Portret i nasleđe najvećeg trgovca oružjem svih vremena, veze sa Jugoslavijom, intervju sa unukom Spartanom, koji je po prvi put javno progovorio o 🇫🇷 pariskim danima provedenim sa svojim dedom.
Ako je Rus Bazil Zaharov bio najbogatiji čovek sveta i najveći trgovac oružjem u prvoj polovini 20. veka, onda je Saudijac Adnan Kašogi to bio u njegovoj drugoj polovini. Njegov život bio je rimejk filma Hiljadu i jedna noć. Iako nikada zvanično nije bio među najbogatijim ljudima planete, svojim načinom života većinu je u to ubedio. Osamdesetih godina se pričalo da je na njegovom računu stajala cifra od četiri milijarde dolara, iako to časopis Forbes nikada nije potvrdio.
Kašogijeva multinacionalna korporacija Triad bila je jedna od najjačih kompanija na svetu. Spojio je Zapad i Saudijsku Arabiju i bankrota spasao američki vojni gigant Lokid Martin. Bio je upleten u Iran-Kontra aferu kao ključni čovek u razmeni “oružja za taoce”, a 1988. uhapšen je u Ženevi zbog optužbi da je skrivao fondove u korist Ferdinanda i Imelde Markos koji su oštetili Filipine za nekih 150 miliona dolara.
Osim 10 aviona koja je posedovao, imao je i tri ogromne jahte – Mohamadiu, Halidu i Nabilu, nazvane po njegovim ćerkama. Poslednju, dugačku skoro 90 metara, od njega je otkupio Donald Tramp i preimenovao je u „Trump Princess“. Korišćena je i tokom snimanja filma o Džejms Bondu Never Say Never. Na njoj baš ništa nije falilo, imala je bazen, disko klub, bioskop, heliodrom, posadu od 70 ljudi.
Kašogi je rođen u Meki, Saudijska Arabija, 1935. godine. Njegov otac je lečio saudijskog kralja Ibn Sauda, što mu je donelo mnoge privilegije. Na engleskom koledžu u Egiptu, na kome se školovala buduća elita Bliskog Istoka, učio je sa budućim kraljevima Iraka i Jordana – Fejsalom II i Huseinom. Sve je upućivalo na to da će tema njegovog biznisa biti petrohemija, pa je upisao rudarstvo u Koloradu, ali u 26. godini života ulazi u biznis sa oružjem koji će ga, ispostaviće se, dovesti na naslovnu stranu magazina Time.
U poslovanju se oslanjao na tipično arapsko-islamski spoj lukavstva, lojalnosti, rizika i širokogrudosti. Biznis, ljubav, diplomatija, sve u jednom. Nije prihvatao tada tipične metode poslovanja i veza, pa je postao internacionalni simbol okupljanja ljudi, najuspešnijih biznismena i lepih žena. Kada je bal nek’ je večera.
Jovan Matović, general potpukovnik i vrstan bankar, bio je rukovodilac izrade programa za proizvodnju aviona i predsednik komisije za vojno-tehničku saradnju sa brojnim zemljama, a posetio ih je preko 60, direktno sarađujući sa šefovima država i vlada. Kašogija je viđao na poslovnim susretima od Italije, Monte Karla, Kana i Pariza, preko Dubrovnika, Sarajeva, Briona, uz često susrete u Beogradu.
Po prisećanju pokojnog generala Matovića, Kašogi nije uvažavao institucije i savetodavne grupe, iako je bio spreman da ih sasluša. Poslove je završavao sa ličnostima, nije bio tipičan administrator. Za njega su bili važni ljudi i vodio se isključivo instinktom.
Prvi susret se upravo i dogodio u glavnom gradu SFRJ osamdesetih godina, na inicijativu Savezne direkcije koja je želela da pronikne u tajne poslovanja za osvajanje međunarodnog tržišta, a kontakt sa njim priželjkivale su i banke, vojne kompanije i druge značajne ličnosti Jugoslavije. Došao je svojim avionom DC9, a boravio je u Užičkoj ulici 23, u vili Savezne vlade.
Koliko je Kašogi bio moćan govori podatak da je otkupio sovjetski dug Jugoslaviji, s tim da SFRJ dogovori sa SSSR-om isporuku oružja. Posle beogradskih pregovora usledio je susret naše delegacije sa Kašogijem u španskoj Marbelji, koji ih je primio u velelepnoj hacijendi „Baraka“, udaljenoj petnaestak kilometara od centra grada.
