Feljton o junacima serije “Sopranos”, kroz likove koje su tumačili i njihove životne priče. U glavnoj ulozi lucidni i neponovljivi Silvio Dante, u izvedbi Stivena Van Zanta.
Silvio Dante. Sinonim za lojalnost. Postoji ona čuvena scena kada Tonija strogo i uverljivo pritiska da sa njim popije jutarnji viski, nakon što je ubio Bo Džervisija koji je pokušao da ga prikloni Njujorku. Nastavak scene, u epizodi Blue Comet, koju je režirao Alan Tejlor, kada on, Toni i Bobi „Bakala“ u restoranu razmatraju naredne korake u ratu protiv Fil Liotarda, simbolično boksujući i najavljujući beskompromisnu borbu u kojoj će biti akteri, jedna je od najupečatljivijih u celom serijalu. A kakva bi to scena bila bez jednog od najupečatljivih junaka?
Ona sama upućuje na jednu neopozivu činjenicu, imanentnu, Toni je na Silvia uvek mogao da računa.
Stiven Van Zant koji je glumio Silvia, konsilijerea koji je svojom glumom holivudske prethodnike iz sličnog tematskog miljea razložio do nedeljivosti. Facijalne ekspresije, modne kombinacije, perika, za koju mnogi ne mogu ni dan danas da veruju da nije prava kosa. A „Silvio“ uopšte nije bio glumac, ali o tome nešto kasnije.
Muzika
Za razliku velike većine kolega iz Sopranosa, Silvio Lento (njegovo originalno ime) nije se rodio u Njujorku ili Džerziju, ali se u taj region doselio već sa sedam godina (Midltaun Taunšip). Rodio se u Masačusetsu, i sve u njegovom životu upućivalo ga je ka muzici.
Deda, rođeni Kalabrijac odgajao ga je na narodnim pesmama svog kraja. Njegovo tinejdž doba obeleženo je nastupima Bitlsa u šou Ed Saliven, koji je nedeljom gledalo 70 miliona Amerikanaca, i Roling Stonsa (Hollywood Palace, 1964). Prvi put je publika, i on sa njima, video rock bend, iako je i pre bilo sjajnih individualaca, poput Bo Didlija i Čaka Berija.
Bitlsi su i njemu otkrili jedan potpuno novi svet, u kome je sve lakše, oni ga otkrili, dok su Stonsi drugim bendovima širom odškrinuli vrata.
U taj mizanscen savršeno se uklopio Stivi, pošto nije bio zainteresovan za ono što nudi društvo, bio je otpadnik i buntovnik. Izbačen je iz škole zbog duge kose, da li su potrebna dodatna pojašnjenja? Ne.
Cvetaju srednjoškolski bendovi i svirke po garažama. Nakon izvesnog vremena većina njegovih vršnjaka ostavlja gitare u pohodu na školovanje, za razliku od dva „ludaka“, nekompetentnih za svet, za bilo šta osim muzike – Brusa Springstina i njega.
Prvi put se sreću 1965. u klubu Hulabalu kada je Brus prvi put čuo njegovu obradu „Happy Together“ od benda The Turtles. Sviraju zajedno u različitim bendovima sve do 1972, kada Springstin potpisuje prvi ozbiljniji ugovor, dok on odlazi da se bavi građevinom, izgradnjom puta Interstate 287. Mislio je da je renesansa prošla, da je muzička šansa iščezla.
Godinu dana nakon giljanja na autoputu, odlazi da svira sa Dovells. Jednom prilikom sa njima je bio predgrupa Frenki Valiju u Las Vegasu, u kazinu Flamingo. Izvorni Vegas, sobe od 20$, jaz od pola kilometra od kazina do kazina, „bafe“ od 2.95$, prostitutke, vreme kada su svi imali novac, a ne samo korporacije.
Iako je u seriji Silvio bio broj dva, da se ne lažemo, nije voleo da unilateralno prima naređenja. Nije ni Stiv, čak ni od godišnjih doba. Tako je nastavio da nakon života u Vegasu i Majamiju u Džerziju nosi košulje havajke, pa su ga prozvali „Miami Steve“. Šta je jedna zima ukoliko u vama pršti bunt?
Nakon sage sa Dovells osniva bend Southside Johnny, uz paralelan odlazak na turneje sa E Street Bendom. Gitarski lajn u „Born to Run“ njegove je delo, pa je od 1975. njegov značaj za Springstina podebljan zlatnim. Sve do početka 80-ih, kada napušta bend (u koji se vratio 1999.) u kojem je njegov nazalni glas bio neizbrisiv deo legendarnih „Glory Days“, „Two Hearts“, „Long Walk Home“…Producirao je 3/4 legendarnog albuma Born in The USA.
Verovatno je njegova muzička pauza imala veze i sa time što je postao izrazito političan, i mnogima je stao na žulj. Njegovi direktni stavovi o aparthejdu, i kroz singl „Solidarity“, izdavačkim kućama postali su prevruć krompir. Muzičari da pevaju, ne mnogo da mozgaju, staro dobro guranje u kutije.
Godine 1985. osnovao je udruženje protiv aparthejda, a kada je Nelson Mandela izašao iz zatvora, niko nije hteo da potpiše. Šetao je psa, bio na ivici bankrota, preživljavao je pišući pesme.
Gluma
Dosta o muzici! Odnosno, još samo jedan muzički detalj, i plovimo ka glumi. Prilikom ulaska benda Rascals u Hall of Fame 1997. godine, govor je održao Stivi Zant, isti je nekako došao i do Dejvida Čejsa, inače velikog fana E Streeta, koji je Zantov kontakt pronašao kroz korporacijske datoteke njegove firme.
Kasting direktorka Džordžien Voken prisetila se svog suptilnog ubeđivanja. Van Zant: „Nisam glumac“. Džordžien: „Jesi, Čejs je rekao da jesi, samo to još uvek ne znaš“.
Stiv je čitao ulogu za Tonija, a HBO je mislio da je Čejs lud – pa ovaj tip nije glumio nikada! Dejvid je morao lično da ode da ubeđuje Stiva da postane Silvio, pitavši ga koju ulogu želi.
„Dejvide, ne želim da uzimam nekome posao, ja nisam glumac. Ok, napisaću ti ulogu koja ne postoji, šta želis da budeš?“
Van Zant i Čejs
Tip koji drži klub, povučen, pomalo u prošlosti. Poseduje ogroman klub sa big bendom. Zvuči li vam poznato? Doduše, HBO nije dao novac za zamišljeni omanji klupski amfiteatar iz pedesetih, ali jeste za striptiz klub, u kojem će Stiv biti Tonijev No. 2.
Tada počinje svoj privatni život da povezuje sa glumačkim. Dinamika broja dva bila mu je poznata iz benda sa Springstinom. Vi ste onaj koji donosi loše vesti, koji sasipa u lice, poput hladne vode, onaj koji ne sme da se plaši. Prva sezona je bila eksperiment, posebno čudan proces za jednog muzičara, a od druge sezone sve kreće da dobija svoje jasne konture.
Muziku je jasno mogao da čuje, ali ovde ne vidiš šta radiš, to vidiš tek za šest meseci, ako i tada. Perika je bila njegova ideja, znao je da mora da stvori svoj lik iz pepela. Silvio Dante je negde već postojao u njegovoj glavi.
Kasting
Prvog dana je sve bilo nestvarno, kao i prvo čitanje za stolom. On nije bio dovoljno pametan ni da bude nervozan.
Sve se promenilo kada je za sto seo „Džoni Ola“ (Dominik Kianezi, koga je u mangupskim i italo-američkim krugovima proslavila uloga u Kumu 2). On mu je i simbolički dao snagu, pa je ušao u seriju potpuno posvećen. Jednom je čak otišao do Čejsa i rekao mu da je „scenario sjajan, ali da njemu kao Italijanu uloga Livije ne pije vodu, da takva majka možda i ne postoji“, po njegovom mišljenju, koji je obišao milion italijanskih kuća. Čejs mu je kratko odgovorio „to je moja majka“.
Njegova stvarna i filmska žena (Morin Van Zant, Gabrijela Dante), išla je u školu glume, i on je taj svet doživljavao upravo kroz nju, bila mu je od velike pomoći. Džordžien Voken je odlučila da upravo ona bude Silviova žena, a imala je i bekgraund za tako nešto. Odrasla u mafijaškoj porodici u Džerziju, svoju logu bazirala je na mlađoj sestri, pomalo naivnoj, slatkoj, sa dugim noktima i gomilom nakita. Savršeno je dala prikaz pomalo old school mafijaške žene, koje se nisu mnogo mešale muževima u posao, već su se zadovoljile lepom odećom i besprekornim manikirom.
The Sopranos, Džejms Gandolfini
Čejs mu je bukirao snimanja, na pauzama turneje E Street Banda. Jednom je došao čak iz Pariza da bi rekao „go fuck yourself“, i vratio se u prestonicu Francuske. Koliko god bio blizak sa Čejsom, ni on nije mogao da mu se meša u muzičke izbore, to je bila njegova teritorija, čak i kada je po sopstvenom svedočenju birao „teatralne“ pesme osamdesetih.
Porodičan čovek sa mudima, etičan i moralan – koliko je to moguće u svetu kriminala. A koliko to nije moguće najbolje svedoči scena u kojoj na Interstate 287 putu ubija Adrijanu La Servu. Zvuk jata ptica koje su poletele ka nebu nakon prvog pucnja, svako ko je iole pomno pratio ovu seriju, može i danas da prizove.
Opis njegove mračne strane svesrdno je razradio i Čejs, koji nikada nije romantizovao kriminalni život. Mobster, ali uz to osećajan. Znao je kada treba Toniju da zameri nepotizam, u korist Krisija Moltisantija, a na štetu Patsi Parisija. Umeo je i smeo da stane na crtu Tonijevom egu, sujeti, aroganciji. Ali i svima drugima, kao u 51. epizodi “Eloise” kada staje na crtu Poliju u potencijalnom klinču. Tada smo čuli i najbolje “Ooohhh!” u čitavoj seriji!
Znao je i da nas nasmeje, legendarnim imitacijama Al Paćina iz Kuma, pa svi oni zbunjeni izrazi lica, i gestikulacije poput sove koja ima digestivne probleme.
Ambasador porodice, nije morao da glumi da mu nije teško da bude underboss, jer to nikada nije želeo, čak ni u muzičkoj karijeri. Otud valja i ona maestralna gluma napada astme kada je Toni završio u bolnici, nakon što ga je upucao njegov ujak Korado.
Džejms Gandolfini je umeo da ga uhvati za rukav, i privuče ogledalu – „pogledaj ovo lice, da li veruješ da su mene izabrali za glavnu ulogu?“. Više mu je kao i Stivu odgovarala epizodna uloga.
Scene sa Gandolfinijem bile su za njega prava škola glume. Imao je faze kada nije mogao više, mučio se sa paragrafom, radeći i po četiri časa, dok je Džejms imao po sedam strana svih devet meseci. Nosio je seriju na svojim plećima.
Umeli su da odu do bara, gde su obnavljali jednu te istu konverzaciju, u kojoj ga je Stiv ubeđivao da više uživa u glumi i onome što ona sa sobom nosi, da odradi neki film u pauzama Sopranosa, da ne odustaje od ove igre. Uprkos tome, to je često činio, nestajavši po tri, četiri dana.
Obožavao je Kijanezijevu glumu, ali i Džona Ventimilju (Arti Buko), od čijih izraza lica se uvek trudio da ne zaplače od smeha. Šta su sve doživljavali zajedno kao filmska ekipa, verovatno će se drznuti neko u skorijoj budućnosti da zaokruži u nekim memoarima. Jednom su on, „Bakala“ (Stiv Širipa), i „Moltisanti“ (Majkl Imperioli) nakon jedne prezentacije u kazinu, otišli na koncert Buddy Guy-a.
Stiv se zapio, došaptavao sa bendom, i otišao na stejdž da sa njima svira. Nakon toga su privatnim avionom otišli u Taho, na finale serije, gde ih je u Hard Rock hotelu dočekalo deset hiljada ljudi. On koji je tada uveliko bio rock zvezda , i koji je svirao pred daleko većim brojem ljudi, izustio je samo „holly shit“.
Stiva nema ko ne poštuje. Little Richard je venčao njega i Morin. Iako su prvobitno planirali tiho i smerno venčanje u italiji, odlučili su ipak da naprave gala veče, pa je Ričard došao iz Džoržije sa kompletnom pratnjom, a prvu pesmu je otpevao niko drugi do Persi Sledž, “When Man Loves a Woman”, uz orkestar koji je pevao u filmu Kum!
Pre nekoliko godina, pošto je bio u Bitls modu, napravio je tribute album. Na prvom šou na turneji u prvom redu sedeo je Pol Makartni. Stiv mu je rekao da ne izlazi, da nema obaveze, da se inače u javnosti pojavljuje retko. „Ostani da sediš sa Nensi i Morin“.
Posle prvog bisa, bez ikakve pripreme, došao je na binu Pol, odradili su pesmu „I Saw You Standing There“, priredivši tako Zantu jedan od najimpozantnijih trenutaka u životu. Dan pre toga, dobio je poziv da glumi u Skorsezeovom filmu Irishman.
Koncerti sa Brusom u njujorškom Medisonu, i sa East Bandom u Hajdu Parku, više čak nisu ni legendarni, ni kultni, imaju neki drugi epitet, za koji se još uvek traži adekvatan pijedestal.
Silvio Dante ili Stiv Van Zant, i jednog i drugog morali ste da poštujete, ukoliko ga već niste voleli. A voleli smo ga itekako, zbog za nas on nikada nije umro u onoj pucnjavi ispred Bada Binga, niti će ikada, kao uostaom i njegov voljeni „stariji brat“ Entoni Toni Soprano, nakon onog zatamnjeg ekrana uz numeru benda The Journey.
Pavle Jakšić
Cover 📷: YouTube printscreen
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
