Večnost Kobi Brajanta, uz dirljiva sećanja legendi košarke na njega. Šakil O’Nil, Majkl Džordan, Džeri Vest, Trejsi Mekgrejdi, Alen Ajverson.
Kobi Brajant tragično je preminuo 26. januara zajedno sa svojom ćerkom Đianom i još sedam putnika, uključujući i dve njene vršnjakine. Svako ko je odrastao u eri Kobi Brajanta imao bi ponešto o njemu da kaže, bilo da je pratio košarku, medije, sport generalno, da je navijao za Lejkerse ili bio na strani Detroita ili Sakramenta u epskim okršajima sa početka 21 veka.
Možda je ipak najzanimljivije da čujemo šta su o njemu rekli njegovi saigrači koji su sa njim odrastali, kao i njegovi uzori, kojima je bio mnogo više od legendarnih dresova 8 i 24 koji će krasiti svodove Stejpls centra odavde do večnosti.
Šakil O’Nil je prva osoba na koju smo svi pomisli kada je on poginuo. Njegov sin Šarif dobio je poruku od Brajanta nekoliko desetina minuta pre nego što se helikopter srušio. “Šta ima familijo?”. O’Nilu je nedavno preminula sestra i uveliko je u dnevnoj borbi da kroz posao ostane nasmejan i prisutan. Vest je primio dok je igrao košarku sa sinom Šakirom i rođakom Kolumbusom koji je došao u suzama pokazavši mu telefon. “Rekao sam mu samo skloni to, nisam želeo u to da poverujem”.
Kada me pitaju o našem odnosu, odgovorim im da je bio sličan kao moj odnos sa Čarlsom Barklijem. Dva tipa sa jakom voljom, koja će stvari učiniti na svoj način, koja će reći određene stvari, bez da poštovanje ikada izostane. U životu neke stvari prosto trebamo da radimo, ne da držimo u sebi. Deluje kao da svi mnogo radimo, i deluje mi da uzimamo stvari zdravo za gotovo. Ne pričam dovoljno ni sa svojim kolegama onoliko koliko bih trebao (Ernie Johnson, Charles Barkley, Kenny Smith, emisija NBA on TNT).
Činjenica je da nećemo moći da se smejemo na njegovoj Hall of Fame ceremoniji. Nećemo moći da kažemo jedan drugom ‘ja imam 5, ti imaš 4’, nećemo moći da kažemo ‘da smo ostali zajedno imali bi možda 10 prstena’. Uvek je davao sve. Poslednji put smo pričali u mojoj emisiji, i tada sam mu rekao da karijeru završi sa 50 poena, on ih je dao 60. Pokušaću da se više posvetim ljudima koje volim, jer život je očigledno prekratak. Svi moji košarkaški idoli su stari ali su živi, a činjenica da smo izgubili najvećeg Lejkersa…Vreme ništa ne leči, teško sam spavao i pre ovoga.”
Alen Ajverson, koji je 14 sezona igrao u NBA ligi, uglavnom u Filadelfija 76’s-ima imao je brojne i legendarne okršaje sa Brajantom. MVP takmičarske 2001. godine prisetio se momenta iz rookie sezone koji sublimira Kobijev mentalitet. “Jednu uspomenu na njega ne mogu da prestanem da evociram. Bila je moja prva godina u ligi, i moj prvi odlazak u Los Anđeles na utakmicu sa Lejkersima. Došao je u hotel po mene, i odveo me u restoran. Kada smo se vratili do hotela, pre nego što je otišao upitao me je ‘šta ću da radim večeras’, moj odgovor bio je da ću otići u klub, na šta mi je on odgovorio da ide u teretanu. To je ono što je oduvek bio, istinski student košarkaške igre i života. Pripremao se neumoljivo. Postoji nešto što svi možemo da naučimo kroz “Mamba mentalitet”, i kroz način na koji je živeo život. On će uvek imati moje poštovanje, kao prijatelj i brat.”
Čuveni košarkaš Trejsi Mekgrejdi, koga su isključivo povrede sprečile da ostavi blistaviji sjaj, jedne inače respektabilne karijere, bio je po rečima Brajanta najteži igrač koga je morao da brani, a nije da to nije činio briljantno, pošto je devet puta bio član najbolje defanzivne petorke. Seća se Brajanta iz vremena kada je vreme provodio sa njegovom majkom Pem i ocem Džoom.
Sa Kobijem je kao tinejdžer gledao karate filmove na vhs kasetama i Majkla Džordana. Kasete sa Majklom je premotavao, vraćavši sekvence koje su mu se dopadale. Vežbao je neke stvari koje je tada radio Majkl. Trejsi se prisetio da je tada nekoliko puta rekao da želi da umre mlad, da postane večan, i bolji od Džordana. Naravno taj klinac se promenio, i kada su došla deca donela su jednog potpuno drugačijeg Brajanta, koji je tek nakon košarke otvarao nova poglavlja svog života.
“Da nije bilo Kobija tih prvih nekoliko godina, ne bih uradio ništa. Došao je u NBA godinu dana pre mene, direktno iz srednje škole, kao i ja. Prošao je kroz turbulencije te prve sezone, i svaki savet koji mi je dao bio mi je vetar u leđa. Nakon što ih je košarka razdvojila na neko vreme, ponovo su se ujedinili kao roditelji, trenirajući svoju decu. Za Kobija prijateljstva nisu bila slučajna ili oročena, bila su trajna.
Majkl Džordan je u njemu davno prepoznao zaraznu kompetetivnost koja je i njemu bila svojstvena. Kobe je često govorio da mu je žao što on im i Majkl nisu u isto vreme bili u svom “prajmu” i mrtav ozbiljan je govorio da bi ga pobedio. To je nekoliko puta rekao i novinaru Stivenu A. Smitu, koji se na to samo nasmejao i odgovorio mu da je to blasfemija. Kobi je rekao reci slobodno Majklu, zna on to. Kada je urednik čuvene emisije na ESPN to preneo Majklu, on se od srca nasmejao, rekavši mu “znam to čoveče, govori mi to svaki put kada se vidimo”.
Bitno je napomenuti koliko je Kobi bio blizak sa Džeri Vestom. Ljudi zaboravljaju da on nije samo logo NBA lige i vrhunski bivši košarkaš, već sasvim sigurno najbolji generalni menadžer u istoriji lige. On je čovek koji je omogućio da Kobe preko Šarlota stigne u Los Anđeles. On je već na početku drafta iskalkulisao njegovu poziciju (13), znajući da će morati upravo od Hornetsa da ga “ukrade”. Istovremeno je svoju viziju upotpunio dovođenjem Šakil O’Nila iz Orlando Medžika, poduhvat koji je zahtevao mnoštvo finansijskih peripetija, jer je Šek zahtevao više novca zbog većih kalifornijskih taksi u odnosu na one u Floridi. Na sopstveni rizik Lejkerse je uveo u dug.
Ali ni to nije bilo sve. Kada je Kobi konačno stigao, on nije bio član startne petorke. Zašto? Zato što je njegovo mesto zauzimao Edi Džons, tada All Star igrač, koji je sa lakoćom ubacivao po dvadesetak poena po meču. Zamislite koliko vere i hrabrosti morate da imate da trejdujete jednog takvog igrača, ubeđujući menadžment da je bolje za tim da umesto njega zaigra sedamnaestogodišnji klinac. Tako je Kobi postao starter, kao plod Džerijeve vizije da će postati jedan od najvećih ikada. To je rekao i Šakilu pre nego što je on seo u avion za LA na pregovore. “Doveo sam ti superstara, videćeš”.
Tadašnji trener Del Heris mislio je da je poludeo. Kada su krenuli prvi problemi, Kobija netrpljivost sa Herisom, borba za autoritet sa Šakilom, svi su ga kritikovali, osim jedne osobe. Džeri Vesta. On im je samo odgovorio “pustite ga, ovaj klinac će obeležiti ovu ligu”. Kobi je voleo Vesta, jer je znao da je on u njega verovao kada niko drugi nije.
Pre Kobija Lejkerse su obožavali milioni, ali su oni vremenom postajali Kobijevi obožavaoci. Oni koji su odrastali u njegovoj eri, bez obzira šta kaže metrika, koji je na rang listi najboljih i slično, Kobi je za te ljude ispred svih ostalih. Postoji i onaj iracionalan deo, onaj generacijski “on je najbolji igrač svih vremena, on je bolji od Džordana”. Slično je danas sa onima koji su odrastali uz Lebrona. Zašto je to tako?
Ako ste odrastali uz njega, kada su vaše oči bile na njemu, vaša mašta nije dovoljno snažna da pojmi da postoji iko bolji od njega. Na drugi način njegova ostvaranje postala su naša, zato je i ta veza postala tako čvrsta. Ljudi su bacali čarape u korpu za prljav veš uzvikujući “Kobi”. Stoga su na emocionalnom nivou obožavaoci kroz odabir svojih junaka u stvari branili i veličali svoja detinjstva, uspomene, snove. “Tvoja priča nije važna koliko meni moja!”.
Nekome je to bio Džordan, nekome Kobi, danas je to Lebron. Tu ima mnogo više emocije nego statistike.
“The most important thing is to inspire people so that they can be great at whatever they want to do.”
Kobe Bryant
Za 41 godinu uspeo je i mnogo više. Bojio je starosne dobi strašću i snagom, obeležio detinjstva, inicirao snove, poklanjao uspomene. Nije obeležio eru, bio je era. Kada ste toliko iznad ostalih, često se susretnete i sa time da, iako vas poštuju navijaju protiv vas. Tu nema nepoštovanja, već nečeg nalik dečijem prkosu prema ocu kojeg volite ali to ne izgovarate. Kroz to su prošli Džordan, Ali, Šumaher, Brejdi, nije mnogo drugačije ni velikoj teniskoj trojci danas. Za određen nivo savršenosti deo ljudi nekada prosto nije spreman.
Njegov odlazak neće okrznuti ni delić njegovog nasleđa, niti će Kobi prestati da nas motiviše i inspiriše. Baš suprotno. Još više ćemo ceniti vreme koje imamo pred sobom, a uzimamo ga zdravo za gotovo, podsetiće nas na ciljeve koje smo pred sobom postavili, kao i da ljubav i strast u sebi negujemo, deleći je sa drugima. Njemu su bile dovoljne četiri decenije da ostvari sebe na način na koji većini ni četiri veka ne bi bila dovoljna. Iz poštovanja prema njemu, zapitaćemo se da li život živimo ili samo životarimo. Sa druge strane život je toliko neopipljiva kategorija.
Da li dovoljno uživamo u “malim” stvarima koje imamo, dok čeznemo za svime što nemamo? “Mamba out” rezoniralo je 2016. godine kao melanholija, prolaznost i seta, danas kao tragedija, neverica, tuga. Hemingvej je napisao “život je lep i za njega se vredi boriti”, a reditelj Finčer je u filmu Seven dodao – slažem se sa drugim delom. Nažalost moramo da se složimo sa Finčerom. Rip Kobe & Gianna.
Pavle Jakšić | Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/