Umetnost kao brana boemije. Prokleti pesnici. Antitetar. Les Deux Magots. Drugi deo pariske trilogije.
Mesto okupljanja pariskih boema postali su pariski kafei, najpre oni u centru grada, u Latinskoj četvrti, a kasnije na Monmartru i na Monparnasu. Iz više razloga kafei su bili idealno mesto za boeme. Najpre, tu su se oko okruglih stolova mogli okupljati i razmenjivati ideje, posmatrati sa podsmehom buržuje tokom dana, a noću se prepušati telesnim zadovoljstvima, društvu žena i pića. Dok se sve što običan građanin radi moglo posmatrati iz perspektive koristi i dobiti, boemi su težili beskorisnosti.
Prokleti pesnici – Bodler, Rembo, Malarme, Verlen
Između 1850. i 1880. na francuskoj književnoj sceni pojavljuju se pesnici sa novim, prefinjenijim, pesimističnijim osećanjem sveta, sa dubljim i senzibilnijim moralnim čulom. Bili su to pre svih Bodler, Rembo, Malarme i Verlen, pisci koji su poeziji poklonili apsolutnu ljubav, tako da ništa drugo za njih nije postojalo. Živeli su raskalašno, od danas do sutra, tragajući za lepotom, što je delovalo skandalozno iz ugla tadašnjeg francuskog društva, koje ih je proklelo, odakle je usledio i opšti naziv za sve njih – prokleti pesnici.
Istovremeno, i sami pesnici su sebe smatrali ’’prokletima“ jer su bili rastrgnuti između pritisaka svakodnevnice, realnosti, i želje da se dosegne zadati ideal. Bili su simbolisti koji su svoju umetnost temeljili na duhovnom (simboličkom, apstraktnom) prikazu sveta. Poezija prokletih pesnika nikoga nije ostavljala ravnodušnim, iako je u sebi nosila svojevrsnu tamu – spleen, tužno raspoloženje, sumornost, opšte gađenje prema svemu.
Umetnost kao brana boemije
Rad od kojeg nisu bežali bio je rad na polju umetnosti, ali u očima buržoazije taj rad je bio beskoristan, a boemi su smatrani besposličarima. Prezrevši postojeće društveno stanje, sredinu koja ne razume umetnost i odbacuje širinu misli i slobodu ponašanja, umetnici su u kafani i društvu jedni drugih tražili utočište. Da u vinu potraže nadahnuće i oslobode umetnički duh. Slatko vino i gorka duša čudnovato su se stapali u jedinstven ukus boemstva.
Uostalom, ni sami nisu preterano bežali od toga – ideal svrsishodnosti bio im je sve samo ne privlačan, živelo se za trenutak i trenutno zadovoljstvo sa bezbrižnim pogledom u neizvesno sutra. To je bio njihov vid podrivanja buržoaskog sistema vrednosti. Iako su boemski pokret stvorili pisci, slikari, glumci, novinari, vremenom je on postao privlačan i široj populaciji predstavljajući način života koji odoleva propisanim normama. Ubrzo su počeli da mu pristupaju i novi članovi, mahom studenti i usto neretko iz imućnih buržoaskih porodica.
Oni bi, privučeni slobodom i autentičnošću boema, napuštali porodične poslove, programirane karijere i pristupali otpadničkim grupama buntovnika. Boemima su pripadali gotovo svi uspešni umetnici Pariza jednog burnog vremena, slikari impresionisti, legende kao što su bili Mone, Renoar, Mane (koji je svojim monumentalnim delima sačuvao duh pariskih kafea, duh Monmartra, duh boemštine sa lica mesta, ‘’mesta zločina”), kompozitori poput Kloda Debisija.
Pesnici simbolizma, među njima i Pol Verlen, dadaisti, nadrealisti, koji su svojim životima i delima hrabro nastupali rušeći sve malograđanske principe i konvencije, radikalno težeći da promene svet. Mnoštvo slikara poput Salvadora Dalija i Pabla Pikasa, pesnici Lorka i Apoliner, nihilistički pisci poput Džojsa, Skota Ficdžeralda, Henrija Milera, Ežena Joneska, Beketa, Hemingveja. Filmaš neponovljivog duha Luis Bunjuel i čitav Francuski novi talas predvođen legendarnim Godarom i Trifoom, beskompromisnim Emil Sioranom.
Antiteatar (Beket, Jonesko, Adamov)
Značajna epizoda, deo buntovne priče koja se svojim duhom naslanjala i nadopunjavala sa egzistencijalističkom, i uopšte pariskom boemštinom, umetničkom avangardom bila je priča vezana za teatar, tačnije novostvoreni duh pokreta antiteatra. U Parizu je tokom pedesetih godina 20. veka nastao tip drame u kojoj likovi bez ikakve motivacije i nepostojanja zapleta izražavaju konačnu uzaludnost života i apsurdnost sveta.
Nekoliko radikalnih pozorišnih stvaraoca, među kojima su najznačajniji Samjel Beket, Ežen Jonesko, Artur Adamov i Žan Žene, čine brutalan raskid sa dotadašnjim pozorištem, menjajući njegovu samu suštinu pristupa likovima i samoj radnji. Sve postaje ogoljeno do nivoa apsurda jer, dok se kod Joneska i Adamova društveno, porodično i istorijsko još nazire u dramama, već je kod Beketa, najradikalnijeg u raskidu sa dotadašnjim, sve to svedeno samo na bedne ostatke prošlosti.
