Milena Pavlović Barilli – američki san

Feljton magazina Vitraž “Srbija i Sjedinjene Američke Države – dve zemlje, jedna kultura” (1/12)

Putovanje Milene Pavlović Barili završilo se prerano (36), ali je ipak trajalo dovoljno dugo da ona za sobom ostavi pečat večnosti, i osvoji tapiju vanvremenskog. Rođena je 1909. u Požarevcu, kao dete Danice Pavlović i Italijana Bruna Barilija. Svoje dvojnosti prihvatila je nehajno, poput kraljevskog ogrtača. Od majke umetnice nasleđuje pismenost i manire, a od oca kompozitora, muzičkog kritičara i pesnika, rafirman i sklonost ka najprofinjenijim nitima estetike.

Živi na relaciji Požarevac – Rim – Parma, putuje u Nicu, Bergamo, Linc – u kojem biva primljena u Majerovu školu, a svoje životne putešestvije u dvanaestoj godini zaokružuje boravkom u manastiru u Gracu, u kojem ovladava nemačkim jezikom. Tada, uveliko poliglota, sa oreolom vunderkinda upisuje se u Umetničku školu u Beogradu koju sa uspehom završava. Zaljubljuje se u temperu i olovku, pod budnim okom profesorke Bete Vukanović. Inspirišu je Rudolf Valentino i Lilijan Giš.

Biva primljena u minhensku Akademiju, čiji su đaci bili Šagal i Kandinski, konzervativnu tvrđavu koju je vodio slavni profesor Fon Štuk. Ambijent gluv i reakcionaran, nije mogao da ukroti njenu maštu i suptilnost, te se vraća u Jugoslaviju gde nakon nekoliko izložbi uzalud traži mesto profesora crtanja u Požarevcu, Štipu i Tetovu, gde biva odbijena uz obrazloženje da “nema budžetskih mogućnosti”.

Za talentovanu Milenu koja je književnost poznavala jednako dobro kao umetnost, sa znanjem pet svetskih jezika, nije bilo mesta u birokratskoj uskogrudosti ondašnjih kasaba. Sumornu simboliku sa sadašnjim trenutkom umetnosti i umetnika teško je zaobići.

Milena se tada nije mogla razumeti, ni ceniti, jer se bitno razlikovala od pogleda i ambicija većine, koji su bili “zarobljeni horizontima male sredine” kako je to efektno sročio Miodrag. B. Protić. Poput Danila Kiša i mnogih drugih, bila je predmet tradicionalne surovosti naše sredine, opkrojene neznanjem, koje tako revnosno rađa strah. Biti svoj i duhovno otmen, značilo je i tada, skoro kao i sada – biti osuđen na usamljenost i izgnanstvo.

Odlazi prvo u Španiju, a nakon toga u Rim, London i Pariz, gde priređuje nekoliko upečatljivih izložbi. Njen raskošni talenat blista u londonskom Blumzberiju, pariskoj bašti Tileri, i na rimskom kvadrijenalu, koje obilazi i Benito Musolini, raspitujući se za njen rad. Čuveni francuski pisac Žan Kasu rekao je da ona “drži ključ snova slikarstva”, a njenoj fantaziji nisu odoleli ni Andre Breton i Žan Kokto.

Postuhmno otkrivanje Milenine umetnosti traje i danas, te nas vodi nas u njen Američki opus i san, o kojem se u javnosti malo zna. Svaki korak ka novim saznanjima, vredno je bogatstvo za naše slikarstvo. 

Usidrenje u Americi

Odlazak u Ameriku bio je logičan sled nakon laskavih priznanja i uspeha koji je ostvarila u Evropi, koje se zasitila. Amerika je privlačila kao kulturološki neistražen prostor. Milena, opasana dualnostima koje se očituju u njenim slikama i poeziji, celog života je putovala noseći u sebi nemir umetnika i radoznalost. Možda je odlazak u Ameriku bio pokušaj za nekom vrstom usidrenja.

