Kič se menja sa stilom, ali u suštini uvek ostaje isti. On od svojih potrošača zahteva novac i ništa više, čak ni njihovo vreme.
Umetnost je lek za savremeni način života i ima terapeutsko dejstvo. Onoliko koliko je umetnost blagotvorna, toliko je kič štetan. Termin „kič“ (Kitsch) nastao je u Nemačkoj u drugoj polovini devetnaestog veka, sa pojavom masovne kulture. Odnosio se na prodaju umetničkih slika koje su „napravljene na brzinu“ ili su „sklepane“. Danas, možemo da ga definišemo na mnogo načina. Recimo, kao unutrašnjeg neprijatelja umetnosti, rđavu umetnost, kao zamenu za pravu kulturu ili loš ukus.
Kič se menja sa stilom, ali u suštini uvek ostaje isti. On od svojih potrošača zahteva novac i ništa više, čak ni njihovo vreme. Svrha kiča je da bude maksimalno razumljiv, te je svaka aktivnost subjekta u procesu umetničkog doživljavanja isključena. Proizveden mehanički, serijski i industrijski postaje izvor profita, a svojom masovnošću lako prodire na tržišta nerazvijenih društvenih zajednica.
On svojom jeftinošću i dostuponšću staje na put pravoj umetnosti i tako biva njen parazit. Kič predstavlja „prodaju ideala po sniženim cenama“. Karakterišu ga neautentičnost, komercijalnost, pasivnost, jednokratnost, neujednačenost, varljivost, sentimentalizam, jeftinost, sladunjavost, hibridnost, agresivnost, totalitarnost, spektakularnost, banalnost…
Istinske potrebe ljudi jesu potrebe za autonomnošću, da izraze svoje mišljenje i da donose odluke o svojim postupcima. Sa druge strane, zadatak popularne zabave i popularne umetnosti jeste da deluju na ljude uspavljujuće i umrtvljujuće u duhovnom smislu. Popularna umetnost je proizvod kulturnih industrija, onih poslovnih firmi koje stvaraju proizvode kulture radi profita.
Masovna kultura je roba koja se proizvodi tehnikama masovne proizvodnje. Ona se ni u jednom bitnom pogledu ne ralikuje od drugih proizvoda, kao što su to kola ili cipele. Ideja je u tome da ljudi vrednuju stvari na osnovu toga koliko one koštaju. Vrednost tvorevina masovne kulture, za razliku od autentične umetnosti čija vrednost počiva u njoj samoj, meri se samo novcem. Industrije kulture stvaraju lažne potrebe kod ljudi, a za tako nešto nije potrebno kritičko razmišljanje.
Kada govorimo o kiču neizbežno je govoriti o njegovom ljubitelju, o onome ko ga stvara i o onome ko je spreman da debelo plati da bi ga konzumirao. Potrošačka psihologija nagoveštava novi stil života u kojem prestiž ima najbitniju ulogu. Potrošači su opsednuti zadovoljstvima, lagodnim komformizmom koji se svodi na banalni način življenja. Kič je danas obeležje ljudskog postojanja, stiže do svih društvenih slojeva i svih pojedinaca koji su mu skloni.
On nikad nema veze sa avangardom ili bilo kojim drugim stilom koji nije masovno prihvaćen, s toga onaj koji slika kič delo treba da odustane od bilo kakve inovativnosti. Zato je neuzbudljiv i dosadan sa umetničke strane gledišta. Sa druge strane, on predstavlja slabost, iskušenje i izazov za umetnika jer se njime ostvaruje ogroman profit na tržištu. Pod pritiskom kiča ili zbog potpune zaslepljenosti estetskom stranputicom, mnogi se odlučuju na menjanje stila rada u njegovu korist.
Ovaj fenomen se ne ispoljava samo u umetnosti, već i u različitim pojavama i sferama društvenog života jer predstavlja manipulaciju svim bitnim kulturnim vrednostima. To znači da, osim manipulacije estetskim vrednostima, manipuliše se još moralnim, naučnim, religijskim vrednostima.
Praktično, kič može da se poistoveti sa nižim oblicima masovne kulture. Obrazovanje ukusa je jedina šansa protiv kiča, ali obrazovanje zavisi od kulturne politike jedne države koja je sve više komercijalizovana i birokratizovana.
Najveći problem je u tome što kič nema ni početka ni kraja. On je zatvorio krug i ljudi se bespomoćno vrte u njemu. Naivno je razmišljati o zaustavljanju njegove ekspanzije. Ne samo zbog toga što je sistem vrednosti u celom svetu u potpunoj zbrci, već i zato što njegova isključiva, strastvena i neumerena negacija predstavlja kič-mišljenje.
Izlaz se nalazi u stvaranju društva sa velikim brojem kulturnih mogućnosti. Jer u takvom društvu kič malaksava. Jaka kulturna konkurencija tada ga nadjačava i smanjuje mu snagu, čineći ga moralnim i estetskim posrnućem. Međutim, nije lako stvoriti kulturnu zdravu konkurenciju zbog toga što su kulturna produkcija i kulturna politika u vlasti političke birokratije, koja od profita kulturne industrije stvara i sopstveni politički profit.
Krug se, na taj način, ponovo zatvara, a otvara se sumnja u mogućnost izlaza iz takve situacije. S toga, rešenje ne treba tražiti samo u „negovanju ukusa“ već i u oslobađanju ličnosti od svih oblika totalitarizma, a to je moguće samo u kulturno i socijalno zdravim društvima.
Đurđa Milanović | Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/