Priča o Institutu Di Tella, čiji su provokativni umetnici zauvek razorili koncept lepe, elegantne umetničke forme u Argentini. Drugi deo.
Kraj Ditelijanske avangarde
Institut Di Tella je u maju 1970. godine konačno zatvoren. Okolnosti pod kojima je zatvoren kao i pitanje da li je ispunio svoju svrhu izazivaju vatrenu polemiku u argentinskom stilu, zbog koje se pola Florida Gardena digne na noge. Dok su finansijska kriza i politička represija desnice jasan uzrok, a javni toalet Roberta Plate vrlo romantičan povod kraha Instituta, postoji tu još suštinskih problema koji su ovu buntovnu epohu doveli do završetka.
Krajem šezdesetih, ideologije desnice i levice postale su potpuno polarizovane i u toj klimi Institut je postao sumnjiv za oba ekstrema. Dok su ga desničarski propovednici morala optuživali za uništavanje tradicije i davanje utočišta komunistima, levica ih je smatrala stranim izdajnicima i elitistima. Kultni film Vreme peći /La hora de los hornos/ levičarske grupe Kinematografa Oslobođenja /Cine Liberación/ iz 1968. godine, predstavlja članove Di Telle kao likove integrisane u sistem depolitizacije naroda i razmišljanja na engleskom. U toliko politički polarizovanoj sredini, avangarda nije imala previše šanse za razvoj.
Diskusija o značaju stranog uticaja se do danas vodi među bivšim članovima Di Telle. Jedni tvrde da etapa Pop Art-a nije bila povezana sa argentinskom stvarnošću šezdesetih i da takva avangarda nije mogla da zaživi bez obzira na političke okolnosti. Pedro Roth mi je slikovito objasnio: „Mi smo primali zrake, a sunce je bilo u Americi. Romero Brest je želeo je da postavi Buenos Aires na svetsku mapu tako što će ovde napraviti Njujork, umesto da napravi Buenos Ajres za izvoz“.
S druge strane, Edgardo Giménez tvrdi da argentinski Pop nije imao nikakve veze ni sa američkim ni sa francuskim Pop-om. Pop Art je korišćen kao strani medijum, ali popunjen argentinskim sadržajem. Umetnici su jednostavno stvarali, a strani kritičari – uključujući i cenjenog Francuza Pierra Restanija – su to prepoznavali kao Pop.
U tom kontekstu, Marta Minujín danas karakteriše Institut Di Tella kao tipično argentinski bubble, spiritualni talas nepovezan ni sa čim pa ni sa realnošću. Ona je uvezla hipi duh iz Amerike, i seća se da je u nekom momentu Institut ličio na hram Hare Krišne ukrašen fosforescentnim arabeskama i stroboskopima, u kom su svi nosili roze tunike i njihali se kroz dim. Seća se i da su je iz Florida Gardena jednom prilikom izbacili zbog toga što je hodala bosa. U takvoj atmosferi, autentično avangardnoj ali ipak stranoj, pritisak društva koje ih nije razumelo niti prihvatalo je bio prejak.
Institut je naširoko kritikovan i zbog nedostatka kontinuiteta. Marta Traba, argentinsko-kolumbijska likovna kritičarka i spisateljica, bila je možda najekstremnija u izražavanju svog neslaganja sa metodom umetničkog razvoja Romero Bresta: “svake godine, tražio je nešto novo što uništava kontinuitet umetničke forme. Kao i u Americi, Institut Di Tella je propagirao estetiku propadanja, jedna stvar se potroši i onda je morate promeniti. Bila je to neka vrsta umetničkog krematorijuma“.
Sa željom da izbegne zamorno obnavljanje obrazaca, Romero Brest je zaista crpeo kreativnost i mnogi umetnici su odbili da se pridruže jer nisu hteli da budu konzumirani i bačeni u stranu. Neosporivo je da stvaraoci van prihvaćenih „izama“ (npr. realizam, impresionizam) teško odolevaju zaboravu, međutim ostaje za debatu da li je kontinuitet pravca potreban za opstanak umetnosti. Takve tranzicije se stalno dešavaju: od Neofiguracije do Pop-a, ili od jugoslovenskog roka do turbo folka. Osuditi ih kao evoluciju ili degradaciju umetnosti je donekle stvar ukusa.
Da li je Institut ispunio svoju svrhu?
Iako je sinonim za kulturne inovacije, Institut Di Tella kao institucija nije iza sebe ostavio ništa novo, ni pokret, ni pravac, ni školu, ali je u svoje vreme okupio i podržao brojne inicijative razaranja starog. Umetnici šezdesetih danas tvrde da Institut Di Tella nije stvorio argentinsku avangardu, već da je avangarda omogućila da se oformi Institut.
Uprkos svim problemima Instituta, institucija razaračkog stvaranja nije mogla da preživi političku represiju. A bez stabilne institucije, argentinskoj avangardi je bilo vrlo teško da postane deo nacionalnog identiteta. Smeli buntovnici lako zadobiju pažnju cele nacije, ali ne menjaju kolektivnu svest olako dok narod za to ne sazri. Kako i kada se to dešava, je tema za kafu u Florida Gardenu.
Danas na adresi gde je nekada bilo sedište „lude jabuke“ postoji anonimna radnja koja prodaje kožne jakne i tašne turistima. Još nekoliko firmi obitava pod istim krovom, zanemarujući kulturnu težinu kojom to mesto diše. Ne postoji ni jedna ulična tabla koja spominje šta se tu sve događalo šezdesetih godina. Da nije glasnih, starih umetnika u Florida Gardenu koji su mi bile prve komšije, ni ja verovatno to nikada ne bih saznala.
Zahvaljujući njihovom neumornom subotnjem prepričavanju događaja iz šezdesetih i volji da me sprovedu kroz svoje i dalje aktivne ateljee, shvatih da umetnost i avangardni duh apsolutno mogu da opstanu uprkos političkoj represiji čak i kada institucija poklekne. Jednom osvešćen i buntovan, čovek se teško prilagođava društvenom status quo pa makar i po cenu života. Latinska Amerika nudi pregršt takvih – prečesto fatalnih – primera poput Čileanaca Víctora Jare i Pabla Nerude čija su umetnička dela nadživela i Pinochetovu vojnu diktaturu i njih same.
Institut se prevremeno ugasio ali ne može se osporiti da je vizija Di Telle makar na momenat ostvarena. Argentinci su ponosni na to što je čuveni kritičar Pierre Restany jednom prilikom nabrajao pet vodećih kulturnih centara sveta i među njima naveo Buenos Aires, iako je kasnije uz osmeh dodao „eh, to je već prošlost“. Osim toga, aktivnosti Instituta su lansirale pojedine argentinske umetnike u svet, poput Marte Minujín i Luis Felipe Noéa. Kroz dela njih dvoje, između ostalih, strani medijum je postao lokalni, a zatim je argentinski sadržaj postao globalni.
Egzistencijalna kriza Buenos Airesa se nastavlja, a o tome da li epoha Di Telle može da se vrati iz zaborava i ponovi, slikar Edgardo Giménez mi je rekao: “u to vreme su postojale stvari koje je trebalo prevazići ali u ovom trenutku sve je prevaziđeno, sve su granice već prestupljene, skoro sve norme slomljene. Najrevolucionarnija stvar koja se umetnosti može dogoditi jeste nešto potpuno novo.
Ako ja sad razbijem tu tvoju čašu, moram da ti donesem novu. I mi sada svi čekamo da vidimo tu novu čašu”. Obeshrabrujuće je pomisliti na stvaranje te velike čaše u društvu u kom se sve čini već viđeno, jer smo svakodnevno bombardovani nefiltriranim sadržajem sa svih strana sveta. Možda i ne treba. Možda tu kakofoniju samo treba utišati i okrenuti se stvaranju po principu čašica po čašica dok sve one zajedno ne postanu veće i lepše od one koju smo razbili.
Iva Đurović, asistent za osnovne studije na Harvard Univerzitetu
Vitraž 2020
