Ljudi se često pitaju gledajući prošlost kako su neki režimi bili mogući, da li su ljudi zaista većinski bili toliko zli i spremni da u zlu učestvuju? Ta nedoumica i čuđenje polaze verovatno i od uverenja da smo kao čovečanstvo danas na daleko višem civilizacijskom nivou nego pre recimo sedamdesetak godina. Da li smo?
Odgovor na prvo pitanje (drugo je retoričko) je da, bili su mogući najviše zahvaljujući onima koji su ćutali i koji su “samo radili svoj posao” i “gledali svoja posla”. Iako popularni citat koji se pripisuje Danteu kaže: „Najvrelija mesta u paklu rezervisana su za one koji, u vremenima velike moralne krize, održavaju svoju neutralnost“, ova konkretna formulacija se ne nalazi u njegovoj Božanstvenoj komediji, već je to sažetak koncepta koji on predstavlja u “Paklu”.
U trećem pevanju, Dante i Vergilije susreću duše u predvorju pakla (vestibulu), koje su neutralne, one koje nikada nisu zauzele stranu ni po jednom pitanju u životu u vreme moralne krize, pa im je stoga zabranjen ulazak i u raj i u pakao. Ove duše večno progone insekti, što je kazna za nedostatak mrvice uverenja.
Edmund Berk, anglo-irski političar, novinar i filozof koji se smatra osnivačem društvene i kulturne filozofije konzervativizma napisao je da “jedina stvar potrebna za trijumf zla da dobri ljudi ne čine ništa.”
Opaka ćutnja
Stihovi jedne pesme kažu:
“Ne mogu ćutnju, opaku. Pozivam na seobu one koji neće oblaku rebacivati ruj i teskobu. Ne, ćutnja nije za mene. Vreme je da se po mraku s pesmom bez reči krene duž ograde drvene. Objavi, gromko, vrleti, usud svoj kleti, ukleti, nad glavom mojom koja u deo ovde pade ti; nek’ ruka tvoja se svije, do izvora put otkrije, da zahvatim, da shvatim da život ničiji nije.”
Stvarnost je nažalost drugačija.
Mnogi mislioci, aktivisti, posebno u diskusijama o društvenoj i političkoj moći navode da je ćutanje gore nego aktivno ušešće u represiji zato što omogućava zlu da se širi, stvara uslove u kojima zlo može da funkcioniše bez otpora. Ljudi koji ćute legitimizuju represiju pasivnošću, čine nasilje društveno prihvatljivim, jer ne pružaju otpor, postaju nevidljivi saušesnici. Bez “ćutljive većine”, mogi režimi ne bi mogli da opstanu.
Adrijen Rič, američka feministička pesnikinja, posebno je istraživala „tehnologiju tišine“ i tvrdila da tišina može biti oblik ugnjetavanja i nasilja, posebno u svetu gde su jezik i imenovanje povezani sa moći. Ona je istakla kako tišina, kada se koristi za suzbijanje ili otuđenje, može dovesti do uskraćivanja prava i negiranja patnji.
Štaviše, koncept saučesničke tišine pred nepravdom je tema koja se stalno ponavlja u društvenoj i političkoj teoriji, o kojoj je posebno raspravljao Pjer Burdje. Burdje je tvrdio da najefikasnija ideološka kontrola počiva na „aissez-faire saučesničkoj tišini“, koja održava preovlađujući moralni i politički režim suzbijanjem alternativnih narativa i iskustava.
Ćutanje često dolazi iz komfora, ne iz straha. U nekim situacijama ljudi ne progovaraju ne zato što se plaše, već zato što ne žele da im se život zakomplikuje, misle da to “nije njihov problem”. Ljudi putuju, idu na večere, njihova deca se ne prevoze vozovima, prosto na neki način nepravde ne utiču na njihov dnevni život. Koliko puta ste od drugih čuli “ma ovde će uvek biti isto, ne može ništa da se promeni”, iako su svesni da svima nije isto, recimo onima koji su izgubili najvoljenije ispod nadstrešnice u Novom Sadu, da ne idemo dalje, i ulazimo u mnoge druge nejednakosti i nepravde.
Do koje granice se žmuri, i kada se ljudi involviraju verovatno je, iako karikaturalno najbolje opisano kroz onu narodnu “pred svačijom kućom mečka može zaigrati”. Zbog čega mnogi zaigraju tek kada vide mečku, pitanje je kompleksno gotovo poput onoga šta je starije koka ili jaje.
Ovaj izbor pasivnosti iz komfora neki smatraju moralno gorim nego slepo sleđenje naređenja. Ovaj manir u Srbiji danas ovekovečen je parolom “mirno spavaj svete nije tvoje dete”. Empatija i solidarnost podrazumevaju svest, percepciju pravde, nepravde, nesebičluk. Navedene nisu date, one se stiču.
