Zašto su novi ljudi u politici jedina opcija za demontiranje sistema koji traje mnogo duže od Vučićevog, koji mu je kulminacija?
Ovaj tekst se neće dopasti ni vlasti ni opoziciji. Nije ni građansko palamuđenje, ostaviću ga saloncima, analitičarima, hipsterima, koji se međusobno egzaltiraju svojim metaforama o krezubima, sendvičima, blajhanim kosama, i masnim burecima. Ništa nije smešno. Tekst je u najvećoj meri namenjen onima koji su protiv ovog beskrupuloznog režima, a koji postojeću opoziciju ne vide kao snagu koja može da ga sruši, što ih ne isključuje iz opozicione borbe svakako.
Vlast
Miting je pokazao svu snagu sile, novca i režije, a pale su i neke maske. Među njima su i oni koje poznajete, koji vam serviraju priču “a ko da dođe posle” i “ne zanima me politika”. Zanima ih. Oni su glasači SNS iz ličnih interesa. Nervira me samo što to nikada nisu otvoreno rekli.
Grupa Riblja Čorba nije svirala jer je branila tekovine rock bunta, niti je Lukasa ponela Vučićeva ideja o razgraničenju Kosova. Direktor beogradskih festivala Handanović nije iz svog Rejndža od 100.000 pratio instaliranje skela za binu jer je miting kulturno-umetnička priredba. Radili su to zbog novca, neki i zbog indulgencija (Mitrović, Džajić).
N1 
Nedeljnik
Na vrhu, ljudi poput Ane Brnabić i Milutina Folića dovode se u vezu sa mega projektima poput K-Distrikta ispod Kalemegdana, dok se na hijerarhijskom dnu dele dnevnice od 1500 dinara.
Mnogi su ucenjeni. U javnim preduzećima i ustanovama ili firmama koje sarađuju sa državom – listom. Nekome dete radi za Parking servis, drugi žive od asfaltiranja. Oni koji nisu želeli da prisustvuju beogradskom mitingu, morali brodvejski Makbet da odglume. Premijerki je u govoru izletelo “zašto smo se pokupili“. Da, u najvećoj meri ste ih pokupili.
Vučić je funkcije na početku svoje vladavine velikodušno delio po samo jednim kriterijumu: poslušnosti. Takvom negativnom selekcijom partijski aparat se nabildovao na 700.000 članova i simpatizera.
Došlo je vreme za naplatu. Pozicije koje je poklanjao identifikovao je kao luksuz za koji zaposleni moraju da ginu. Maltretiranja, besomučna zvanja telefonom, pretnje, guranje u autobus – svaki put kada Suzana Vasiljević proceni da je vreme za masovniji PR. Smislio je “savršen” sistem – ne glasaš ni za mene ni partiju – već za sebe.
Ali, kako kaže izreka – ne možeš sve ljude da varaš sve vreme. Šta ćemo? Da čekamo da se smanji fond za sve navedeno, države koja se na svim nivoima dovodi u vezu sa kriminalom, koji generiše ogromne količine novca? Da se uvređeno ljutimo na one koji su savili kičmu? Da izgubimo ceo život čekajući da nam opozicija određuje kada da protestvujemo, da besomučno postavlja i povlači uslove, umesto svih nas? Ili da se sami organizujemo? Ko? Pa svi mi koji kukamo, od mesara preko tviteraša do intelektualaca.
Opozicija
Vučić je ponudio sendviče i vodu, opozicija ni ideju. U toj meri sam protiv ovog režima da su mi i Đilas (vrhunski menadžer i loš političar) i Jeremić (obrazovan i verziran za oblast kojom se bavi, salonac da bude lider) bolja opcija, gutanje nekih knedli zarad opšteg dobra, jer mislim da je sve bolje od ove anticivilizacijske tiranije. Ali, postoji ogroman broj ljudi koji za njih nisu spremni da glasaju, i kako gledam ovo neorganizovano forsiranje koje traje i traje, sve ih više razumem.
Teško mi je da poverujem da je opozicionim liderima zaista jedini cilj smena vlasti, kada uporno, već sedam godina isključivo sebe kao kandiduju kao alternativu, a vide da im ne ide. Zašto odmah vođstvo ne prepustite toj obećanoj vlada stručnjaka? Da li ste na sopstvenom primeru pokazali šta znači odgovornost? Niste.
Marko Bastać, novi član Đilasove stranke nije sprečio seču stabala na Kalemegdanu, kao ni na potezu Dušanova-Ruzveltova, koja je trajala više od dva meseca. Da se borio upola kao inicijativa “Pešaci nisu maratonci” ili “Zeleni Beograd”, koje nemaju novac i organizaciju, verujem da bi se rušilačke horde obuzdale. Marko, želim za predsednika opštine nekog hrabrijeg, iskusnijeg, neku sedu glavu ako treba, poput arhitekte Dragoljuba Bakića. Želim buntovne poput ljudi iz “Savskog nasipa” da nam čuvaju grad.
Želim da se gradom umesto Nikole Jovanovića bavi Višnja Kisić, istoričarka, kustoskinja, stručnjak za kulturno nasleđe. Ne zato što imam nešto protiv vas, već zato što su ti ljudi od vas kvalifikovaniji i obrazovaniji. I novi ljudi u partijama plaćaju njenu stigmu, ljudima se se partije smučile.
Sandra Rašković, Samofalov, Dijana Vukomanović, Borko, Lutovac, Bastać, “brat” iz Dveri koji se predstavio kao malinar, a do juče je klicao Zorani Mihajlović, to je sveža krv? Oprostite, ali da li ste vi pri sebi? Ove ljude je narod smenio 2012, a da su praktikovali introspekciju, ne bi im palo na pamet da se guraju u prve redove.
Ne želim da gledam Janka Veselinovića, već da čujem akademika Dušana Teodorovića, doajena saobraćajnog inženjerstva, koga su skrajnuli, baš sada, kada nam je ceo grad blokiran.
Duško Radosavljević gost “Utiska nedelje” izneo je više smislenih analiza i vitalnih ideja za rešenje naše teške situacije nego svi govornici 13. aprila zajedno. Da li znate ko su oni, i mnogi drugi? Ne, jer ne možete od njih 10-ak, koji se laktaju, na protestima, društvenim mrežama, televiziji, YouTube kanalima.
Da na crtu Vučiću izađe 30 novih, entuzijastičnih ljudi, i da svoje ideje čak i na ulici iskazuju godinu dana, zbrisali bi ga, to vam garantujem. Kada vas budu pitali “a ko su oni”, odgovorite – “šta vas briga, za početak nemaju ni jedan rep iza sebe, a dovoljno su bili svoji da nisu bili ičiji”!
Za one “nemoj sada” – Vitraž nikada neće biti partijski pamflet, a kamo sreće da je u prošlosti bilo više “Vitraža” – vi političari biste bili daleko manje osorni i sujetni. “Nemoj sada” nas je i dovelo dovde.
Nada – uzmimo stvari u svoje ruke
O svemu odlučujemo mi – narod, ne političari, iako smo ih na to navikli. Za sve smo zaslužni, i krivi. Ne postoji taj paravan loših političara koji je mogao da opravda nebranjenje našeg Notr Dama – Kalemegdana. Beograđani, i svi drugi građani širom Srbije su morali i moraju da brane svako stablo, zgradu, nasip, pločnik, telima ako treba. Svi mi koji smo buntovni nemamo luksuz da se ne bavimo politikom, u ovakvoj Srbiji – nemamo!
Arhitekte, inženjeri, ekonomisti, pravnici, biolozi, politikolozi, umetnici! Svi vi iz inostranstva koji se grozite ove vlasti, uplatite novac nekoj inicijativi u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Leskovcu, Čačku, Zrenjaninu, Kovinu. Hajde za početak da steknemo snagu da uređujemo svoja dvorišta i gradove, pre nego što se okrenemo visokoj politici.
Narode Srbije, čega se plašiš? Pronaći će vam tabloidi neplaćeni Infostan, duvanje trave, fotke gde ste mortus pijani. Ali niste pozivali na klanje muslimana, niste punili kofere novcem koji je povezan sa drogom, niste igrali kanastu sa Mirom Marković. I da jeste, kako stoje stvari ne biste imali razloga za brigu, ali niste!
Dajte ljudi da uzmemo život u svoje ruke. Ujedinjujmo se kroz udruženja, organizacije, inicijative, kroz ljudskost, solidarnost. Nas dvadeset je moglo da spreči one mučenike koje izbacuju penzionere iz stanova.
Kada istupe krediblni, bez putera na glavi, više niko od vas neće imati izgovor da im se ne priključi. Žrtvujte deo sopstvenog konfora, svi vi kojima je mučno sve ovo što nam se dešava. Ostao nam je još taj pokušaj, i ako ne uspe, nećete imati pravo da krivite ni Vučića ni opoziciju.
Uradimo to zbog nas, ali i naših sunarodnika koji su mučno morali da se truckaju autobusima zarad tuđih hirova i miliona. Uradimo to da oni to više nikada ne moraju da rade! Promene ne donosi većina, ne demorališite se. Nobelovac Orhan Pamuk rekao je da je par procenata hrabrih oduvek menjalo svet. Galileu nisu dozvolili da ima ni nadgrobni spomenik nakon smrti, ali Zemlja danas nije ravna ploča.
Više od pola Srbije je nezadovoljno i siromašno, ima li 3% hrabrih među njima? Ima, samo još treba da istupe i pobede.
Pavle Jakšić | Vitraž
