zavodu za statistiku), na radost advokata i psihijatara.
Brakovi su pucali i ranije, ali ovako dramatičan rast ipak upućuje da se nešto drastično valja iza brda. Toliko mi sada setno deluje rečenica iz knjige pokojnog Ranka Munitića, filmskog kritičara, erudite i vrhunskog intelektualca, u kojoj u jednom pasus navodi za reditelja Aleksejeva da je bio u braku sa Kler Parker. „U braku, dakle u ljubavi, beskrajnoj privrženosti i tesnoj saradnji“.
Nisu samo brakovi krahirali u toku pandemije, već i partnerske veze, prijateljstva. Tome smo svi svedočili, skoro bez izuzetka. Verujem da je taj proces otuđivanja počeo daleko ranije. U toku korone je samo metastazirala tendencija da ljudi jednostavno prelako jedni od drugih odustaju, naročito kada je teško. Kao glavni krivac, a u stvari savršen izgovor označen je ovaj opaki virus, koji, doduše, jeste kriv za sve ostalo loše što nam se dešava. Kovid je samo razotkrio svu trulež odnosa među ljudima, odnosa, koji nas suštinski upravo ljudima i čini.
U eri digitalizacije i društvenih mreža sve što ne blješti momentalno se amputira, što me neodoljivo podseća na scenu u filmu Plaža, sa Leonardom DiKapriom u glavnoj ulozi, u kojoj je momak kome je ajkula odgrizla nogu skrajnut na rub plaže kako ne bi kvario zabavu koja je u toku. Za svaki odnos potrebno je poštovanje i vreme – nema ih ni u tragovima. Inboksi su puni, DM-ovi opterećuju kablovske operatere, ali istinski zaljubljenih osoba i parova sve je manje.
Da li ćemo postati još digitalniji? Bojim se da da. Emocije će po svemu sudeći postati privilegija malog broja buntovnika.
Empatija
Empatija i solidarnost, koje su vrhunac dosegle tapšanjem doktorima u 20 časova svake večeri, kao da su počela da jenjavaju čim su se dlanovi ohladili. Opet, nije da ih nije bilo. U Srbiji su postojali brojni slučajevi pomoći penzionerima koji su bili mesecima zatvoreni. Pre neki dan Čačani su otplatili stambeni kredit za svog kolegu lekara koji je preminuo od kovida. Ipak, solidarnost, empatija, ljudskost su se pojavljivali na mahove, u talasima, u momentima akutne opasnosti i nesreće. Ali bez konstante, stihijski i ad hoc, uz olako opuštanje i olakšanje, zaborav.
Moj prijatelj, doktor koji dežura u kovid ambulanti u Batajnici ne može čudom da se načudi, dok šetajući gradom, posmatra dupke pune kafiće. U svojoj dobrovoljnoj asocijalnosti, bio je potpuno nesvestan da u Beogradu postoji još jedan paralelan svet indiferentnosti.
Spominjalo se da su neki prestonički ugostiteljski objekti nesmetano radili, a više od kuloarskih priča je da mnogi rade inkognito, na način koji bi posramio i samog Stenli Kjubrika i njegov film Širom zatvorenih očiju. Na velikoj sceni svetske sile beskrupulozno se grabe za vakcine. Nadam se da su glasine o vakcinacijama preko veze kod nas ipak samo glasine. Sve u svemu dovoljno materijala da elaboriramo sebičnost sa početka teksta.
Slutnje i nada
Predviđanja ne ohrabruju. Profesor sa univerziteta Jejl Nikolas Kristakis, u svojoj knjizi “Duboki i trajni uticaj koronavirusa na način na koji živimo” navodi da nas čekaju burne dvadesete, aludirajući na vreme koje je usledilo nakon pandemije 1918. godine, koja je svet gurnulo u vrzino kolo poroka i indulgencija. „Seks, svetogrđe i trošenje čeka nas sa druge strane pandemije“, navodi Kristakis.
Profesor očekuje da ćemo biti još banalniji i površniji? Bio sam uveren da je to nemoguće.
Toliko je pitanja, koja u vremenu nedoumica i nesigurnosti podsećaju na ona dečija, kojima otkrivaju svet, naivna i nepovezana. Odgovore nemam, iako se kriju u nama, što je svojevrsna ironija.
Oprostite mi na naslovu ukoliko Vam se učinio pretencioznim, on nije ni trebao da predstavlja najavu za sveobuhvatni odgovor, jer ga, kao verujem i velika većina vas nemam, već predstavlja pitanje koje sebi i vama postavljam, na koje sam delom pokušao da dam odgovor, iz perspektive jednog običnog ljudskog bića.
Ipak, zadržavam sve svoje iluzije, pošto život i jeste iscrpljivanje istih, a ukoliko i one nestanu, mi više nećemo biti u stanju da postojimo.
Ipak na kraju bojazan želim da zamenim optimizmom. Nobelovac Orhan Pamuk je baš u Beogradu 2016. godine izjavio da „tri posto stanovništva sa jasnom idejom može da promeni svet“. Tri posto humanih i empatičnih. Toliko nas sigurno ima.
Pavle Jakšić | Izvor: https://rs.n1info.com
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
