Mekdonalds. Osvrt na neverovatnu istoriju poslovanja jedne od najuspešnijih kompanija svih vremena. I na evoluciju logotipa koji je svima poznat.
Zlatni lukovi najveće svetske imperije brze hrane su bez sumnje, jedan od najprepoznatljivijih logotipa koji postoje. Sa preko 40.031 (13.267 u Americi) restorana u 120 različitih zemalja (od toga 93% su franšize) i neto vrednošću od 200 milijardi dolara, Mekdonalds je uvek u grupi najvrednijih američkih brendova (prošle godine na devetom mestu).
Postoje različiti izbori i kategorije, ali ko misli da su recimo Koka Kola i „Mek“ najveći „teškaši“ vara se. Zlatni trijumvirat već neko vreme čine Epl, saudijski Aramko i Majkrosoft.
Udarac koji je Mekdonalds doživeo u Rusiji, kada se zatvorilo 850 prodavnica brze hrane, nekoj drugoj firmi bi bio kraj, ali „Mek“ nije baš obična kompanija, a takva (neobična) mu je i istorija.
Istorija Mekdonaldsa
Ono što je sada svetsko carstvo brze hrane, isprva je bio jedan štand u Monroviji, Kalifornija. Godine 1937, Patrik Mekdonald nazvao ga je „Air Dome“ u blizini aerodroma u gradu koji se nalazi u podnožju planina San Gabrijel u istoimenoj dolini u okrugu Los Anđeles.
Air Dome je počeo da prodaje viršle, ali je kasnije na jelovnik dodao i hamburgere i sok od pomorandže.
Godine 1940, Patrikovi sinovi, Moris i Ričard Mekdonald, premestili su štand sa hranom u San Bernardino (Kalifornija) i preimenovali su ga u „McDonald’s Bar-B-Que”. Kao što i ime sugeriše, jelovnik restorana se izmenio, a na njemu su se našli uglavnom artikli sa roštilja.
Osam godina kasnije, braća Mekdonald su shvatila da najveći deo zarade dolazi od prodaje hamburgera. Takođe su u to vreme počeli da se fokusiraju na pojednostavljenje procesa usluga kako bi maksimizirali efikasnost i profitabilnost.
Mekdonaldsov meni je sveden na hamburgere, čizburgere, pomfrit, milkšejkove i pitu od jabuka. „Less is more“ (manje je više), rekli bi Amerikanci. „Carhops“ (princip u kojem konobari uslužuju mušterije u njihovim kolima) zamenjen je samouslužnim sistemom, a braća su uložila mukotrpne napore da osiguraju da njihova kuhinja bude koncipirana najoptimalnije. Godine 1952. ime restorana je skraćeno, menjajući se u sadašnje, „McDonald’s”.
Film The Founder iz 2016 (koji je producirao Džeremi Rener), na najslikovitiji način pokazuje ovu Mekdonaldsovu pobedničku epohu, sa Majkl Kitonom u glavnoj ulozi koji glumi Reja Kroka, prodavca koji u Južnoj Kaliforniji upoznaje inicijalne vlasnike, i shvatajući potencijal restorana, odlučuje da ga učini najvećim na svetu.
I poslovni model, koji je tada usvojen, ostao je do danas. Dobre stvari ne treba menjati, krilatica koja ovde dobija na težini u milijardama.
Potražili su svog prvog primaoca franšize, čoveka po imenu Nil Foks, i tako proširili svoj lanac na još jednu lokaciju. Na njoj su uvedeni čuveni zlatni lukovi. Koristeći renderovanje arhitekte Stenlija Klarka Mestona, braća Mekdonald su izgradila svoj drugi restoran. Akcenat je bio na prijemčivosti, efikasnosti, i mestu koje bi podstaklo posetioce da brzo jedu i odu, kako bi se povećao broj ljudi koje mogu da usluže.
Zlatni lukovi i evolucija logotipa
Logo, jedan od najpoznatijih na svetu, i njegova evolucija je priča za sebe.
Menjao se nekoliko puta od prvobitnog dizajna iz 1940, koji teško da bi ikome danas nešto značio. Kada su došle šezdesete Mekdonalds je želeo da pojednostavi svoj logo kroz ribrending. Odabir zlatnih lukova bio je briljantan i ispostavilo se ključni marketinški potez.
Iako je lanac uvodio novine, kozmetički menjao dizajn i metode oglašavanja tokom godina, kako su nastavili da grade sve više i više restorana, ipak su mnogi elementi iz Mestonovog incijalnog dizajna ostali isti, uključujući ultra-prepoznatljivi logo zlatnih lukova.
Tek 1960. stvorena je „današnja arhitektura“, vizual koji je uz korekcije manje više ostao i do danas. Te godine je posao kupio spomenuti Rej Krok, koji je tada zamolio predsednika Mekdonaldsa Freda Tarnera da smisli novi logo.
U početku je Tarner pokušao sam da dizajnira logo, ali je na kraju predao zadatak šefu konstrukcije i inženjeringa Džimu Šindleru. On je bio taj koji je skicirao prvi logo koji je uključivao zlatne lukove, iako je njegov dizajn takođe imao nagnutu liniju koja prolazi kroz čuveno slovo „M“.
Između 1961. i 2003. godine, Mekdonalds logo je doživeo još nekoliko iteracija. Najdrastičnije promene su odlasci u „crveno“ 1975. i 2000. godine.
Međutim, 2003. godine kompanija se odlučila za dizajn i slogan koji traje do danas, uz jedva vidljivu korekciju tri godine kasnije. Ikonični zlatni lukovi kompanije postali su jedini element prisutan u dizajnu, uz tekst koji glasi „im lovin it“ – volim to, ciljano napisan malim slovima.
S obzirom na snagu logoa u poslednjih 20 godina, i prepoznatljivost, veliko je pitanje kada će se menjati ponovo.
Pomfrit
Mekdonalds logo neodoljivo podseća na dva zlatno braon pomfrita restorana savijena u obliku slova „M“. To je suptilna poruka koja reklamira jednu od najpopularnijih stavki Mekdonaldsovog menija, a da to ljudi često previde.
Još jedan bitan element dizajna je njegova jednostavnost. U trenutku kada je sadašnji logo predstavljen, Mekdonalds je već bio izuzetno priznat i uspešan lanac. Kompaniji nije bio potreban logo koji bi objasnio šta nude – ljudi su to već znali. Umesto toga, trebao im je logo koji bi bio jednostavan, nepogrešiv i lako prepoznatljiv sa distance. Verzija logotipa iz 2003. savršeno se uklopila.
i’m lovin it
Na kraju, kompanija je odlučila da u svoj logo ugradi slogan „Volim to“ – bezbrižan i neformalan ton. Reper Pusha T je koautor pesme, a Mekdonalds je platio pevaču Džastinu Timberlejku 6 miliona dolara da je otpeva. Singl „I’m Lovin’ It“ objavljen je u novembru 2003. godine i dobro je prošao na Bilbord listama. Pusha T je tako postao kompozitor najduže Mekdonaldsove marketinške kampanje u istoriji.
Sviđalo se to ljudima ili ne, Mekdonalds je postao jedan od simbola američke kulture širom sveta, iako je kvalitet hrane često predmet sporenja.
Poslednjih nekoliko godina, njihov meni je bio na udaru kritika zbog promovisanja loših zdravstvenih i nutritivnih izbora. Sa tom slikom se kompanija borila godinama unazad, i zbog nje menjala svoju ponudu, namirnice, čak i kompletna okruženja. Za mnoge je Mekdonalds jedan od najsavršenijih produkta američke meke moći, kakav ni čuveni teoretičar Džozef Naj ne bi umeo da smisli. Za neke je odbijanje ovih „brzih“ poslastica, samostalni, lični akt pojedinca protiv globalizacije.
Logo se besplatno oglašava svuda. U tome se krije njegova najveća moć. Pop kultura, filmovi, televizija, umetnost, stripovi, prvi sasatanci zaljubljenih klinaca. I svi oni koji ga ne vole, i koji imaju hiljadu zamerki, kada je stani-pani glad, raduju mu se kao mala deca. On se uostalom nikada i nije reklamirao kao vege restoran, koji nudi pinjole, tek izvađenu plavu tunu, i zdravu cveklu. I kako stvari stoje, zlatne lukove ćemo na uglovima ulica gledati još mnogo, mnogo godina.
Pavle Jakšić | Vitraž
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
