Beograđani su konačno shvatili da priča o gondoli nije tek još jedna nerealna izmišljotina naše gradske vlasti i da ona zaista ima nameru da je izgradi.
Kada je 12. marta započela nemilosrdna seča stabala na Kalemegdanu i Ušću, Beograđani su konačno shvatili da priča o gondoli nije tek još jedna nerealna izmišljotina naše gradske vlasti i da ona zaista ima nameru da je izgradi. Od tada, uznemireni i revoltirani, gradjani uporno pokušavaju da saznaju ko je dao odobrenje da se takvi radikalni radovi izvode na beogradskoj tvrđavi i ko je stavio svoj potpis na ekspertizu koja tako nešto aminuje.
Međutim, svaki put kad se predstavnicima gradske vlasti postavi to pitanje stiže isti odgovor – stručnjaci! Gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić izjavio je da su “stručni ljudi odredili da gondola treba da bude na Kalemegdanu, šta više čitava komisija stručnih ljudi. U struku ne treba sumnjati,” podučio je Beograđane njihov gradonačelnik, očinskim glasom kojim se valjda obraća svojim pacijentima iz Tiršove.
Dok su stručnjaci koji su ustali protiv izgradnje gondole to učinili istupajući javno, pod svojim imenom i prezimenom, i detaljno i jasno naveli sve razloge svog protivljenja, “stručnjaci” koji su stali iza ovog projekta i učestvovali u radu stručnih komisija koje su dale odobrenje za njegovo izvođenje, ostali su potpuno anonimni, nečujni i nevidljivi.
Foto: N1 
Foto: Danas
Čelnici opština Stari grad i Novi Beograd nas takodje ubeđuju da oni nisu dali nikakvu saglasnost za gondolu, već da su to bez njihovog znanja potpisali neki činovnici sakriveni u polutami opštinskih kancelarija, u kojima obitavaju.
Građanima je uskraćen odgovor na pitanje ko su ti činovnici koji imaju ovlašćenje da stave svoj potpis na ovu vrstu odobrenja, jer kako im je rečeno “nije u redu da oni budu prozivani”. Zaista, ko je još čuo da je neki ćata opštinar ikad pred građanima odgovarao zato što je stavio svoj potpis i pečat na nešto što je očigledno nezakonito i štetno!
Suočene sa pozivanjem na odgovornost institucije obično reaguju u dve faze. Prva je poznata kao “ako se pravimo mrtvi, možda će da odustanu”, i svodi se na prekid svake komunikacije sa spoljnim svetom. Druga faza liči na onu dečju igru “ti si šuga” u kojoj svi službenici institucije bezglavo jurcaju pokušavajući da se proglase nenadležnim i prebace odgovornost na nekog drugog.
Tako se Gradski zavod za zaštitu spomenika kulture, čije se zdanje nalazi usred Kalemegdana, nije oglašavao danima, a zatim se sa teatralnom indignacijom što se neko drznuo da im postavlja neprijatna pitanja, proglasio nenadležnim.
Beogradska tvrđava, kao kulturno dobro od izuzetnog značaja spada pod ingerencije Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji se već duže od dve nedelje pravi mrtav. Više od pedeset zaposlenih stručnjaka Zavoda odbija da se meša u svoj posao i čeka da neuviđavni građani prestanu da zahtevaju od njih da se javno izjasne i da jednostavno nastave da ćutke plaćaju njihove solidne plate.
Posle svih anonimnih stručnjaka, bezimenih eksperata, nevidljivih činovnika i nenadležnih institucija, konačno se oglasio jedan stučnjak koji podržava projekt izgradnje gondole. Pravi stručnjak gondolijer – novopostavljeni gradski urbanista Marko Stojčić, glavom i bradom.
Njegov predhodnik Milutin Folić, koji je inicijalno vodio projekat gondole, se na vreme sklonio i ostavio svog naslednika da se bori sa gnevom gradjana.
U tekstu objavljenom u Večernjim novostima, Stojčić se podsmeva čaršijskim pričama o rušenju Kalemegdana, jer deo koji će biti demoliran “nema nikakvu istorijsku i kulturnu vrednost”. Ponovo potencira da je “u projekat uključeno više od 100 stručanjaka iz različitih oblasti”, ali naravno izbegava da spomene i jedno jedino ime .
Stojčić nas uverava da su “stručnjaci iz šumarske struke uradili projekat procene starosti i vrednosti svakog od stabala koje je posečeno”, jer očigledno zna da može nekažnjeno da vređa inteligenciju građana, pošto odgovara samo jednom čoveku – onom koji mu je dao funkciju.
“Ukoliko prilikom gradnje budu nađene arheološke iskopine, radovi će biti obustavljeni”, kaže naš vrli gradski urbanista, u šta se teško može poverovati, imajući na umu da se iza projekta gondole nalazi ona ista ekipa koja je podigla krčmu na Pančićevom vrhu, pa postoje osnovane sumnje da bi ih nekakve arheološke iskopine sprečile da kreativno potroše pare Beograđana iz gradskog budžeta.
Takodje, naš gradski stručnjak za urbanizam nas ubeđuje da stanica gondole “neće ugroziti vizuru s Kalemegdana na Novi Beograd”, ali ne pominje vizuru sa novobeogradske strane, i izgradnju betonskih stubova od 45m, niti privremeno-trajne propagandne štandove u smislu kafane, koji su već počeli da se grade na travnjaku Kalemegdanskog parka.
Začudo, Stojčić priznaje da “ekonomska isplativost izgradnje žičare nije prioritet”, već to što će ona biti ekološko prevozno sredstvo, ali očito ne smatra da je licemerno da o ekologiji govori neko ko je dao saglasnost za seču 150 stabala.
Teško je zamisliti situaciju u kojoj neko ko želi da iz Starog grada ode do Ušća prvo zapuca na Kalemegdan i plati 450 dinara da bi se vozio žičarom. Za te pare četvoročlana porodica iz šireg centra grada može taksijem da se preveze na onu stranu reke.
Ideja da će gondola privlačiti turiste je isto tako apsurdna kao priča o Bugarima i novogodišnjim lampicama. Takođe, s obzirom da će gondola raditi samo po povoljnim vremenskim uslovima, daleko je prijatnije, jeftinije i brže prošetati do Ušća preko Brankovog mosta. Koliko je to bolje u ekološkom smislu, nema potrebe naglašavati.
Zaista nisam stručnjak za gondole. Nisam čak ni stručnjak za arheologiju, istoriju, arhitekturu, urbanizam ili finansije. Zapravo, mislim da nije potrebna nikakva stručnost, već običan zdrav razum, pa da nam se nametne pitanje – a šta će Beograđanima ta gondola?
Tatjana Otković | Vitraž