Mogućnosti za iluziju kod njegovih likova su minimalne. Tradicionalnog momenta dramskog razvoja i raspleta gotovo da nema već u ’’Čekajući Godoa“, njegovom ’’dramskom“ prvencu, dva klošara, Vladimir i Estragon, u pustom pejzažu čekaju izvesnog Godoa koji bi mogao značiti spas u njihovom beznadežnom postojanju.
Radnje u pravom smislu reči nema, ništa se ne događa, atmosfera dosade, tragične praznine, uznemirena je samo u dva navrata – upadom na scenu dvaju likova, sluge i gospodara. Kada oni odu, situacija ne pokazuje nikakvog opravdanja ni u činjenicama ni u karakterima. Na kraju se kao i na početku Vladimir i Estragon nalaze u istoj nepokretnosti uzaludnog čekanja i očaja. Svaka iluzija nestaje u atmosferi beznadežne, apokaliptične monotonije.
Tekst koji upravo nastaje iz čiste nostalgije, najčistije moguće ljubavi i moje posvete prohujalim danima koji su zauvek ostali bit mog neprilagođenog bića, romantike, reminescentnih sanjarenja bivšeg boema i razočaranog buntovnika, sažet je prikaz i podsećanje na dva kultna pariska kafea koja su pronela duh pariske egzistencijalističke boemije.
Uopšte duh Pariza kao večnog grada spremnog da prihvati sva istinska bogatstva različitosti sveta i umnoži ih favorizovanjem svih onih jedinstvenih pojedinaca koji su svojim vizionarskim duhom i kreativnošću, nepristajanjem na učmalost i prosek obogatili i unapredili naš nimalo savršen, ali ipak jedan jedini i neponovljivi svet.
Les Deux Magots
Priču sada selim u Les Deux Magots, poznati kafić na Saint Germain des Pres-u (arondisman broj 6). Magot u slobodnom prevodu označava “dežmekaste figurine sa Dalekog Istoka”. Ime je originalno pripadalo fabrici štofova i tekstila u obližnjoj ulici Rue De Buci, koja je sada jedno od omiljenih mesta za izlazak Parižana, ali i turista. Doduše, kada padne mrak, neka od kultnih pariskih mesta, poput Montane, rezervisana su isključivo za lokalce.
Radnja je inače prodavala i svileni donji veš, a ime je “pozajmila” od popularne predstave početkom 1800-e Les Deux Magots de la Chine. August Bulaj je otkupio ovaj biznis 1914. na ivici bankrota za 400 hiljada franaka, a Katrin Mativat, današnji menadžer je njegova pra-pra unuka.
Nekada je imao reputaciju okupljališta književne i intelektualne elite grada, stecišta pariske boemije. Boemstvo nije predstavljalo ni klasu, ni organizovani pokret, već specifično stanje duha i poimanje stvari i reda u društvu – što su zagovarali svi boemi sveta, pa i najveći boemi Pariza.
Boemija je zapravo mnogo više od kafane i pića, kako mnogi smatraju danas, iako dobro ide i uz jedno i uz drugo. Boemi koji su proneli slavu i stvorili magičnu auru kafea Les Deux Magots i Café De Flore označavali su osobe koje su živele van društvenih normi, sa težnjom da pronađu slobodu u svakom segmentu svog života. Ovi ljudi su napuštali porodične poslove i pristupali otpadničkim grupama buntovnika.
Kada su u pitanju boemi istorija nalaže da su prvi boemi u svetu počeli da naseljavaju ulice Pariza dolazeći iz Češke. Parižani su im dali ime Boemi ili Bohemi, što je bio naziv za ljude slobodnog duha, koji predstavljaju sve što je u suprotnosti sa buržoaskim načinom života. Nekadašnji Monmartr u Parizu i Zlatna ulica u Češkoj, bile su sinonim za život boema, nomadski, koji su živeli u društvu slično orijentisanih ljudi, sa sličnim životnim ciljevima.
Boemi su preferirali slobodnu ljubav i nisu bili zagovornici braka i bilo kakvih stega i organičenja. Tražili su honorarne i povremene poslove. Sa željom za jednostavnim životom, vrlo često su se selili iz grada u grad, ali je mesto okupljanja i inspiracije uvek bila kafana.
Čovek boem je živeo za trenutak i trenutno zadovljstvo sa pogledom u neizvesno sutra. Svakodnevni život boema mogao bi da se podeli u dve vrste zadovoljstva – po danu su težili zadovoljstvima srca i intelekta, po noći zadovoljstvima tela. Kako nisu imali stalno mesto življenja, nije bilo retko da nekoliko boema deli sobu i rade u istoj prostoriji najrazličitije stvari, od slikanja, preko pisanja poezije i proze, do stvaranja muzike.
Danas je Les Deux Magots popularno turističko odredište. Njegova istorijska reputacija proizlazi iz pokroviteljstva nadrealističkih umetnika, egzistencijalističkih intelektualaca kao što su Simon de Bovoar i Sartr, te Hemingveja. Ostali pokrovitelji bili su francuski egzistencijalista i pisac Alber Kami, španski slikar Pablo Pikaso, irski književni genije Džejms Džojs, nemački pozorišni pisac i reditelj Bertolt Breht, Fakundo Fernandez Ljorente, Džulija Čajld, američki pisci Boldvin, Hajms, Rajt. Književna nagrada “Deux Magots” dodeljuje se francuskom romanu svake godine od 1933. godine.
Nastaviće se. 📷: Vitraž
Vitraž | Dragan Uzelac
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
