Suzen Verdal, bila je inspiracija slavnom kanadskom muzičaru Leonardu Koenu za jednu od njegovih najlepših numera. Pesma, koja je kao malo koja imala beskrajan broj obrada i omaža – čuvena “Suzanne” iz 1966. godine.
Pesmu „Suzanne“ čuveni kanadski pevač napisao je daleke 1960, u svojoj zbirci pesama. Prvi put je izveo bend The Stormy Clovers 1966. godine, a zatim je pesmu snimila Džudi Kolins na njenom albumu In My Life iz 1966. godine. Tek godinama kasnije je Koen objavljuje na svom debi albumu Songs of Leonard Cohen. Zanimljivo je da njegova verzija nije dospela niti na jednu muzičku top listu te godine. Ali već četiri godine kasnije, na festivalu Isle of Wight svima je bilo jasno o kakvom remek delu je reč.
„Kada čujem pesmu na radiju, ili čak u liftu, osećaj je vrlo čudan, osećam ogromnu nostalgiju za najlepšim periodom u Montrealu“. Ovo su reči žene zbog koje je ova pesma i nastala. A kako je sve počelo?
Suzen, tada mlada devojka, koja se tek „ispilila“, uputila se ka ondašnjoj kanadskoj boemiji. Već sa šesnaest godina bila je naglašeno samosvesna, promatrala je ljude, umetnost, širom otvorenih očiju, i sve utiske zapisivala je u svoj dnevnik.
Upoznali su se sasvim slučajno, i fascinacija je od početka bila obostrana. Leonard, poeta na početku svoje karijera sa jedne strane, i deset godina mlađa plesačica, već mlada majka sa detetom iz prethodne veze, Suzen, sa druge strane. Živela je u kući pored reke, baš kako je i Koen svima nama predočio u pesmi.
Kada bi Leonard dolazio kod nje u posetu, ona bi uvek upalila sveću, to je bila slika lepote njihovih momenata. Služila mu je čaj, to je bio ritual, koji je podrazumevao i liči bobice, koje je kupovala na lokalnom kineskom marketu, uz čaj od jasmina. On se u svojim memoarima prisećao nekog drugog čaja, onog komercijalnog – Constant comment, koji je za nju tada bio kao Twinings Earl Grey, za kojim je tada ludela buržoazija.
Šetali su starim delom Montreala, koji su osnovali francuski doseljenici 1642. godine nazvavši ga Fort Ville-Marie. Crkva Notre Dame de Bon Secours, u kojoj su blagosiljani mornari pre odlaska na pučinu, bila im je omiljeno sastajalište. Godine 1849. Ignas Buržet, biskup Montreala, poklonio je kapeli statuu Bogorodice kao Zvezdu mora, koja je postavljena na vrhu crkve sa pogledom na luku. Ističući vezu kapele i mora, kapela se često naziva i Mornarska crkva.
Kako je jednom prilikom izjavila Leonard je uspeo da u pesmi opiše njen bit, baš kakva je tada bila. Kupovala je polovnu odeću u kultnom Salvation Army, i pravila je od različitih materijala, uglavnom brokata, garderobu za sebe i dete, što Koenu nije promaklo. Suzan kao da je postala preteča, nečega što će svoju kulminaciju doživeti godinama kasnije, i danas – retro i vintidž odeće.
Koen je bio potpuno raznesen i zanesen Suzen, ali njihovi susreti bili su spiritualne prirode. Njegova poetska strast ostale je neuzvraćena. Ko pažljivo sluša pesmu zna da on njeno savršeno telo dodiruje isključivo svojim umom.
Na duhovnom nivou kompletan tekst je epitomizacija intime. „Kada bi nam se pogledi susreli, postajala je neka unutrašnja konekcija, jača i od seksa. Imala sam priliku sa njim, on je uveliko bio zavodnik, ali ja sam tu vezu doživljvala tako čisto, a on je opet bio dosta stariji“, prisetila se u jednom intervjuu.
A pesmu je prvi put čula sasvim sučajno, i naravno nije znala da će ona ikada nastati. Njen prijatelj Derik Mej, filmski producent, zvao je i upitao da li je čula Koenovu pesmu. Tada je samo konstatovala da ona postoji, a pošto je tih dana bila na plesačkoj turneji, čula je tek nedeljama kasnije, na radiju. Dotakla je sa 30 prstiju.
Njih dvoje su se videli dva puta nakon što je pesma objavljena. Prvi put nakon njegovog koncerta 1970. godine, a drugi put početkom devedesetih kada je Koen došao u klub u kojem je bila igračica. Nije je prepoznao ili prosto nije želeo da joj se javi.
Ovom pesmom započeta je upečatljiva karijera slavnog muzičara, numera koja je imala nemabrojano rimejkova. Džoan Baez, Brus Springstin, Nik Kejv u filmu „Leonard Cohen I’m Your Man“, nema ko se nije poklonio iskrenoj emociji.
Kada je pesma otišla u etar, Suzen je put odveo ka realizaciji snova – da postane poznata plesačica. Godine 1992. napušta Montreal i odlazi u Santa Moniku kako bi se okušala i u glumačkim vodama, ali i muzičkim spotovima, jer je savršeno vladala sa šest vrsta plesa.
Holivud, neprestana borba, trajala je skoro tri godine. Taman kada se publika i postala prijemčiva za ples, pala je sa merdevina, povredivši kičmu. Nakon te nezgode izgubila je stan, i živela je u prikolici nekoliko godina. Bez ušteđevine postala je beskućnik, ali pošto plesačice nikada ne prestaju da se kreću, uspela je kroz akupunkturu da se delimično oporavi.
Šest godina nakon što joj se dogodila životna tragedija, finansijski je stala na noge, obezbedivši sebi novi stan. Ali se sa Koenom nikada više nije čula, iako veruje da je Koen znao za njenu situaciju. Možda bi i par njegovih autograma njoj značilo godišnju rentu, sve pod uslovom da je njene situacije zaista i bio svestan. Ili možda rane njenog suptilnog odbijanja dekadama pre Koenu nikada nisu zacelile.
Pre nekoliko godina počela je da piše svoje memoare, koje su se ticale šezdesetih godin generalno, ali i njene romanse sa Leonardom. Oblačenje, bitnici San Franciska, dvorana Avalon Ballroom (u kojoj su svirali Dorsi, Grateful Dead, Stiv Miler Bend, Big Brother and the Holding Company, Dženis Džoplin, a redovni gosti bili Alan Ginzberg i osnivač Hare Krišne Baktivedanta Svami). U knjizi se slikovito opisuje i jednako čuvena rok manifestacija Fillmore West, obe davne buntovničke patine kojima je ona ponovo udahnula život.
A svima nama to i dalje čini, kroz pesmu Leonarda Koena, koja nikada ne bi nastala da nije bilo Suzen kao njegove muze.
Vitraž
Naslovna fotografija: Unsplash
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