Nakon što je Siba Milačić otkupio od nje svoj portret, zaokružila je sumu neophodnu za odlazak u Njujork na veliku svetsku izložbu, kupivši povratnu kartu. Rat je, ispostaviće se, tu kartu preinačio u jednosmernu. Žan Kasu je tešio da do njega neće doći, dok su sedeli preko puta Opere, iako je već tada zlokobni oblak sumnje uveliko bio u svakoj pori Pariza. 

Lađa De Grase iz Avra je krenula 18. avgusta 1939.  Milena, sa svojim slikama, koferima, ćaskala je sa zetom slikara Anri Matisa, držeću u rukama pismo podrške majke i ujka Bože da svoj američki naum ostvari.

Ništa joj nije dato

Po dolasku ništa nije razumela. Suočavanje sa konzumerizmom opisuje slikovito u pismu ocu Brunu – “Sve se prodaje, kupuje, preprodaje, nema tajni, nema snova, nema praznog hoda.” Kako je jenjavao njen evrocentrični elitizam, pojačavala se naklonost ka Americi, koja joj se neposrednošću i mogućnostima polako uvlačila pod kožu.

Živela je u malom pansionu Žerar sa emigrantima iz Jugoslavije i kelnericama iz Piemonta. Neugledna soba bez svetla, i ona, koja je volela da stvara isključivo noću. Odricanja, kompromisi. Potomkinja Karađorđevića iz građanske, buržoaske porodice postala je žena imigrant u Americi 40-ih. Mnogi bi odustali, prepustili se, ali ne i ona, sa svojom radnom etikom.

U vrtlogu egzistencijalne bure, svoju bonacu pronalazi razgledajući ulice, spomenike, njujorške muzeje u kojima uživa u flamanskim i firentinskim slikarima 14. i 15. veka. Svojm stavom izdigla se iz siromaštva. Preko dana je tražila posao, nije čekala preporuke. Upornost joj se isplaćuje kroz prve angažmane, rad na unutrašnjim dekoracijama, izrada idejnih skica za slikanje na fasadama, uređivanje izloga butika. Bila je u stanju da radi danonoćno, ne jede i ne spava.

Vog

Već u decembru, zahvaljujući preporuci Beti Fajnan postaje saradnik poznatog modnog časopisa “Vog” za koji je uradila svoju prvu naslovnu stranicu, ilustraciju svetloplave venčanice. To je vreme kada je za svoj trideseti rođendan naslikala kultni “Autoportret sa velom.” Put do stalnog ugovora u Vogu bio je mukotrpan, bez ikakvih modnih predmeta iz “glave” je izrađivala korice za izdanja, dok joj portreti i honorari nisu isplaćivani na vreme. Ipak, polako ali sigurno, preko renomiranog časopisa probijala se u javnost. Dobila je poziv da se sa svojom slikom – platnom sa vizantijskim anđelom, odazove dobrotvornoj zabavi za Francusku. “Kad su na bini pokazali moju sliku dobila sam ogroman aplauz”, pisala je Danici.

Izložbe i portreti, Menoti

Za Milenu se tada zainteresovao i poznati menadžer Džulijan Levi, koji u martu 1940. priređuje njenu prvu samostalnu izložbu u istoimenoj galeriji, u kojoj su svoja dela pre nje izlagale veličine poput Dalija, Dišana, Fride Kalo, Magrita, Đakometija. Upravo na tom mestu prikazan je kultni Bunjuelov film “Andaluzijski pas”.

Mnogi listovi, uključujući i čuveni “Umetnost portreta” uputili su joj pozitivne kritike. Robert Horn tumačio je njeno slikarstvo kao “ogromno polje uspomena, beskrajnu nostalgiju i arhitekturu sanjarenja.” U to vreme odlazi redovno na elitne balove u hotel Valdorf Astorija, ruča sa Helenom Rubinštajn, i užurbano radi portrete američkih bogataša. 

Na jednom prijemu upoznaje i mladog kompozitora italijanskog porekla Đan Karla Menotija, koji joj postaja najbliži prijatelj. Milena će nešto kasnije za Menotijev balet “Sv. Sebastijan”, koji se oslanja na comediu del arte izrađivati kostime i scenografiju. Ova tema joj je u vizuelnom smislu bila bliska, pošto je deo njenog kulturnog nasleđa. Simbole iz ovih komedija, poput arlekina često je koristila i u svojoj umetnosti.

I sam Menoti je zasluge za veliki uspeh baleta pripisao njenim kostimima. Nakon “Sebastijana” glavno njujorško pozorište sklopilo je sa njom ugovor o izradi dekora i kostima za Šekspirovu komediju “San letnje noći”, koja nikada nije izvedena.

Nekoliko dana pred smrt Milena je Menotiju poklonila svoju poslednju, nedovršenu sliku, kao i svog psa. Nekoliko godina kasnije inspirisan njenim tragičnim odlaskom Đan Karlo joj posvećuje operu “Svetica iz ulice Bliker”. A njeno delo “Monahinja” koje je dobio na poklon sliku, koristi za najavni plakat.  O tome kakav je značaj naša umetnica imala u njegovom životu govori centralno mesto te slike u njegovom salonu, što je ovekovečeno na mnogim fotografijama.

Druga izložba održana je iste godine u jugoslovenskom fondu. Retrospektiva njenog portretskog opusa obuhvatila je i remek delo, portret Barbare Malori, rođene sestra Margaret, bliske Milenine prijateljice, mecene i kolekcionara, koja je zaslužna za obogaćivanje riznice Milenine memorijalne galerije u Požarevcu. Na slici je spojen prikaz osobe na slici, ali i snoviđenja Barili u drugom planu, kroz kolorit i oslanjanje na oskudnu Mesečevu svetlost.

Portret Barbare Malori

Mileninim američkim okruženjem i njenom zaostavštinom rasutom po svetu, dugim nizom godina bavi se umetnik i filolog Miodrag Kovačević. On Milenu istražuje kao posebnu celinu u ličnom, kulturološkom i konkretnom kontekstu umetnosti, kroz specijalizovanu internet datoteku, koja je sublimirala najveći broj podataka dostupnih našoj javnosti.

Godine 2015. stupio je u kontakt sa Barbarom Malori, koja je kroz pisanu korespodenciju opisala svoja i Malorina iskustva sa Milenom, poslavši mu prvo fotografiju, a kasnije i reprodukciju visokog kvaliteta. Ovaj portret je do tada u našoj javnosti bio poznat isključivo kroz crno belu fotografiju nedovršene slike koju je ona poslala majci Danici. Ovo veliko otkriće predstavljeno je kroz multimedijalni performans, 2018. i 2019. godine, u ULUSU u Beogradu, Galeriji Milene Pavlović Barilli u Požarevcu, te retrospektivnoj izložbi u Domu Jevrema Grujića.

Poslednja izložbu u Americi održana je galeriji “Korkoran” u Vašingtonu. Ova galerija ne poseduje niti jedno njeno delo, a kada su u pitanju javne američke institucije, jedna njena slika ponosno krasi zid univerziteta Jejl. 

Tri samostalne izložbe za samo šest godina provedenih u Americi, kolosalan su uspeh, iako to možda ne deluje tako iz današnje perspektive. U tadašnjem periodu između dva svetska rata, mnoštvo umetnika je svoju sreću okušalo baš tamo, a konkurencija je bila neumoljiva.

Zbog čega je malo ljudi u Americi upoznato sa njenim likom, možda je pitanje mrene zaborava, neinformisanosti, koji ovaj tekst, poput bakljonoše želi da osvetli. Otkrivanje njenog umetničkog nasleđa, i nespornog značaja, dvosmeran je proces, koji se paralelno odvija na obe strane okeana, a prirodno je da otpočne u Srbiji.

