Lisa Hanigen, Irkinja baršunastog vokala i viktorijanske suptilnosti.
Kažu da je spokoj kod ljudi najizraženiji prilikom plivanja sa delfinima. Tom doživljaju ponajviše se raduju mala deca i žene. Ukoliko biste muškarcima ponudili spokoj kao dar, većina bi se odlučila za njegovu realizaciju kroz lepši pol. Ukoliko je simbioza spokoja, kao ljudskog osećanja i žene uopšte moguća, verujemo da bi najpribližnije bila otelotvorena u liku Lise Hanigen, Irkinje, baršunastog vokala i viktorijanske suptilnosti.
Lisa je već poodavno sopstvena merna jedinica u muzičkom svetu, za one koji se muzikom ozbiljnije bave, ali je sa druge strane, mnogima i dalje sinonim za plodonosne albume slavnog irskog pevača Dejmiena Rajsa, kome je bila prateći vokal i glavni saradnik. I njegova patnja za bivšom partnerkom, nad kojom ne likujemo, samo je mali indikator, ko je Lisa zaista, ali o tome nešto kasnije.
Njena želja da se bavi muzičkim pozivom nikada nije bila sporna, od najranijeg detinjstva. Leonard Koen, Nina Simon, Džoni Mičel, uz disk Marije Kalas, dobijen od majke, temelji su muzičkog dvorca čija je gradnja tada započeta.
Ono što je bilo upitno jeste prevazilaženje sopstvene stidljvosti, koju je “jedna štreberka koja voli knjige”, kako je umela da kaže za sebe, vremenom adaptirala muzici. U toj fazi adaptacije, nesvesno je multiplikovala sopstvenu ženstvenost, pitkost i šarm. To nam sasvim sigurno nikada ne bi priznala.
Privilegija starenja obično se pripisuje muškarcima, kroz već izlizanu vinsku floskulu, pa ipak u njenoj 37-oj godini saga o vinima dobija svoju žensku interpretaciju.
Ukoliko njeno nizanje godina uopšte možemo nazvati starenjem, ono je poput najfinijeg kaberne sovinjona sa šljunkovitih vinograda Medoka.
Pavle Jakšić
Danas, kada je naivnost, neiskvarenost i ljupkost retka i u mlađoj dobi, njen osmeh nas podseća da patina života sa sobom ne nosi nužno uvek težinu i balast, već ponekad radost življenja, i optimizam.
Njena muzička priča otpočinje na Triniti koledžu, gde upoznaje tada neafirmisanog Dejmiena Rajsa. Par napisanih pesama, koje je postiđeno čuvala od poznanika, talenat i zarazan osmeh, koji vam daje nadu da će svaki problem biti njime prevaziđen je ono što je irskog kantautora iniciralo da joj ponudi saradnju.
Zbogom istoriji umetnosti i francuskom jeziku, i jedno veliko “dobro veče” na svirci u klubu “At Whelan’s” označili su početak njenih muzičkih, ali i ljubavnih putešestvija sa Rajsom. Metar od mikrofona, sa palčevima uvučenim kroz velike metalne nitne, koje su krasile suknju koju je nosila, upustila se u borbu sa samom sobom, i kroz nastupe se centimetar po centimetar približavala mikrofonu, shvatavši da joj je tik uz njega upravo i mesto. Rađaju se dva kultna albuma O iz 2002. godine i album 9 izdat 2006.
Dejmien Rajs je sinonim za melanholiju, emociju, nedostižno, za putovanje kroz dubine ljudskog ponora iz kojih se nekako vraćamo duhovno obogaćeni. Kao što reče kolega iz Independenta, njegov glas je poput “svađe Leonarda Koena i Radioheda u liftu”.
Ne čudi otud što je baš on izabran da u besmrtnost otprati Koena na njegovom prijemu u Rock and Roll kuću slavnih 2008. godine. Njegov omaž Koenu kroz obradu hita “Hallelujah”, još uvek odzvanja ćoskovima dvorane u Springfildu. Pa opet, uz sve navedeno, sve te numere ne bi nikada bile to što jesu da nije bilo Lise.
Da pesmama “The Blower’s Daughter”, “Older Chests”, “9 Crimes”, oduzmete Lisin glas, umrle bi istog momenta, a naslovi tih pesama bi izbledeli na vašim diskovima ili pločama. Zaista je bila, kako je samu sebe definisala “internacionalna žena misterije”, toliko bitna, a toliko tanano izmeštena od svetlosti pozornica i pažnje.
