Bivši stipendista Otpora, neprivrednik na čelu Privredne komore Srbije, nemački đak, kojem ni visoka politika nije ukrotila naglašenu ekstravaganciju. Akter brojnih kontroverzi, ili nevina meta zluradih, ko je jedan od ljudi koji ispod radara kreira sudbinu naše zemlje?
Javno dostupni podaci o Marku Čadežu su prilično oskudni. Rođen je 1977. godine u Beogradu, a Politika je objavila da se školovao u Nemačkoj gde je diplomirao na Akademiji za marketinške komunikacije u Frankfurtu 2001. godine. Ispostavilo se da pomenuta akademija ne postoji u Frankfurtu, već u obližnjem gradiću Bad Filbelu, u kojem je u to vreme bila i redakcija dnevnog lista „Vesti“ kojom je rukovodio Markov otac Zoran. Zvaničan naziv pomenute „škole“ je Akademie für Marketing-Kommunikation e.V (eingentragener Verein označava udruženje građana, ne visokoškolsku ustanovu).
Dete stipendija
Iako nepoznat srpskim privednicima, bio je poznat medijskoj sceni Srbije, s obzirom da je prvu praksu imao već sa 15 godina u ‘Politici Ekspres’, kada je objavio i prvi tekst o postavljanju predstave ‘Kosa’ u Ateljeu 212. Tokom novinarske karijere radio je u frankfurtskim ‘Vestima’ i medijskoj kući WDR u Kelnu, a bio je član Foruma za medijsku inicijativu (FOMIN) iz Beograda, a od 1999. do 2000. i koordinator kampanje za mobilizaciju glasača ‘Nas je više’, u organizaciji i Pokreta ‘Otpor’.
Nije bio gadljiv na stipendije, a dve su javno dostupne na sajtu Organizacije East West Bridge, čije je član, i obe su došle kroz fondaciju Konrad Adenauer – trener za upravljanje strateškim komunikacijama za novinare/medije partije „G17Plus“ i glavni i odgovorni urednik onlajn časopisa „Politikas“.
Nemačka je verovala u svog đaka, pa je celu deceniju bavio medijima u okviru nemačke ambasade u Beogradu, da bi kasnije bio „prepoznat kao čovek koji bi mogao da doprinese jačanju saradnje i produbljivanju veza sa Nemačkom”, kako je izjavio neki od državnih funkcionera nakon što je imenovan za direktora predstavništva Privredne komore Srbije u Frankfurtu.
Na oproštajnom prijemu, koji mu je priređen u ambasadi Nemačke u Srbiji, među zvanicama su bili tadašnji premijer Ivica Dačić i prvi potpredsednik Aleksandar Vučić.
Neprivrednik u privredi
Nakon toga postaje direktor Predsedništva PKS u Beču, da bi u jesen 2014. ušao u najuže godine rukovodstvo najveće asocijacije srpskih privrednika sa zadatkom da reformiše komorski sistem. Kada se upraznilo predsedničko mesto, po odlasku Željka Sertića za ministra privrede, ispostavilo se da je Marko jedini kandidat, pisala je Politika. Narodski rečeno, mnogo pre i zvaničnih izbora, svi su znali ko će biti novi prvi među jednakima.
Par meseci nakon toga postaje predsednik Privredne komore Srbije, najmlađi ikada, a o neverovatnoj veri u njegove talente i reformatorske sposobnosti govori podatak da je država zažmurila i na statut ove institucije jer Čadež nije spadao u kategoriju ‘istaknutih privrednika’, kako zakon nalaže. i kakvi su bili mnogi njegovi prethodnici, direktori velikih preduzeća, poput Energoprojekta.
To je razlog što je zvanična biografija na sajtu komore kasnila nedeljama, kako i ne bi? Predsednik komore sa sertifikatom kursa, bez iskustva u privredi, čak i za srpske standarde malo neprijatno.
To iskustvo i etikecija nisu mu bile potrebne, u zemlji u kojoj je politička podrška sve i svja, a kada se na to nadovežu i dobre veze sa nemačkim zvaničnicima i tamošnjim privrednicima, dileme nije bilo, ni tada, a ni u maju 2022. godine, kada je ponovo izabran za predsednika Privredne komore Srbije, sa petogodišnjim mandatom. Paraleleno sa time Čadež je bio član Kriznog štaba za otklanjanje nastalih i sprečavanje mogućih štetnih posledica korona virusa po privredu, koji je u martu 2020. formirala Vlada Srbije. Koju štetu je sanirao, ni danas nije poznato.
U komori je odmah zasukao rukave, pa su tako na predlog Čadeža na Skupštini PKS tada izabrani i novi potpredsednici: Nikola Petrović, direktor „Elektromreže Srbije“, Vladan Atanasijević, direktor kompanije „Aseko“ i predsednik UO „Naleda“, Nemanja Žugić, direktor predstavništva „Dojče bank“ u Beogradu, i drugi.
U njegove vreme usvojen je i Zakon o privrednim komorama, na njegovu inicijativu, po kojem sva privredna društva, po automatizmu, čim se osnuju postaju članovi PKS, i kao takvi su dužni da plaćaju članarinu, do tada na dobrovoljnoj bazi. Da li je ovaj zakon unapredio rad komore, najbolje da o tome prosude sami privrednici.