Miodrag Kovačević je 2015.  došao do još dva otkrića. Prvo se tiče izložbe ženske savremene vizuelne umetnosti “31 žena” održane krajem januara 1943. Među izlagačima, uz Fridu Kalo i Milena. Njihove sudbine, koje su imale iste geografske tačke prespajanja (Pariz, Amerika), spojile su se kroz njihova dela. Izložbu je organizovala Pegi Gugenhajm. Nikada do tada žena umetnica nije bila u centru pažnje, pa ne čudi što je izložba naišla na podeljene kritike. 

Drugo otkriće se tiče Mileninog pojavljivanja u obimnom rečniku iz oblasti umetnosti, kulture, televizije, baleta, objavljenog početkom 40-ih godinu u Sjedinjenim Državama, što predstavlja trajno svedočanstvo o njenom značaju i uticaju, koje je ostvarila u tako kratkom periodu. Te, kao i mnoge druge nepoznate detalje o Mileninom životu, uključujući i fotografije raskošnih kostima koje je napravila za Menotijev balet, uskoro ćete moći da saznate u dve knjige –  Novi fragmenti o Mileni Pavlović Barilli  i Milena – putovanje kroz sećanja, poetsko-biografsko roman, koje pored autorskih rekonstrukcija sadrže i izvornu prepisku umetnice sa roditeljima i prijateljima, od kojih neka pisma do sada nikada nisu objavljena.

Američki opus

Istoričari umetnosti definišu Milenu kao nadrealistu, ali je vremenom ona počela da se referira i na velika muzejska dela iz renesanse koja su je inspirisala dok je obilazila francuske i italijanske muzeje. Američka faza rađa njen magični realizam. 

Portretisanjem se bavila iz egzistencijalnih razloga. Bilo joj je teško da se neretko oprašta od čistog slikarstva i fantazije. Borila se protiv uticaja i presija komercijalnog koliko je mogla. “Do izvesne mere znaju šta je dobro, ali ako je bolje i mnogo bolje od dobrog, oni ne vide više, nemaju ni oštro oko, ni vremena da misle.”

Aristokratskom sloju društva koje je slikala u realističnoj formi, dodavala je u drugom planu neke magične prostore kako je to zapazio Miodrag. B. Protić. Postoji nešto duboko njeno i intimno u nečemu što je suštinski tuđe. Ona je u svoje zadatke utkala sebe, u drugom planu je uspela da oslobodi svoju autentičnost.

Da joj život nije tragično okončan, i da je mogla da potpuno sanja svoje snove, njeni radovi ne bi nužno bili bolji, ali bi ona bila ispunjenija. “Njena magija dolazi iz spajanje nespojivog, dvojnosti, Mediterana, Italije, raskošnih kultura antike i renesanse, mistike Balkana, slovenskih bajki koje je slušala u krilu svoje bake u Požarevcu. Mirenje tih krajnosti ključ je njene autentičnosti” bez sakrivanja emocija smatra Miodrag Kovačević. 

Godine 1944. pada sa konja, i biva teško povređena. Zabluda je da je umrla od posledica tog pada. Postoji svedočanstvo u formi pisma u kome svom ocu saopštava da se oporavila od povrede, zbog koje je nastavila da nosi zaštitni metalni korset. Smrt njenim poštovaocima i danas budi tugu, pijetet i poštovanje ispred kontroverzi. Njeno srce svakako je stalo, ali je nastavilo da kuca u njenim slikama i kroz njenu poeziju.

 “U jednom kutku mora
spaljujući vale
sa zvezdama
čekala sam čitavog života.”

Milena Pavlović Barilli

Pavle Jakšić

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

Feljton “Srbija i Sjedinjene Američke Države – dve zemlja, jedna kultura” realizuje se u saradnji sa Američkom ambasadom, nedeljnikom Vreme i televizijom N1.