Sa Kašogijem u Marbelji na proslavi rođendana, nikada do sada objavljene fotografije
Prvo što je naša delegacija sa Matovićem na čelu mogla da vidi je ogromna kapija, poput one u Bakingemskoj palati, a iza nje se prostiralo imanje od 900 hektara. S jedne strane ergela rasnih arapskih konja, sa druge heliodrom, a u sredini Kašogi i njegova supruga Lamia, pre prelaska u islam Laura Bjankolini, jedna od tada najlepših žena sveta.
Unutra, na zidovima njegove fotografije sa slavnim i moćnim ljudima, Reganom, papom Vojtilom, Kisindžerom, Niksonom. Kašogi je imao je običaj da po nekoliko puta u toku dana menja odela u zavisnosti od toga sa kime se sastaje. Arapska gabaja za bliskoistočni svet, zapadna odela sa riblja kost šarom za magnate iz Amerike i Evrope.
Za razliku od današnjeg izrazito zakulisanog poimanja trgovine oružjem, u bivšoj Jugoslaviji je svaki korak bio evidentiran, što je poslovanje činilo daleko transparentnijim, ne i potpuno javnim naravno. Otud i mnogi visokopozicionirani činovnici nisu nakon završetka svojih karijera počeli da zidaju dvorce. Osim kontrole, postojao je ozbiljan poslovni moral. Matovićeva dokumentacija to potvrđuje.
Početak saradnje krunisan je Adnanovim pozivom na proslavu njegovog 53. rođendana. Na fotografijama koje imate prilike da vidite, jasno vam je o kojem stepenu ekcentričnosti je reč.
Gala veče ima prizvuk skromnog kada je u pitanju Kašogi. Slavoluk od cveća, bazen, crveni tepisi, Lamia u Sen Loranovoj haljini koja je koštala „tričavih“ 100.000 dolara, a na kojoj je bila prišivena etiketa: „U znak sećanja na Van Gogovu sliku Irisi“. Nije tajna da je Kašogijev dan koštao oko 250.000 dolara, pa nadimak „Veliki Getsbi Bliskog Istoka“ nije bio ni malo pompezan.
Lamia, lepa kao boginja, odevena kao carica, ili Marija Antoaneta, sa dijamantima i rubinima. Tom rođendanu prisustvovala je filmska zvezda Džordž Hamilton (od koje je kasnije Kašogijeva ćerka Nabila kupila kuću u Beverli Hilsu za sedam miliona dolara), princ Ferdinand fon Bizmark, njegova prva žena Soraja, u društvu jednog arapskog princa, kojeg je Matović želeo da upozna zarad prodaje oružja.
Postojao je samo jedan mali problem. Svi prinčevi bili su smešteni na jednom delu podijuma. Pošto Matović nije pripadao aristokratiji zamolio je šefa svog protokola, Tozu, da ga predstavi polu u šali, polu u zbilji kao Princa od Miljevine (gde je rođen) i Markiza od Hercegovine u činu general-potpukovnika jugoslovenske vojske. Na taj način je ipak proveo veče sa najmoćnijim ljudima sveta, kao predstavnik jedne male zemlje. I ne samo to, arapskom princu na kraju je oružje i prodao.
Drugi put u Marbelji, odgonetnuta misterija vidovitog Indusa
Poslednji put je delegacija sa Matovićem bila u ovom mondenskom letovalištu 1988. gde su nakon obilaska Gibraltara bili pozvani na doček Nove godine. Jugosloveni su imali počasno mesto, oni kao ljudi, jer to svakako nisu mogli da izdejstvuju statusom i novcem među najbogatijim ljudima planete. Te godine je u Marbelju prvi put došao i saudijski kralj Fahd koji je tamo sagradio džamiju koju je dizajnirao Kavro.
Tada im je Kašogi otkrio da je jednom delu njegove palate živi indus Svaili Maharadž, prorok, koga su smatrali svecem i vidovnjakom. Matoviću je to ubrzo postalo kristalno jasno, pošto mu je prišao rekavši mu dve stvari koje je samo on znao: „U svim poslovima u kojima niste poslušali ženu, pogrešili ste, ispravite to“. Drugo: „Živećete oko 88 godina“. I to je pogodio.
Kada se delegacija vratila u Beograd Matović je sve ispričao Branku Mikuliću, predsedniku Saveznog izvršnog veća, koji je rekao da „dovedu tog sveca u Beograd“, što se i dogodilo. U poverenju je rekao Matoviću da Mikulić neće dugo biti na toj funkciji i da neće još dugo živeti. Matović, to njemu nikada nije preneo, ali prorokove reči su upravo bile baš takve – proročke.
Kasnije je Željko Kristofić, zajednički prijatelj Matovića i Kašogija, rekao da je Maharadž sudbinu proricao i Niksonu, Mubaraku, saudijskom kralju, Fransoa Miteranu i drugima. Svima je sve tačno prorekao, a nakon toga ga je Kašogi doveo u svoju rezidenciju i nijedan posao nije započeo bez konsultovanja sa njim.
Možda je upravo jedan vidovanjak bio taj nedostajući x faktor neophodan da i naša trgovina oružjem dosegne visine Kašogija – koga je Tramp nazvao „sjajnim brokerom ali lošim biznismenom i investitorom“.
Brioni, Baden Baden i Mobutu Sese Seko
Brionski sastanak sa Kašogijem 1987. bio je zanimljiv iz razloga što je Kašogi bio zainteresovan da jedan deo Briona pretvori u luksuznu kockarnicu, pa se godinu dana kasnije sastao sa Mikulićem, koji mu je bio domaćin u Sarajevu, Dubrovniku i na Brionima, na koje je došao jahtom Halidiom.
Kada je spazio Vangu Kašogi je rekao: „Video sam mnoga carska i kraljevska letovališta, ali ovakvu lepotu i luksuz nigde“, pa je zamolio naše rukovodstvo da mu preporuče stručnjake koji su bili zaduženi za brigu oko rezidencije, kako bi mogli da se pozabave njegovim parkovima i vilama, njih 12 po celom svetu, raštrkanim od Džede, Rijada, do Ženeve i Floride. Većina zaposlenih, već uveliko u penziji, uz vino su se uz smešak samo zahvalili na ponudi.
Na sastanku u Baden Badenu, nedaleko od planine Švarcvald, ispod koje izvire Dunav, Kašogi je Jugoslaviji faktički otvorio poslovni svet Maroka, Alžira, Saudijske Arabije, Ekvadora, Perua, Libije.
Posao sa Zairom i susret sa Mobutuom u Monte Karlu takođe je organizovao Kašogi. “U Monte Karlu rezidencije su uobičajena pojava, ali Mobutuova…Uporedio sam taj sjaj sa životom ljudi u Zairu. Uveren sam da ne postoji ideologija koja bi mogla da izravna uslove života među ljudima. Sve što čovek kroji, uzima meru prema sebi, i za sebe šije odelo“, prisetio se Matović.
Zanimljiv je i detalj sa susreta u Kanu, u kojem je planirano osnivanje zajedničke kompanije u Jugoslaviji od postojećih kompanija Geneksa, SCT Ljubljana, Energoinvesta. U toku ručka u bogato ukrašenom salonu njegove kuće sa pogledom na more, zazvonio je telefon iz Pariza, Adnan se izvinio i momentalno uzleteo ka Šarl De Golu. Vratio se nakon tri sata, večerao, i nakon 45 minuta već je bio u avionu za Rim. Nije slučajno Toni Parsons rekao da je „vreme najskuplja stvar na svetu“.
Pariski dani sa unukom Spartanom
U razgovoru sa njegovim unukom, koji se po prvi put za neki medij javno prisetio svog dede, otkrio sam mnoge zanimljive detalje. Spartan, koji je završio konzervatorijum za klasični klavir živi i radi u Los Anđelesu, i čeka da otpočne snimanje njegovog filmskog prvenca u Italiji.
Upravo sa njim Adnan je proveo svoje poslednje godine života u Monte Karlu i Parizu. „Toliko je intimnih uspomena, priča, ručali smo i večerali skoro svaki dan. Bio je moj najbolji prijatelj, tih godina bolovao je od Parkinsonove bolesti i ja sam mu pomogao. Samo on i ja, dve pune godine. Nadam se da ću uraditi film o našim pariskim danima“, u dahu je izgovorio.