Ćutanje daje moralni alibi jer onaj koji ćuti može da kaže „nisam ja ništa uradio”, što je upravo najveći problem, jer je pasivnost u vreme nepravde često prikriven oblik saučesništva.
Radim kako Gebels kaže
Najbolji primer većinskog ćutanja je i najveća tragedija dvadesetog veka, uzrokovana Drugim svetskim ratom, koji je otpočeo odlukama nacističke Nemačke, a prethodno indoktrinacijom sopstvenog stanovništva.
Ljudi u Nemačkoj za vreme nacističkog režima ćutali su usled kombinacije straha, indoktrinacije, društvenog pritiska i osećaja nemoći, što je mišljenje koje odražava opšti konsenzus među naučnicima koji su analizirali nemačko društvo pod Hitlerom, od Hane Arendt, Miltona Majera, Viktora Klemperera i drugih. U svom delu „Mislili su da su slobodni: Nemci 1933–45“, Majer je intervjuisao obične Nemce koji su živeli pod nacističkom vlašću, gde naglašava kako su postepena indoktrinacija, strah i društveni pritisak naveli ljude da se povinuju ili da ćute.
Daleko više demorališuća istina dostupna je u knjizi nemačko-američke istoričarke i filozofkinje Hane Arend “Ajhman u Jerusalimu, izveštaj o banalnosti zla”.
Strah od represije, indoktrinacija i propaganda, društveni pritisak i konformizam
Nacisticki režim bio je brutalan i nemilosrdan prema bilo kome ko je pokazivao znakove neslaganja. Gestapo (tajna policija) hapsio je ljude zbog najmanjih sumnji, čak i zbog šale protiv režima. Logori, poput Dahaua ili kasnije Aušvica, nisu bili samo za Jevreje, već i za političke neistomišljenike, komuniste, sveštenike, homoseksualce i “asocijalne”. Ljudi su nestajali bez objašjenja.
Jozef Gebels, ministar propagande, stvorio je sistematsku manipulaciju misljenjem ljudi, tako što su mediji bili potpuno kontrolisani, a deca su učena o nacističkoj ideologiji od malih nogu. Hitler je prikazivan kao spasiteli, a Jevreji, komunisti i stranci kao neprijatelji. Mnogi su iskreno verovali u ono što im je rečeno.
Šta ja tu mogu?
Ljudi su denuncirali komšije, čak i članove porodice (Hitlerova omladina je špijunirala sopstvene roditelje), da bi sebe zaštitili. Bilo je opasno i usamljeno biti onaj koji postavija pitanja ili se suprotstavlja. Atmosfera paranoje i kontrole podsticala je ćutanje i poslušnost. Mnogi su smatrali da je režim previše moćan da bi običan građanin mogao da ga sruši.
Da se razumemo, mnogi su se i slagali, ne treba zaboraviti da je određen broj ljudi aktivno podržavao Hitlera, verovao u “obnovu” Nemacke i antisemitizam. Hitler je, naročito u prvim godinama, uspeo da smanji nezaposlenost i obnovi ekonomiju, pa su mu mnogi pružili legitimitet. Oni koji su aktivno učestvovali mogli su da budu indoktrinirani, fanatični, zavedeni, oni koji su birali da ne raguju, napravili su svestan izbor. Većina judi nije ćutala zato što su bili zli, vec zato sto su bili uplašeni, obmanuti, pod pritiskom i često “bez izbora”. Oni koji su se suprotstavili, poput članova grupe Bela ruža ili pukovnika Klausa fon Staufenberga, platili su to životima.
Kada je reč o moralnoj odgovornosti zajednice, često se spominju društva koja su prošla kroz diktature i genocid (Nemačka, Ruanda, bivša Jugoslavija), i isto tako e postavlja pitanje gde su bili svi ti “dobri ljudi” o kojima je i Berk pisao? Ukoliko ih je bilo toliko, kako je zlo opstalo?
Ćutanjem. Zato mnogi etičari, filozofi i preživeli svedoci smatraju ćutanje gorim nego učestvovanje u zlu, jer pomaže da ono opstane u tišini.
Jedna od dobrih okolnosti važnih i odsudnih životnih vododelnica, bilo da su lične, opšte, jeste da ostane malo mesta za relativizovanje, ali i razumevanje. Ne samo za protivnike, već i za sve one koji su tema ovog teksta. Ironija je i pomalo nepravda da hrabri ljudi koji se bore za progres i bolje društvo to čine i za one neutralne, koji će ga prvi oberučke prihvatiti. Na kraju, “ne pada sneg da pokrije breg, nego da svaka zverka pokaže svoj trag”.
*Naslovna fotografija Pahl, Georg, Wikipedia, Bundesarchiv_Bild_102-14597: spaljivanje knjiga od strane nacista u Berlinu, 10. maja 1933.
Pavle Jakšić | Vitraž
Pratite Vitraž:
