Arhivska građa i važna istorijska dokumentacija, ili siva zona donacija, iza koje stoje sujete američkih predsednika? Da li su predsedničke biblioteke neophodne debatno je pitanje, ali su svakako (pre)skupe. Prva, Frenklina Ruzvelta koštala je samo pet miliona dolara, poslednja, Baraka Obame 830 miliona.
Iako su i pre smatrani važnim i priznati kao istorijski značajni, pre sredine 20. veka predsednički papiri i inventar su generalno percipirani kao privatno vlasništvo predsednika. Obrisi predsedničkih biblioteka začeti su nakon što je 32. predsednik Amerike, Frenklin Delano Ruzvelt želeo da stvori mesto za čuvanje poklona i dokumenata, jer su ovakvi i slični artikli prethodnih predsednika mahom bili uništeni.
Ruzvelt je predložio da svoju dokumentaciju ostavi javnosti u zgradi koju je donirao na svom imanju u Hajd Parku u Njujorku. Njegova odluka proistekla je iz uverenja da su predsednički papiri važan deo nacionalnog nasleđa, pa je zamolio Nacionalni arhiv da preuzme starateljstvo nad njegovim papirima i drugim istorijskim materijalima i da upravlja njegovom bibliotekom.
Za svakog predsednika se, počevši od vremena Herberta Huvera, u njegovoj matičnoj državi osnivaju predsedničke biblioteke u kojima se čuvaju dokumenti, artefakti, državni pokloni i muzejski eksponati koji se odnose na život i karijeru predsednika, kako političku tako i profesionalnu.
Pre 13 godine, 30. juna 2013. godine, sve je podignuto na viši nivo, kroz nove interaktivne i multimedijalne izložbe koje je razvila Nacionalna uprava za arhive i evidenciju (NARA), a koje su otvorene za javnost. Sistem predsedničkih biblioteka sastoji se od trinaest biblioteka kojima u potpunosti ili delimično upravlja NARA, a arhivski materijali su pozajmljeni privatnom Predsedničkom centru za izlaganje. Lokacije biblioteka se ponekad nazivaju predsedničkim centrima (prvi je bio Predsednički centar (44. predsednika Baraka Obame, koji je državu vodio u dva mandata, od 2009–2017. godine).
Trinaest predsedničkih biblioteka čuva preko 400 miliona stranica tekstualnog materijala; skoro deset miliona fotografija; preko 5.000 kilometara filmskog materijala; skoro 100.000 sati snimaka na diskovima, audio i video trakama; i približno pola miliona muzejskih predmeta. Ovi raznovrsni fondovi čine svaku biblioteku vrednim izvorom informacija i centrom za istraživanje predsedništva.
Godine 1955, Kongres je usvojio Zakon o predsedničkim bibliotekama uspostavljajući sistem privatno podignutih i savezno održavanih biblioteka. Zakon je podstakao druge predsednike da doniraju svoje istorijske materijale vladi i osigurao očuvanje predsedničkih dokumenata i njihovu dostupnost narodu Sjedinjenih Država. Kasnije je Zakon o predsedničkim evidencijama iz 1978. godine koje dokumentuju ustavne, zakonske i ceremonijalne dužnosti predsednika vlasništvo Vlade Sjedinjenih Država. Zakon o predsedničkim bibliotekama iz 1986. godine uveo je dodatne izmene u predsedničke biblioteke, zahtevajući privatne zadužbine povezane sa veličinom objekta.
Siva zona javno-privatnog partnerstva i prostor za isključivost i ego
Toliko zakona i ustrojstva, delovalo je da neće biti mesta proizvoljnosti, ali.. Iako je upravljanje ostavljeno Nacionalnoj upravi za arhive i evidenciju, zgrade nisu javno finansirane, što znači da predsednici moraju sami da prikupljaju novac, odnosno prvo predsednicu osnivaju privatne fondacije, dok savezna vlada plaća za rad biblioteka, što može da košta oko 100 miliona dolara godišnje. Pomalo čudno javno-privatno partnerstvo, koje pre podseća na Srbiji nego Ameriku.
Tako i bi. Ova “rupa” u zakonu ostavila je na volju predsednicima da ne moraju da ublažavaju svoju jednostranost i isključivost, pa je tako biblioteka Ronalda Regana pravo malo svetilište konzervativaca, u kojoj se uopšte ne spominje afera Iran-Kontra do 2011. godine, dok je kod biblioteka Bila Klintona naglašeno umanjivanje skandala sa impičmentom. Kod Niksona “Votergejt” je opisan maltene kao puč koji su organizovali mediji i demokratske elite.
Bibliotekama kao da je potrebno vreme da “ohlade glavu”, pa se vremenom u njima postigao uravnoteženiji pogled na određene kontroverze poput Ruzvelta i Holokausta i Trumana i atomske bombe. Predsednicima je dakle data ogromna količina kontrole da faktički kontrolišu istoriju, i pišu je po svojoj volji.
Sa izuzetkom Džona F. Kenedija, Lindona B. Džonsona i Džimija Kartera, svaki američki predsednik od Huvera je izabrao da bude sahranjen u svojoj predsedničkoj biblioteci. Kenedi je sahranjen na Nacionalnom groblju Arlington, Džonson na svom ranču u brdovitom predelu Teksasa, zapadno od Ostina, dok je Karter sahranjen blizu svoje kuće u Plejnsu, u Džordžiji. Buduća mesta sahrane bivšeg 44. predsednika Baraka Obame, bivšeg 45. i sadašnjeg 47. predsednika Donalda Trampa i bivšeg 46. predsednika Džoa Bajdena još uvek nisu poznata
Paprena cena jednostranih predsedničkih istorija
Biblioteke koštaju mnogo novca i bivaju sve skuplje. Ruzveltova je koštala pet miliona dolara sa inflacijom, Bušova 327, nedavna Obamina 830 miliona dolara.
U osnovi ne postoje pravila o prikupljanju sredstava, što širom otvara vrata korupciji, jer predsednici mogu da traže neograničene donacije i podstaknuti su da prikupljaju sredstva dok su na funkciji. Optužbe za podmićivanje su problem već decenijama, a određena predsednička pomilovanja zavise od donacija.
Na sve ove nuspojave nadovezao se komičar Džon Oliver u svojoj epizodi emsiije „Prošla nedelja večeras“ iz oktobra 2025. godine, oštro kritikujući predsednički bibliotečki sistem kao Ćsredstvo puno rupa u zakonu za neotkrivene donacije i potencijalno podmićivanje”, koje su više poligon za ego, a ne transparentna istorijska arhiva.
Uostalom, nije li i sam Tramp sa serijom fotografija u hodniku kojim se ulazi u Ovalnu sobu, sam sebi dao za pravo da vrednuje rad bivših predsednika, dajući na fotografijama sopstvene opaske.
Oliver tvrdio da su “biblioteke često projekti sujete koji mešaju samopromociju sa pažljivo kuriranom istorijom, pri čemu je većina donacija neotkrivena”. Istakao je da aktuelni predsednici mogu prikupiti “ogromna, često neotkrivena, sredstva za svoje buduće bibliotečke fondacije praktično bez ikakvog nadzora”.
Nedavne Trampove tužbe koje su uključivale parnice sa Paramauntom, Metom, Ej-Bi-Sijem, rešene su za 16 miliona, 25 miliona dolara i 15 miliona dolara, a novac će u budućnosti biti usmeren baš ka predsedničkoj biblioteci.
Oliver je izjavio da je ovaj manir postalo „preferirano sredstvo za ono što očigledno zakonski ne sme da se nazove pokušajem iznude ili ucene.” Deluje da će upravo Tramp razotkriti sve falinke ovog sistema, a na neki način već i jeste, ukoliko se setimo doniranog aviona iz Katara od 400 miliona dolara, koji će verovatno završiti upravo u njegovoj biblioteci.
Oliver je upravo ovaj slučaj apostrofirao, navodeći da će Trampovo prihvatanje donacije luksuznog aviona iz Katara, vredne procenjenih 400 miliona dolara, i miliona u korporativnim poravnanjima biti primer “korišćenja sistema za crni novac i ličnu dobit, što je olakšano nedostatkom nadzora”.
Američkog poreskog obveznika sve ove cifre neće nimalo obradovati, pa ostaje pitanje da li su ovakve biblioteke uopšte neophodne, i to na ovakav način, gde se ne zna šta će lični poklon, a šta potencijalno podmićivanje.
Kritičari ovakvog funkcionisanja biblioteka smatraju da bi glavni organ za sprovođenje zakona u slučaju potencijalnih zloupotreba, Poreska uprava morala ozbiljnije da se bavi ovom problematikom, a takođe se i zalažu za izmene zakona, koje bi uključivale zabranu prikupljanja sredstava za predsedničke biblioteke tokom predsedničkog mandata i povećanje transparentnosti donacija.
U svom satiričnom žargonu, Oliver je na kraju otkrio džinovsku, bronzanu skulpturu testisa bivšeg predsednika Lindona B. Džonsona (inspirisanu arhivskim snimkom na kojem naručuje pantalone po meri sa dodatnim prostorom) i ponudio ih bilo kojoj predsedničkoj biblioteci kao simbol ega.
Pavle Jakšić | Vitraž
Cover photo: u.s. federal goverment
Pratite Vitraž:
