Mrtvosani u redu za žigosanje. Od Stanike Gligorijević, afere Krušik do otimanja vozila Car:Go. Da li smo svedoci tranzicije iz verbalnog u fizičko nasilje vlasti? Gde se izgubila solidarnost? Šta radi opozicija i ima li kraja ovom beznađu?
Apatija
Moguće je da je apatija iz psihičke prešla u karakternu osobinu Srba. Ako na to dodate i trajno odsustvo solidarnosti, koja nas kao narod nikada i nije krasila, epilog je kristalno jasan – tragedija Stanike Gligorijević na naplatnoj rampi Doljevac, pritvaranje uzbunjivača iz “Krušika” Aleksandra Obradovića, groteskno ponižavanje i vređanje porodice Milomira Milivojevića, radnika koji je poginuo u fabrici “Milan Blagojević”, prisilno iseljenje starih i bolesnih od strane izvršitelja koji se pre ponašaju kao dahije nego kao uslužna javna služba.
Sve navedeno bila je prilika da se okupimo oko osnovnih civilizacijskih vrednosti koje u sebi nose empatiju, branu dostojanstvu, i nadilaze interesne partijske okvire u kojima se velika većina nas nikada i nije pronašla. Ta prilika je propuštena.
Penal nismo ni šutnuli, već smo mrtvosani stali u red za žigosanje, Gebelsovskim metodama, u kojem su danas Danica Popović, Raša Karapandža, a sutra i svi drugi koji budu zucnuli protiv ovog režima. Dok ovo pišem vozilo Car:Go udruženja sinoć je nasilno oduzeto akcijom interventne brigade policije. Scene koje bi zasenile i kadrove iz serije Narkos, dok ubice nose nanogice, a škole su pune droge. Ćutali smo i dok su se taksisti iživljavali nad nama dve nedelje, zaista vas čudi beskrajno testiranje granica našeg samopoštovanja?
Žamor na društvenim mrežama, tekstovi, dovitljive doskočice propraćene kojim foloverom više, zgražavanje, indignacija, YouTube monolozi štancovanih autorskih emisija. Ljudi mi govore sve je važno. Mišljenja sam, iako ću biti kontradiktoran pišući ovaj tekst, da sve navedeno znači vrlo malo, skoro ništa. To je korektor na licu sa živim ranama. A treba nam ledena voda.
Ovaj režim može da se sruši jedino u ljudskoj ravni, ne partijskoj. Prosto, ogromna je korupcija, svako ko nije povezan sa vlašću vraški mora da se snalazi da sebi obezbedi pristojan život. Tenzije i podele su sve veće, od toga ne možete da se izolujete čak i ukoliko imate milione. Gradovi su prljavi, kadrovi nestručni.
Vlast je sve osornija i bešnja, a i da nije, sa ovakvom opozicijom vladala bi 30 godina. Pošto u potpunom odsustvu svesti, nošena lakoćom autokratije, dugoročno je odabrala put samouništenja. Njeno rušenje više neće biti pitanje Vučića, već kompletnog obrasca ponašanja koji je on samo nasledio i finalno, bespovratno izvitoperio.
Naprednjačka udarna brigada u žutim bojama DS-a
Toliko slični, a opet toliko drugačiji za parolu “svi su isti”. Vlast demokrata bila je u zenitu svoje degradacije kao vlast lopova-japija. Ova je vlast lopova-kriminalaca. Ta razlika, naizgled samo u stilu, ipak je suštinski ogromna.
Pa ipak, narativ ovog režima dolazi iz šinjela Demokratske stranke – Vesić, Trivan, Mali, Nebojša Krstić, Beba Popović. Svakim danom čujemo za nekog novog glumca, sportistu, profesora koji se priklonio naprednom vagonu.
Aja Jung, Biljana Srbljanović, Goran Grbović, Miki Manojlović, Laza Ristovski, Bujošević. Utisak nedelje je svake nedelje imao po jednog “našeg” u koga smo se razočarali. Tapšači, poltroni, izvođači radova postoje i postojali su i pre, samo se granica fer pleja vremenom izgubila. Danas, baš ništa nije sveto, a vrednost ljudskog života je na istorijskom sniženju, da ne kažem minimumu.
Pola LDP-a se tiho, uz poneku grižu savesti, priključilo monetizaciji, pardon digitalizaciji pod tobožnjim plaštom borbe za ravnopravnost i prava manjina. Konstantinović koji je nosio “lažno lažni” Roleks u skupštini i ostali prodavači magle nehajno se šetkaju po prijemima stranih ambasada bez imalo stida, a očekuju da im mi ponovo serviramo vlast na tacni.
Da, postoje i ljudi koji proklinju i vređaju roditelje poginulog momka iz Namenske, jer je cifra od 40.000 dinara današnja verzija srednjevekovnih indulgencija. Zarad istog salda na računu, sredovečne žene klicale su direktoru Jutki, optuženom za seksualno uznemiravanje Marije Lukić, iako neka nova Marija možda baš sutra dođe iz redova njihovih porodica. Zamislite sada, ako oni ovo rade za 40 hiljada, na šta su spremni oni koji svojom revnošću bivaju nagrađivani milionima? Njima samo gladni mogu da se suprotstave, ili oni koji će gladne protiv njih da okrenu. Ne vidim ih.
Sve je ovo njihovo pravo. Za to imaju stomak. Ne mrzim ih, nisu mi neprijatelji, niti su za mene izdajnici, samo ih ne poštujem i sažaljevam.
Formula vlasti je da uplašene, neodlučne, siromašne ili gramzive ljude interesno okuplja i vabi, malo po malo, što ucenama, što lapanjem iz neograničenih državnih fondova. A šta radi opozicija, osim što se na takve ljuti? Šta im je ona ponudila? Novac svakako nije, a ideologiju, ideju?
Opozicija
Život nije fer, pa ni njegova pravila. Sve ovo spominjem jer se pitam jesu li se bivše stranke vlasti zaista pročistile, pokajale, opskrbile mladim, neukaljanim i kredibilnim ljudima. Koliko danas u njihovim redovima ima novih Trivanki i Vesića u koje sutra možemo gorko da se razočaramo? Ne videh te nove u najnovijim, kooptiranim izvršnim odborima, čast retkim izuzecima.
Pregovori sa Kosovom uz posredovanje EU su Đilasova i Jeremićeva platforma. Rešavanje kosovskog Gordijevog čvora možda je bila i jedina tema u kojoj su mogli da podrže Vučića, čime bi njihov kredibilitet za sve ostale opravdane kritike tragičnog sistema u kojem živimo bio veći. Sve faulove i autogolove vlasti niko od njih nije uspeo da kapitališe. Afere, lopovluk, betoniranja, seču šuma, MHE hidroelektrane, nesposobnost da jednu ulicu asfaltiraju, a da se u nju ne ugradi Bentli, deset Lobotan cipela za lepšu polovinu i put u Majami. Uz sve to dišemo najzagađeniji vazduh u Evropi.
Opozicija, koju je podržala mahom građanski orijentisana masa po većim gradovima, postala je tvrdokorno nacionalistička družina, suptilno pro-ruska. Nekada su nas na izborima plašili da takvi, onomad oličeni u radikalima ne dođu na vlast. Da je ovaj tvrdokorni stav plod ideologije, poput one Boška Obradovića (koji poput Vesića sav blažen potpisuje knjige na Sajmu) pa da ga i poštujem. Ne, on je čerečenje stare dobre populističke matrice koja u opustošenoj Srbiji na svakim izborima donosi sve manje i manje glasova – Kosova. A i matrica o protivnicima je ista – izdajnici.
Ukoliko se borimo da sutra budemo u uniji sa Kazahstanom, da večno budemo taoci krimi Srba i Albanaca, koji uživaju na jahtama busajući se iza maski tradicije, religije i crkve, ukoliko ćemo da izbrišemo ljudska prava i prava manjjina, hajde tako nam i recite. Ali onda više poštujem Vladimira Đukanovića i druge salonske radikale koji su neke svoje stavove revidirali zarad partijskih sinakura. Oni tu priču makar pričaju godinama.
Nesposobnost opozicije ipak ima i svoje dobre strane. Ta amorfna masa velikih taština čini medveđu uslugu ovoj vlasti, koja u nedostatku dostojnih takmaca postaje toliko bahata da izjeda samu sebe. Sve je sada multiplikovano u naletu gramzivosti – uvrede, pretnje, behaton popločavanje, počeli su i da hapse. Još samo da počnu da nas ubijaju. Možda je baš to Rubikon koji smo čekali, okidač naše nesvesti.
Bojkot bi bio legitiman čin da postoji jasna, usaglašena opozicija, čiji stavovi se dnevno ne menjaju od jednog do drugog partijskog saopštenja. Ovako deluje mi kao kupovina vremena u njihovom beznađu da pronađu sebe. Kupovina vremena, na naš račun, ne njihov, da se razumemo.
Opozicijo, toliko malo od vas očekujemo. Čak i u svojim autogolovima imate šansu da poentirate. Nemam ništa protiv Bastaća. Na brojnim protestima sam ga viđao, jednom mu sugerisao da opština posadi odraslo drvo umesto onog najlepšeg posečenog na centralnom delu Kalemegdana, potpisom njegovog činovnika. U Tel Avivu su se presađivala stogodišnja drveća. Spomenuo sam da je mala cena da se posadi jedno takvo stablo, umesto mladice, na koju će još tri generacije morati da čekaju da bi doživeli najlepši kalemegdanski hlad. Nisam skoro bio na Kališu, baš ću da pogledam šta je vajno urađeno.
Bastać je pre neki dan nosio hiljade evra za svog prijatelja, što nas je neodoljivo podsetilo na neobaveštenog Vulina. Svaka sličnost sa dotičnim prilično me je rezignirala, iako je cifra manje upadljiva.
Za sve vas koji biste rekli, pa ti samo kritikuješ, reci nešto konstruktivno. Evo. Za ovo iznad se daje ostavka, a ukoliko za nju nisi sposoban, tvoj šef treba da ti je napiše. Ostavke se podnose i za godine neuspešne borbe protiv ove vlasti. Čin samokritike, ali i otvaranje prostora da neko drugi bude uspešniji.
A znate li još zbog čega se još daje ostavka? Jer bi vas to razlikovalo od Zorana Babića i ostale svite koja misli da ima tapiju na vlast. Jer ukoliko ste ovako prikovani za sadašnje funkcije, sada kada Vučić ima 50%, a vi ste demoralisana skupina neistomišljenika, šta će biti sutra ukoliko pobedite?
Više od svega ovoga, taj čin bi motivisao ljude da sutra glasaju protiv Vučića. Bio bi makar nada da ste drugačiji, svima nama, kojih ima mnogo više nego što mislite.
Samo, razlika u stilu više nije dovoljna. Nikako to da shvatite. I svi mi smo izgubili na stilu tokom svih ovih 30 godina patnje i mrcvarenja. To poslednje zrno energije ljudi više ne čuvaju za nove diletante, već da odavde pobegnu glavom bez obzira, što se uveliko dešava. Šta ste odlučili?
Pavle Jakšić
Pratite nas:
https://www.facebook.com/vitraz.net/
