Od praznog aerodroma koji se koristi kao karting staza, do veštačkih ostrva koja tonu nazad u more, do najvećeg napuštenog zabavnog parka na svetu i “Belog šatora” koji je prezirao ceo London.
Zamislite aerodrom sa dovoljno prostora da primi 50 miliona putnika godišnje. To je ono za šta je bio predviđen Mirabel u Montrealu u Kanadi sa svojih 396.6 km2 prostora. Bio je to najveći aerodrom po površini sve do izgradnje saudijskog aerodroma Kralj Fahd 1999. godine. Drugim rečima, celokupna kanadska populacija mogla je da odleti iz Mirabela u jednoj godini, i ceo kapacitet ne bi bio iskorišćen. Kažemo mogla, jer i pored svega navedenog, nijedan putnik nije poleteo iz Mirabela još od 2004. godine.
Da bismo to razumeli moramo da se vratimo u 1970-e, vreme u kojem je Montreal bio kapija za Kanadu, a svako ko je leteo za tu zemlju iz Evrope sletao bi na aerodrom Dorval, koji je trpeo sve veći pritisak kako je Kanada postajala popularna turistička destinacija.
Trebao im je novi, veći aerodrom, što je stvorilo ideju za Mirabel, kolosalan projekat koji je trebalo da zameni Dorval kao međunarodno avio čvorište zemlje.
Izgradnja projekta trajala je pet godina i koštala je ukupno 500 miliona kanadskih dolara – nekoliko milijardi u današnjem novcu. Otvorena je krajem 1975. uz ogromnu pompu, ali postojao je jedan “manji” problem.
Aerodrom Mirabel je imao katastrofalne transportne veze, što je značilo da je do njega bilo teško stići. “Prvo skoči pa reci hop”, u kanadskom slučaju je snačilo da je nedostajala brza pruga između Mirabela i Montreala, projekat koji je propao kada je vlada Kanade ostala bez budžetskih sredstava.
Kao jedina opcija ostao je šatl autobus, a znamo kako to funkcioniše i ovde nažalost.
Autobusi spori i nepouzdani, a putnici začuđeni i besni. Epilog je da su sve aviokompanije počele da lete za Toronto, koji je postao nova baza, a Mirabel je postao istorija, i ni danas nema putničke letove, već samo teretne i koristi se za logistiku nekoliko motosportova i karting.
Zemlja čuda Evroazija
Godine 2019, zabavni park u Ankari otvorio je svoje kapije za posetioce. Wonderland Eurasia, ranije poznat kao Ankapark nije bio bilo kakav zabavni park: ovaj turski projekat bio je najveći takav u celoj Evropi, sa 17 tobogana, restoranima i ogromnim dinosaurusima od armiranog poliestera. Od Zemlje čuda Evroazija, samo su dva parka u celom svetu imala više popularnih “rolerkoustera” – Kanadska zemlja čuda i Six Flags Magic Mountain u Kaliforniji. Park je ime dobio nešto pre zvanične inaoguracije, a sve je pratila i najava turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana da će park biti otvoren ranije nego što je predviđeno.
Grandioznost je bila kamen temeljac ovog projekta, pa je i fontana, druga najveća na svetu, ispumpavala vodu više od sto metara u vazduh. Turske vlasti su očekivale da će park privući oko pet miliona posetilaca godišnje.
To se ipak nikada nije dogodilo, uprkos što je novac trošen nemilice – oko 800 miliona dolara, kako je tada naveo bivši gradonačelnoik Ankare Mustafa Tuna. Ispostavilo se da su vožnje prilično lošeg kvaliteta, a neki od ogromnih tobogana su ubrzo i zatvoreni.
Posetioci su počeli da ostavljaju loše kritike na društvenim mrežama i nisu bili zainteresovani da dođu ponovo.
Park je ubrzo počeo da gubi novac, jer su troškovi održavanja gigantskog projekta bili miljama veći od prodaje karata. Na kraju, celo mesto je napušteno, manje od godinu dana nakon što je otvorilo kapije za posetioce. Sada, park izgleda kao apokaliptična pustoš, razderana vremenom, vandalima i lopovima. Lokalno stanovništvo je 2022. glasalo da se Zemlja čuda Evroazija pretvori u zelenu površinu, šumu ili park.
Grad Eko Atlantik, Nigerija.
Prvi pogled na Eko Atlantik (Eco Atlantic City) ne odaje jasnu neimarsku sliku. Nije to bilo kakav novi priobalni grad koji se gradio na ostrvu Viktorija pored Lagosa. Zemljište na kojem je grad nicao stvoreno je potpuno veštačkim putem.
Atlantski okean milionima godina “izjeda” obalu Nigerije, spirajući njene plaže.
Nigerijska vlada je 2003. godine odlučila da “uzvrati udarac”, pa je povratila deo peska iz okeana, iskoristivši ga za izgradnju novog, veštačkog poluostrva. Eko Atlantik: luksuzni grad sa visokim neboderima i dovoljno domova za skoro četvrt miliona ljudi. Antipod Atlanti: umesto da grad tone u Atlantski okean, ovaj bi se uzdigao iz talasa.
Proces je bio mukotrpan, i nigerijska vlada je rešavala probleme korak po korak. Prvo je stvoreno peščano poluostrvo, zaštićeno od mora impresivnim morskim zidom koji ljudi zovu Veliki zid Lagosa. On osigurava da poluostrvo ne nestane, čak ni u slučaju velikih oluja i nevremena. Za Afriku u razvoju prilično impresivno dostignuće ne bez kontroverzi.
Izgradnja ovakvog veštačkog ostrva podrazumevala je i blokadu prirodnog toka okeana, a ta je kopnena masa poremetila ne samo mnogobrojne lokalne vrste, već i ljude.
Godine 2012. Atlantski okean je preplavio plažu obližnjeg ostrva, i tada je poginulo nekoliko ljudi. Stručnjaci su ovaj događaj, bolje rečeno bes prirode povezali sa poremećajem lokalnih struja koje je izazvao Eko Atlantik. “Kula na pesku” najbolje odslikava ovaj preambiciozni, nerealni pokušaj.
Epilog je baš takav. Trenutno, poluostrvo je praktično prazno, osim malog skupa stambenih kula koje su završene 2016. godine. Verovali ili ne, neki ljudi su se uselili, a prizori koji stanari vide kroz svoje prozore su sigurno koliko živopisni toliko i nadrealni. Gledajući kroz prozor, sve što mogu da vide su pesak i prašnjavi putevi koji predstavljaju obrise nepostojećih ulica.
Ovaj deo priče vam je poznat. Ljudi su dali svoj novac, otvaranje čak i stambenih blokova se odlaže do beskraja, ipak ljudi ne odustaju, pa se ponešto i radi na silu, polako niču i nove zgrade, na račun strpljenja budućih stanara.
Kako danas stoje stvari, Eko Atlantik je beskoristan, veštačko kopno bez poente. Za utehu, Nigerija nije jedina zemlja koja je napravila ovakvu grešku.
Milenijumska kupola (Millenium Dome)
Ukoliko London promatrate satelitskim putem, jedno od zdanja koje se odmah ističe je silueta koja podseća na ogroman, beli šator na vrhu poluostrva Grinič. Danas se zove The O2 Arena, koja egzistira na strukturi koja je njena ključna spoljašnja karakteristika. O2 je jedno od najpopularnijih mesta za zabavu, i od 2022. godine, to je deveta najveća zgrada na svetu po korisnoj zapremini.
Ali nije uvek bilo tako.
Ne tako davno, ova džinovska struktura bila je sasvim drugačije mesto. Krajem 1990-ih, britanska konzervativna vlada Džona Mejdžora planirala je organizaciju revolucionarnog događaja pod nazivom “Milenijumsko iskustvo” – kolekciju izložbi i tematskih događaja vezanih za obeležavanje novog milenijuma . Rok trajanja: od dočeka Nove 1999. godine do Nove 2000. godine.
Doneta je odluka da se događaj ugosti pod kupolom izgrađenoj na liniji Grinič meridijana, sa dvanaest potpornih tornjeva koji su trebali da simbolišu dvanaest sati u danu, dvanaest meseci u godini i dvanaest sazvežđa na nebu.
Ovi potporni tornjevi su držali mrežu čeličnih kablova, koji su davali balans nadstrešnici od polimerne tkanine. Iako se naziva kupola, ona to nije građevinskom smislu, već je mreža kablova u obliku kupole oslonjena na prsten jarbola, pa otud i pomalo u omalovažavajući naziv “Milenijumski šator”, britanske javnosti, koja nikada nije u potpunosti stala iza ovog projekta, pa je i bilo i pogrdnijih naziva poput “Muzej toksičnog otpada”.
Planere su nosile ambiciozne ideje, ali se javnost sve više konsternirala, pa su svi postavljali jedno jedino pitanje. Kada se 2000. godina završi, a Milenijumskom iskustvu “istekne mandat”, šta će biti sa kupolom? Kako se ispostavilo, britanska vlada nije imala odgovor.
Razmišljali su da kupolu prodaju lokalnom sportskom timu, ali nisu mogli da nađu nikog pogodnog. Opcija je bila i da se kupola premesti u drugi grad, ali je cena bila prevelika. Kupola je ostala tu gde jeste, neke zone su demontirale sponzorske organizacije, a veliki deo sadržaja prodat je na aukciji ili je doniran Diznijevom svetu.
Troškovi održavanja iznosili su astronomskih milion funti mesečno. Mediji su počeli da se žale na masovno rasipanje novca poreskih obveznika.
Pri kraju 2002. godine privatna kompanija Meridijan Delta izašla je sa ponudom da kupi strukturu.To se i dogodilo, ali se suštinski ništa nije menjalo. Godine su prolazile, a najveća “promena” dogodila se tek 2005. godine kada je kupola preimenovana u The O2. Ime je koštalo šest miliona funti godišnje.
Godine 2007. bivša “Milenijumska kupola” ponovo je otvorila svoja vrata (koncert Bon Džovija), u novom ruhu sportskog i zabavnog centra, sa barovima, restoranima i centralnom binom sa 20.000 mesta. Ugostila je i Letnje olimpijske igre 2012, godine, mnogobrojne svetske zvezde, a bila je i deo kultne scene u serijalu Džejms Bond, u filmu World Is Not Enough. Njom su se bavili i čuveni Dajr Strejtsi u jednoj od svojih pesama. Redak riskantni megaprojekat sa srećnim krajem.
Pavle Jakšić | Vitraž
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
