Na koji način je silovanje Lukrecije i priča o nastanku Rima u vezi sa Milenom Radulović? Tekst Larise Vilimonović o stigmama, seksualnosti, patrijarhatu, osudi, pokajanju, licemerju, sistemu koji je u srži truo.
Evropska civilizacija s ponosom sebe naziva baštinikom grčko-rimske kulture, amalgama grčke filozofije, politike, etike i estetike, rimskog republikanizma i pravnog sistema. Na sve ovo nakalemio se i uticaj hrišćanstva koji je neminovno izmenio naličje Mediteranskog sveta u periodu 4-6. veka nove ere, ublaživši mnoge nama danas nečovečne društvene prakse, ali zaoštrivši stavove prema moralu, seksu i neizbežno, ulozi i mestu žene u društvu.
Sva ova pitanja – morala, seksa, uloge i mesta žene u društvu pohrišćanjenog grčko-rimskog sveta – tiču se i slučaja koji je, pre nekoliko dana, potresao čitavu Srbiju. Odgovori na njih nisu jednostavni, a polivalentnost društvenih iščitavanja i tumačenja slučaja silovanja nepoznatog broja polaznica škole glume predstavljaju odraz kulturnih taloga koji su ostajali sa smenom epoha i koji često nisu donosili drastične preseke u društvenim odnosima. Politički sistemi su se brže smenjivali nego društveni svetonazori, a ponajviše rodni odnosi. Stereotipi vezani za žene, a pogotovu nasilje prema ženama stari su koliko i indoevropska civilizacija.
Glasovi javnosti
U javnom prostoru je slučaj Milene Radulović naišao najvećim delom na bezrezervnu i ogromnu podršku, ali je izazivao takođe i pregršt osuda koje neizbežno vode ka sekundarnoj viktimizaciji žrtava, predstavljajući zapravo i glavni razlog zbog čega se žrtve nasilja odlučuju na večnu tišinu. Ti glasovi osude predstavljaju saučesnike u seksualnom nasilju nad ženama, a pitanja o ćutanju i, u ovom slučaju posebno, ponovnom vraćanju žrtve svom egzekutoru, svode se na jedno ključno pitanje već davno adresirano na Zapadu – pitanje pristanka na seksualni čin.
Uvreženo je mišljenje da silovanje mora biti uočljivo, upadljivo, viđeno, dokazivo. Međutim, silovanje je u najvećem broju slučajeva nevidljivo, na sudovima teško dokazivo, vrlo lako sklono manipulaciji veštih i moćnih advokata i zaogrnuto velom traumatične tišine. Što je najporaznije po žrtve, silovanje je najčešće ostavljeno prekom sudu javnosti kome je u fokusu isključivo ponašanje žene, pre, tokom, i posle tog čina.
Preki sud javnosti pretresa etičku pozadinu samog seksualnog čina, koja se – ponovo – usmerava na vladanje žene. Zbog čega se desilo, ko je “zapravo” krivac, a kada se napadač i žrtva poznaju, što je statistički češće, u kom trenutku njihovog odnosa se dogodilo, kako se dogodilo – u tom slučaju je ponovo najvažnije za preki sud javnosti posmatranje držanja žene – kao i to da li je ona dovoljno jasno bila nevoljni učesnik u tom činu, što se iskazuje merenjem njenog nepristanka na sam čin.
Delikatniji uvidi u nekonsenzualni seksualni odnos što je samo druga reč za silovanje važan je zbog problematike silovanja u sivim zonama, tamo gde ga je bilo nemoguće dokazati i nepojmljivo definisati – u okvirima braka i bračnih odnosa, a samim tim i u okvirima svih veza koje su prvobitno ostvarene konsenzualno, ali koje su u određenim trenucima postale prostori teškog nasilja, seksualnog, psihičkog i fizičkog.
Trebalo bi naglasiti na samom početku da je silovanje rodno obojeno, u smislu da su u većem procentu žene žrtve silovanja, i da su počinioci silovanja gotovo uvek muškarci. To ovu problematiku neminovno dovodi u diskurs problematike roda i rodnih odnosa.
Priča o silovanju Lukrecije i mit o osnivanju Rima
Slučaj uglednog muškarca koji je silovao ženu iz ugledne porodice i na taj način izazvao ne samo gnev njene porodice i neizbežnu osvetu, već je doveo i do preokreta čitavog državnog sistema, pronalazimo u legendarnoj priči o silovanju Lukrecije. Kako je to već uočeno u studijama antike, mnogi od rimskih osnivačkih mitova zasnovani su na silovanju žena – silovanje Vestalke (sveštenice boginje Veste) Rea Silvije, otmica (silovanje) Sabinjanki, silovanje rimske matrone, supruge rimskog senatora Kolatina, Lukrecije.
Prema legendi, Reu Silviju, majku Romula i Rema silovao je bog Mars, a potom je Romul, da bi naselio svoj grad organizovao nasilno otimanje Sabinskih kćeri. Ta dva mita leže u osnovi priče o osnivanju Rima. U svim slučajevima je ishod naizgled afirmativan po Rim, čija je istorija zapravo otpočela u klupku seksualnog nasilja i bratoubistva koji su bili dramatični sudbonosni preokreti za istoriju najslavnijeg grada na svetu.
Nasilje nad ženama i uloga žena u ovim narativma predstavljaju katalizatore promene. Žene predstavljaju onog pharmakosa-a, žrtvenog jarca iz antičkog grčkog rituala, kada se za potrebe prevazilaženja krize odabira pojedinac iz društva koji se proteruje ili žrtvuje da bi se odagnala nesreća. Taj pharmakos je u antičkom društvu često bila žena. Setimo se samo Ifigenije na čije je žrtvovanje pristao njen otac Agamemnon, da bi Ahajska vojska konačno mogla da otplovi u rat protiv Troje.
Izostanak perspektive žrtve i stigma
Ono što je neizostavno problematično u sva tri slučaja rimske istorije jeste izostanak perspektive žrtve, jer tema rimskih narativa nije bila o ženama i za žene već je pisana o muškarcima i za muškarce. Tako se i sva dela počinjena ženama, i sve žene u rimskim narativima tiču muškaraca i služe kao narativne trope za predstavljanje stanja stvari u rimskom društvu. Ponašanje i vladanje rimskih žena bila je narativna tropa za moralni status rimskog muškarca, i rimskog društva u celini. Drugi problem ovih priča jeste društvena stigma koja je neizostavno ostajala na plećima žene, čija je krivica potvrđivana već samim aktom tog seksualnog čina koji se ipak dogodio.
Uspostavljanje reda nakon početnog haosa – što predstavlja jednu poznatu mitsku matricu ne isključivo i samo vezanu za Rim – došlo je u periodu ustanovljenja čvrstog patrijarhalnog rimskog poretka koji se zasnivao na moći oca porodice – patria potestas-u. Faktička vrhovna moć oca u okviru porodice podrazumevala je vlast nad životom svih onih koji su pripadali njegovoj familia-i. Kada se dete rađalo, ostavljano je na kućnom pragu.
Čvrst patrijarhalni poredak
Otac je bio taj koji je dete uzimao u ruke ili ga je ostavljao na tom mestu. Uzimanje u naručje je podrazumevalo priznavanje deteta, a izostanak tog čina odbacivanje. U jednom takvom strogom patrijarhalnom sistemu žene su u potpunosti predstavljale svojinu muškarca.
One su, u periodu Rimske republike, prelazile iz ruke oca u ruke muža, i ti odnosi su omogućavali sklapanje moćnih društvenih i političkih veza koje su predstavljale samo jezgro rimskog društva. Žene su bile to važno pregovaračko sredstvo, taj dar čija je razmena, prema antropološkoj teoriji bila i uslov formiranja društvene zajednice. Jasno je da je u takvom strogom sistemu uloga žene, iako pasivna, bila izuzetno važna. Njena najvažnija uloga je ležala u reiteraciji patrijarhije – u rađanju i odgajanju novih rimskih očeva.
Seksualnost žene
U tom smislu je najvažniji aspekat žene u društvu bio upravo njena seksualnost. Telo žene, ali ne bilo koje, već ugledne rimske matrone, je postajalo simbol Rima, njegovog ugleda i njegove trajnosti. Telo žene, kao izuzetno seksualizovana kategorija, bilo je u vlasništvu Rimskih očeva, a njihov je zadatak bio da to telo čuvaju netaknutim. Tako je simbolički ženska čistota postala jemstvo sigurnosti i prosperiteta Rima.
To se i očitovalo u kultu sveštenica boginje Veste – Vestalki – koje su čuvale svetu vatru boginje Veste, zaštitnice Rima u hramu na Rimskom forumu. Kao najuglednije članice rimskog društva, birane iz najuglednijih patricijskih porodica u najranijoj mladosti, po ulasku u red Vestalki zavetovane su na tridesetogodišnju devstvenost.
Važno je i da su jedino Vestalke, od najranije istorije Rima, bile žene koje su po ulasku u red izuzimane iz patria potestas-a svog roda. Njihov večiti brak je sklapan sa Rimom. Dakle, jedine pravno slobodne žene u Rimskom društvu perioda Republike bile su žene sveštenice zavetovane na tridesetogodišnju devstvenost.
Izuzetno privilegovan položaj Vestalki u rimskom društvu imao je svoju mračnu stranu – u slučaju bilo kakvog ozbiljnijeg političkog potresa – krivnja je mogla biti usmerena na neku od sveštenica. U nekoliko slučajeva, za katastrofu koju je zadesio Rim bila je optužena Vestalka. Optužba je gotovo uvek bila povezana za seksualni čin.
Zavet devstvenosti
Rušenje zaveta devstvenosti Vestalke povlačilo je za sobom kaznu smrti koja se sastojala u zakopavanju žive Vestalke u kripti koja bi bila zapečaćena sa poslednjim obrokom. Kroz simboličku ulogu kulta boginje Veste uviđamo jasno koliko je kontrola ženske seksualnosti bila od presudnog značaja za održanje Rimske države i patrijarhalnog sistema.
To je takođe podrazumevalo i devstvenost pre braka, kao i devstvenost posle smrti muža do prve godine posle smrti, jer je fokus bio usmeren isključivo na žensku reproduktivnu ulogu koja je bila esencijalna u održavanju rimske familia-a. Svako narušavanje ženske čednosti ili ženske vernosti podrazumevalo je urušavanje čitavog društvenog sistema, te je tako i korišćeno u mitskim narativima kao glavni pokazatelj poremećenih društvenih odnosa, ustanovljenja tiranije i konačnog državnog prevrata.
Slučaj Lukrecije predstavlja priču o uspostavljanju Rimske republike. Kao i danas, kada se u vestima i na mrežama pojavljuju glasovi o sudbinskom trenutku pred kojim se nalazi naše društvo povodom ovog slučaja (silovanja i bludnih radnji izvršenih nad sad već nepoznatim brojem polaznica od strane vlasnika najprestižnije glumačke radionice), tako je i slučaj silovanja Lukrecije predstavljao sudbinski trenutak pred kojim se našlo rimsko društvo.
Njen suprug i muški članovi njene porodice preuzeli su pravdu u svoje ruke i stali na put tiraniji Tarkvinija Oholog i njegovih sinova, tačnije Seksta Tarkivnija koji je i izvršio zločin. I tako je zbačen poslednji rimski kralj, a ustanovljena Republika na čelu sa dva konzula Brutom i Kolatinom, suprugom ubijene Lukrecije.
Silovanje, čast, smrt.
E sada stižemo do trenutka koji je i najvažniji za nas i zbog čega je ova priča i dalje relevantna i posle više od dva milenijuma. Epilog Lukrecijinog silovanja okončao se Lukrecijinim samoubistvom. Lukrecija je “pristala” na čin, nakon što ju je napasnik ucenio da će je ubiti i pored njenog golog tela u krevetu postaviti telo ubijenog roba.
Strah od takvog narušavanja časti bez mogućnosti pomilovanja, bez mogućnosti da jednog dana saopšti istinu, naterao je Lukreciju da pristane na silovanje njenog tela. Nakon čina, sačekala je svoje muške članove porodice kojima je saopštila šta se dogodilo, naterala ih da je osvete, a potom sebi zarila nož u srce. Lukrecija je bila primorana da umre da bi dokazala svoju nevinost. Zapamtimo ovaj detalj.
Šta je to sve Lukrecija uradila? Lukrecija je svojom smrću dala jedini narativni izbor koji je svaka “časna” matrona mogla imati – smrt je u takvom sistemu bila jedino iskreno žensko iskupljenje. Jedini dokaz njene nevinosti. Bez obzira na neporecivu krivicu Seksta Tarkvinija, na potpuno poverenje njenog supruga i odsustvo osude, simbolička uloga njenog samoubistva nosi jasnu poruku – silovanje predstavlja nepovratno izgubljenu čast, koju samo smrt može iskupiti.
Za rimski patrijarhat, ovo silovanje je predstavljalo narušavanje njihove sopstvene muškosti i slamanje društvenog sistema, prema kome je izvršen nasilni prodor u svetost patria potestas-a jedne familia-e. Nijedan rimski vladar, kralj, niti kasnije konzul, diktator, ni car, nisu imali pravo da se umešaju u patrijarhalni red na taj način i stave na ispit maskulinitet svojih podanika. To je bila direktna pretnja narušavanju hegemone moći Rima, upravo stoga jer se moć Rima zasnivala na netaknutom maskulinitetu – idealnoj muškoj časti jednog vir Romanus-a.
Lukrecija je svojim samoubistvom izbegla ono što bismo danas nazvali sekundarnom viktimizacijom, i koja je neminovno stigla čak i u potonjim vekovima, kada je Sveti Avgustin, jedan od velikih otaca crkve, postavio pitanje da li je Lukrecija ipak pristala na čin?
Pitamo se, koliko je to uopšte relevantno i šta za nas u našim udobnim bezbednim foteljama, bez užasnog iskustva takvog nasilja, predstavlja pitanje pristanka? Koliko je onih koji, uprkos verbalnoj podršci, zapravo sve vreme napeto očekuju da dobiju tu potvrdu ultimativnog nasilja nad Milenom (i svim drugim žrtvama) i njenog nepristajanja na sam čin?
Kako nekonsenzualni akt, kada se akt dogodio?
Eto, u Lukrecijinoj priči, nije bilo ni krvi, ni pocepane haljine, ni izgrebanog lica. Postojala je samo perfidna, hladna i presudna ucena koja neminovno vodila u osudu, progonstvo, i svakako smrt, ali smrt bez časti. To je manifestni primer kako društveni nazori stvaraju obruč oko žrtve koja uskoro nema izlaz, jer je osuda gotovo nepogrešivo na žrtvi, a ne na počiniocu.
Pitam se, koji je to završni akt koji podržavaoci egzekutora očekuju od Milene da bi joj predali žezlo poverenja?
Tragična priča o Lukrecijnoj sudbini donela je preokret državnog sistema. To je priča o ustanovljenju najslavnijeg doba Rima – Rimske republike. To je i priča o odbacivanju starih običaja i onoga što je tiranija sa sobom donosila.
Tako je isto i Milenina priča, a ujedno i priča svih devojaka koje su prošle isti užas kao i ona, otvorila i neminovnu priču o našem sistemu, našim vrednostima, o našem društvu i o mestu žene u tom društvu, o nasilju nad devojkama, o psihičkom nasilju, verbalnom nasilju, seksualnom nasilju.
Milena Radulović – priča o tiraniji našeg sistema
Ljudi koji su svesno ili nesvesno štitili i iznedrili Miroslava Aleksića, i koji su mu dali legitimitet, predstavljaju stubove tiranije koja je kontinuirano vršila nasilje nad ovim društvom i koja se temelji na hegemoniji i opresiji moćnih nad slabijima, na svim nivoima i u svim društvenim kategorijama, koji za sebe uzimaju sve, bez zazora, bez milosti, bez straha. To su ljudi koji promovišu ne strogu disciplinu, red i poštovanje – iza čega sofistički kriju svoja zlodela – već strogo ćutanje žrtve, bespogovorno trpljenje autoriteta nasilnika, i nemo prihvatanje nasilja kao neminovnosti naše svakodnevice.
Rimski patrijarhat je u silovanju žene dobio okidač za preokret političkog sistema, ali ne i društvenog poretka. Rimsko društvo Lukreciji, i mnogim drugim Lukrecijama, nije pružilo drugi izbor. Ova priča je bila jedini validan etički model. Balkanski patrijarhat, mora (i već jeste) u slučaju ovog višestrukog nasilja koji su upravo takav društveni sistem i kulturološki kod omogućili, dobiti okidač za svoj preobražaj.
Sudbonosni preokret se u ovom istorijskom trenutku mora odnositi na društveni poredak i kulturološku matricu koja će prestati da podržava tiraniju, nasilje i hegemoniju nad slabijima čiji je jedini izlaz do sada i gotovo uvek bilo mukotrpno ćutanje. Lukrecijina priča je jedna surova antička priča. Nju moramo iskoristiti upravo kao primer koji ne sme biti ponovljen. Mileni, Ivi i svim drugim devojkama, moramo kao društvo dati punu podršku i konačno i definitivno sprečiti osudu žrtve, a ne nasilnika.
Larisa Vilimonović | Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