Prisetio se da nije postojala šansa da izađu u grad, a da neko Adnanu ne priđe i sa poštovanjem mu se javi.
„On je bio prvi Arapin koji se pojavio na Zapadu, Marbelji, koji je dosegao takav uspeh. Kada smo ga sahranili u Medini, vratio sam se u London, i tamo mi je prišao jedan mladi Kuvajćanin shvativši da sam njegov unuk i izgovorio mi nešto dirljivo ‘svaki mladi Arapin zna priču o Vašem dedi’, što ga i čini velikim Getsbijem tog dela sveta, većim od života“, dodao je mladi Spartan, koji je od dede povukao ljubav prema muzici, okrenuvši se klasici, posebno izvedbama Morisa Ravela.
Po njegovom sećanju Adnan je želeo baš Pariz za smiraj života. Na odmoru u Monaku porodica ga je pitala da li želi u Rim, Monte Karlo, London. Samo je rekao „Pariz, to je moj tip grada“.
„Bio je zahvalan na porodici, deci, prijateljima. Takvi odnosi su mu bili iznad novca i slave. Porodični prijatelj Džamal, sada uspešan biznismen iz Libana, jednom prilikom je u Kanu kao klinac prvi put došao u njegovu kuću, i ispričao mi je da mu je Adnan posvetio puno pažnje i lično se pozdravio sa njima kada je odlazio, a tada je bio niko. On to nije morao da uradi, a to demonstrira koliko su mu bili bitni ti odnosi, čak i kada u njima nije video nikakav interes. Nikada ga nisam pitao da li ima žal za nečim, jer je živeo toliko intenzivno, uživajući u svakom momentu, da mi je to pitanje bilo suvišno“.
Bio je bezuslovno velikodušan, sećam se da je mnogima davao novac, koji bi mu vraćali godinama kasnije, a on je tada samo upitao – šta je ovo? Za mene je to bilo specijalno, klinac iz pustinje, koji je sve stvorio sam. Mnogi su to zloupotrebili. Tajno je izgradio oko 500 džamija, od Maroka, Libana do Saudijske Arabije, nikada o tome nije pričao javno, navodi Spartan.
Njihovi pariski dani imali su svoju rutinu. Išli su za bar da piju čaj sa njegovim prijateljima u hotel Džordž V, te hotel Bristol, u kojem su neko vreme i živeli, to je čuveni hotel iz filma Vudi Alena Midnight in Paris. Često su išli i u kultni Raspućin, gde je nekoliko puta bio i sa Ričardom Niksonom.
„Vodio je mene i moje drugove na večeru, a kada bi se ona završila rekao bi „hajmo u Lido ili Raspućin“, a ja bih mu kroz smeh rekao, deda moraš da spavaš. Uvek bi jeo Za’atar (libanski specijalitet) sa maslinovim uljem i hlebom. Jednom nedeljno bi jeli pastu, cacio e pepe ili špagete bolonjeze. Dok smo živeli u Kanu verovanto je pio i alkohol, ali iz ovog perioda pamtim isključivo vodu“, sa setom se za kraj priseća Spartan.
Nakon svake hiljadu i jedne noći osvane i hiljadu druga. Tako i Kašogiju. U njoj je i njegovo bogatstvo počelo da se osipa. Da li je vidovitost misterioznog Indusa počela da kopni, ili je prosto Kašogi već bio vremešan, više nije ni toliko bitno, mit o njemu svakako nije narušen.
Nakon što je na prodaju stavljen Kašogijev kompleks u Juti koji je koštao skoro pola milijarde dolara, i nakon što je Trampu prodao jahtu Nabilu (koju je koristeći okolnosti platio 30 miliona iako je vredela 70), novinar magazina Vanity Fair je pre objavljivanja članka o padu Kašogija nazvao njegovog čoveka broj jedan od poverenja Roberta Šejhina koji je prilično kritično želeo da predupredi bilo kakve negativne konotacije i zaključke u budućem tekstu.
Na kraju je prkosno stao iza svog prijatelja: „Sanjao je snove koje niko nije smeo da sanja“. Kratko i jasno. Kašogijeve će sasvim sigurno mnogi nastaviti da sanjaju. Velika većina nažalost bezuspešno.
Pavle Jakšić
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