Od Dejmiena je puno toga naučila, imala je priliku da analizira njegov akcenat na prirodnosti i spontanosti u muzici. Ali je sa druge strane balansirala Dejmienovim demonima, koje ni on sam nikada nije poricao. Putevi im se razilaze, na zvučnoj probi, pred nastup. Desila se kulminacija odnosa koji je vremenom postao emocionalno destruktivan, iako pun iskri.
Kajanje
Otpuštena je iz benda na način previše javan, pomalo nedostojan i previše gorak. “Ne shvatate koliko je voda topla, dok iz nje ne izađete”, simbolično je pokušala da objasni breme koje je obeležilo pređašnje vreme, breme kojeg nije mogla momentalno da se oslobodi u branši kao što je muzička. Kada je to vreme napokon došlo, osetila je nešto na šta je skoro potpuno zaboravila – slobodu.
Tugu i krivicu koja je naknadno obuzela Dejmiena ne želimo da koristimo kao materijal za idealizaciju Lise, možda više kao podsetnik da u životu nikada stvari ne trebamo da uzimamo zdravo za gotovo.
Najčešće kajanje dolazi prekasno, ali i ono mnogo toga kaže, o prihvatanju, spoznaji, preispitivanju. Te 2007. godine na koncertu u Dablinu, Dejmien je dobivši Lisinu govornu poštu, zamolio oko 30.000 posetilaca da uzviknu “Lisa, volimo te”.
U intervjuu za “Hot Press” izjavio je:” Dao bih celokupni muzički uspeh, sve pesme, iskustvo, samo da i dalje imam Lisu u svom životu”. Ukoliko biste tražili sinonim za usamljenost, to bi bio upravo bio baš on. I što smo više upoznavali Lisu, sve nam je jasnije bilo i zbog čega.
Okrenuta sebi, i ljubavi prema muzici, koja je ostala van domašaja životne gorčine, izdaje svoj prvi album Sea Sew 2008. godine. Pesma “Lille” joj je i dan danas omiljena za izvođenje, a kada pročitate reči pesme, poželećete odmah da čujete i njen glas.
Nominacije za “Choice Music Prize” i “Mercury Prize” bile su vredna potvrda za ovu renesansnu ženu koja obožava da besciljno luta ulicama sa šoljom kafe u ruci, sklonost za koju Irci imaju reč – “sproking”. U jednom intervjuu izjavila je da je oduvek želela da “živi u 30-im godinama, ponajviše zbog umetnosti”. Možda je to vreme koje bi uistinu bilo daleko više za nju, ali da je to bio sled okolnosti, nikada ne bismo saznali koliko je suštinski Lisa vanvremenska danas.
Passenger
Tri godine nakon prvog albuma izdaje novi – Passenger, koji joj donosi prvo mesto na Irskoj top listi i potpunu afirmaciju. Hrabriji iskorak kroz muziku kao izraz ličnog htenja, a ne tuđih očekivanja. Balans između sopstvenog i mističnog. Još kao klinka bila je fascinirana naslovnicama albuma. Divila se onim jednostavnim, čistim, elegantnim.
Prednja korica albuma Passenger je omaž njenom tadašnjem načinu života u prolazu, obeleženog putovanjima, kroz mape gradova u kojima je ploča nastajala, Baltimor i Dablin u Irskoj, uz njujorški Bruklin. Pesme su lične, ali koncipirane tako da karte svog života i same sebe Lisa čvrsto drži u svojim rukama. “Little Bird”, u sebi krije oslobađanje, ali i preživljavanje.
Pamti je kao onu najtežu za napisati, a najlakšu za izvođenje. U životu sve što je vredno neminovno ostavlja neki žig, koji kroz vreme posmatramo srećni, sa kajanjem, ili setom. Želela je da spot bude snimljen u moru, kako bi na njegovom samom kraju katarzično i simbolično iz vode izronila uzimajući dah, ne samo vazduha, već i života i slobode. Kompromisno rešenje ipak je pronađeno u kadi njenih roditelja, gde je iz trinaestog puta uspešno izrežirana ova “kućna verzija morskog iskustva”.
Odakle umirujuća devojka iz gradića Kilklun crpi inspiraciju, odakle dolaze emocije koje ispare u pesme koje stvara, koje nam se ponovo lelujavo vraćaju kao oblaci osećanja, u novom ruhu, izmenjenog agregatnog stanja?
Dolaze kroz intuiciju, lakoću. Pojavljuju se nenadano, poput redosleda pesama na njenim pločama, koje su određene tako što su bačene u vazduh, puštene da same odrede svoje mesto, i neusiljeno stvore prirodan raspored i sklad.
Kroz prošlost, staru odeću, gitare, “Džekson Polok” cipele, violinu, harmonijum. Kroz savršen dan u kući njene majke u Baltimoru (Zapadni Kork, Irska) uz pintu piva pored vatre. Kroz sanjarenje o otvaranju sopstvene prodavnice knjiga, uživanju u životnom odugovlačenju kroz lepe stvari – večerama, kuvanju, albumu grupe Feist, Toni Benetu, Dajvidu Birnu. Koncertima.
Onim kojima se tek raduje, i onima koji su je muzički i emotivno dotakli. Od nestvarnog osvetljenja na koncertu Sigur Rosa, kada je odlutala negde daleko uz pesmu “Takk” u londonskom Apolo klubu, do koncerta grupe Radiohed na Glastonberiju, gde je udaljena čitavom večnošću od pozornice, u potpunoj tišini za koncertne prilike, uživala u društvu prijatelja, ispijajući sajder, koji se prenosio iz ruke u ruku.
At Swim
Poslednji album, 14. godina nakon njenog iskoraka u svet umetnosti, At Swim, izašao je 2016. godine. Album je iniciran elektonskom poštom koji je dobila od Arona Desnera, člana čuvenog benda National iz Ohaja. Album je daleko svetliji od naslova pesama, iako je Desner težio nečem agnostičnom i oporom. Lisa sve oboji bojom optimizma i ljubavi, svaki drugi ishod, iako je bio zamišljen, od početka je bio osuđen na propast.
Tim koji je iznedrio ovaj album čini i bubnjar iz National-a Brajan Devendorf, Sufjan Stivens, kao i aranžer Dejmona Albarna, Andre de Rider. Pesme u kojima šapuće, propoveda, leči i uspavljuje. Ponekad poput sopstvenog duha, izmeštenog u stvarnost, peva sama sa sobom.
Album se zove Swim. Ne vraćamo se delfinima, već nečemu još lepšem, plivanju u svetu koji je osmisila i opevala Lisa Hanigen, koje je zaista inspirativno iskustvo.
Pesma “Lo”, je kajanje, ali toliko životno, da u sebi ima polet koji samo Sunce i dan mogu da vam pruže. Ona tugu pretvara u uspavanku.
“Prayer For The Dying” je lamentacija inspirisana smrću majke bliskog prijatelja. Njen savršen brak nasuprot njenoj neizlečivoj bolesti. Emocije, toliko izražene, da ih je Lisa pokretom ruke u vazduhu prisvojila, spustila na papir, gde su se reči napisale same. Tek nakon smrti, pesmu je obelodanila, odavši počast, koja je svoju besmrtnost pronašla u harmoniji njene melodije.
“Undertow” je prelepa saga o žudnji i bliskosti, bezuslovnom predavanju. Poput pesme “Senka” Miroslava Mike Antića. Da smo tekst pisali kroz pesme, njom bismo završili naš doživljaj Lise Hanigen. Pošto nismo, upriličićemo vam zaključak.
Leonard Koen, jedan od njenih najranijih muzičkih inspiracija, izjavio je, rekapitulirajući svoju čuvenu pesmu “Anthem”: ”Svetlost je kapacitet da pomirite svoja iskustva sa svakim novim svitanjem. To je razumevanje, koje je iznad bilo kakvog značaja ili značenja, koje nam omogućuje da živimo život i prihvatamo sve njegove tuge, propasti i užitke. To je moguće samo sa prepoznavanjem da u svemu postoji pukotina. Kroz nju ulazi svetlo”.
Ta svetlost je Lisa Hanigen. Postoje i drugi vidovi svetlosti, jednu je svakako zamislio Koen, ali to je i Lisa, svakom svojom porom i česticom. Kroz energiju kojom zrači, prijemčivost, smernost, osmeh, nevinost, pesmu. Takva je bila i kada sam je u Beogradu upoznao. Nakon razgovora, i dalje pamtim zagrljaj sa njom, kao jedan od najlepših koji sam sa ženama doživeo, iako je ovaj bio lišen seksualnosti. Ali jeste bio intiman, i da, bio je baš kao plivanje sa delfinima.
Lisa nam budi nadu da osobe poput nje postoje, ne zaboravite to, makar dok je budete slušali, dok ste sami, ili dok za nekim neodređenim čeznete.
Pavle Jakšić | Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