Šta promoviše Čadež i njegove brojne kontroverze
Čadež se nedavno na društvenoj mreži LinkedIn obratio svojim pratiocima dokumentarcem “Ne u mojoj Zemlji: Dilema Srbije Oko Litijuma” koji se bavi masovnim protestima u Srbiji protiv rudarskog projekta Rio Tinta.
U dokumentarcu su protivnici iskopavanja litijuma na suptilan način prikazani otpirlike kao ravnozemljaši i teoretičari zavere pod ruskim uticajem, dok se sa druge strane nude trezvena objašnjenja mahom predstavnika Rio Tinta.Autor Tom Džouns, klimatolog se upućuje u “Džadar”, pored “Loznike”, da bi prvo razgovarao ne sa meštanima Gornjih Nedeljica (koji su se u dokumentarcu sami izborili za svoj glas), već sa Marijanti Babić, direktorkom Rio Tinta, koja uz smešak objašnjava gde Rio Tinto planira da zida pokazujući na oranice, njive i kuće, uz konstataciju da 220 hektara nije mnogo zemlje.
Upadljivo je da je upravo Marijanti glavni akter ovog dokumentarca i da je ugao Rio Tinta najzastupljeniji, a u pomoć su joj pritekle ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović kojoj je projekat “dobar za zemlju i budućnost”, i evropska parlamentarka iz Nemačke Hildegard Bentele, koja je naglasila važnost lanca snabdevanja Evrope litijumom.
Filmska ekipa prikazala je meštane, čije je to životni prostor kao one koji pokušavaju da “zastraše Marijanti” , a kao jedini vid balansa, osim uplašenog sveta bio je glas antropološkinje Jelene Vasiljević koja je objasnila širu sliku protesta, nepoverenje prava vlasti, odsustvo medijskih sloboda, korupciju, prethodna negativna iskustva, rastući autoritarizam, a takođe je prikazana i katastrofalna tragedija uništavanja pećina Aboridžina, iza koje je stajao upravo Rio Tinto, ali kroz filter administrativke RT Šinead Kaufman koja vodi odeljenje za minerale na svetskom nivou, koja je pokušala kroz svoj narativ da popravi naglašeno loš imidž britansko-australijske kompanije u kojoj najveći udeo imaju Kinezi.
Čadežova promocija dokumentarca je na liniji njegove izjave iz februara ove godine u kojoj je “litijum je test sposobnosti Evrope da deluje u sopstvenom dugoročnom strateškom interesu”.
Medijima je Čadež bio zanimljv i zbog spominjanje njegovih bliskih ličnih odnosa sa pokojnim nemačkim ambasadorom Volframom Masom, a spekulisalo se i da ga je beogradska policija uhapsila sa 12,4 grama čistog kokaina, što je potom iz policije demantovano.
Društvenim mrežama su kružili video snimci njegovog u najmanju ruku čudnog ponašanja na javnim konferencijama, uz neretko upadljivo nalakirane nokte, koji izlaze iz etikecije funkcije kojom se bavi. Mnogi privrednici smatraju da je Privredna komora Srbije pod Čadežovim vođstvom postala jedna zatvorena, netransparentna institucija koja malo kome polaže računa.
Zaključak
Baveći se fenomenom ove vlasti shvatio sam koliko zapravo postoji ljudi na važnim i odgovornim funkcijama koji kuloarski vlast kritikuju i po potrebi su svačija fela, a koji nisu preuzeli nikakvu odgovornost u državi koja za odgovornost dnevno daje povod.
Putovanja, kokteli, simpozijumi, razmene, sastanci sa kultivisanim svetom iz inostranstva. Malo Pariz, Lisabon, Madrid, ima tu i letova od preko deset sati, i puno egzotike. Tom svetu prikazuju se u jednom vrednosnom izdanju, za njega zalažući se, na unutrašnjem planu je sasvim druga priča,
Nije ipak sve med i mleko, mora i neki prljav posao da se odradi, i da se ovaj fini, ponekad i obrazovani svet spusti u blato jednim migom nadređenih. Koliko je biznismena ciklionera negodovalo što mora u Sremsku Mitrovicu, među raju, a u to vreme su navikli da jedu u Maderi, Beloj reci, i piju skupa vina.
Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije je jedan dan sa predstavnicima stranih komora, u lobijima preskupih hotela, priča o progresivnim temama, održivom razvoju, kulturi, a drugi dan je nasmejan na slici u Jagodini sa Nedom Perić, koja često u funkciji SNS aktiviste na mreži EKS prelazi granice civilizovanosti, pozivajući na gaženje studenata, progalašavajući protivnike režima teroristima.
Nisu dakle samo putovanja, fanfare, dnevnice, državne jasle, kokteli, etikecija, mora čovek u SNS-u dobrano da se ponizi da zaradi “lebac”, krvav, dodao bih, za koji treba karbonski želudac. Ovi ljudi su često van radara, ali jednako urušavaju naš sistem. Neodgovorni, nekompetentni, servilni, svet ispod radara koji nam ne da da idemo napred.
Nemam iluziju da svi ljudi mogu da se kazne, ali mogu da imam veru da ljudi poput njega nikada više neće biti nosioci javnih funkcija.
Pavle Jakšić | Vitraž
Naslovna fotografija: Animacija Miljan Ristić, bait-al-nokhada-for-tents-fabric-shades, ana lalic/nova.rs
Pratite Vitraž:
