Oreolu filma True Romance na značaju daju i brojni kurioziteti, uz nestvarnu glumačku ekipu. Sve što niste znali o kultnom filmu Tonija Skota, baziranom na scenariju prvencu Kventina Tarantina.
Godine 1993, nakon neočekivanog uspeha filma Ulični psi (Reservoir Dogs) Kventin Tarantino, udružio se sa tada već uveliko etabliranim rediteljem Tonijem Skotom (Top Gun, Policajac sa Beverli Hilsa) kako bi snimio True Romance (Prava romansa), ljubavni film u omotima drame i krimi-trilera. Kristijan Slejter, Patriša Arket, Val Kilmer, Geri Oldman su u ambijentu Južne Kalifornije, stvorili kultni film, koji je po mišljenjima kritičara jedan od najboljih devedesetih godina prošlog veka, iako je nakon premijere na Boks Ofisu bio potpuni promašaj.
Ali to nije moglo da bude održivo, pogotovo ukoliko na ovu glumačku ekipu dodate još Bred Pita, Kristofera Vokena, Džejmsa Gandolfinija, muziku Hansa Cimera. Malo li je?
Film prati haotičnu vezu između ljubiteljke kung fu filmova i kol gerle iz Detroita, Alabame Vitman (Patriša Arket), i prodavca stripova, harizmatilčnog zanesenjaka koji živi na ivici, opsednutog Elvisom Prislijem, Klarensa Vorlija (Kristijan Slejter). Oni koji su film pogledali znaju koliko intenziteta, emocija i tenzije ovaj film nosi, pa će im malo poznate činjenice i kurioziteti biti posebno dragi, a one koji nisu, će dodatno motivisati da film pogledaju, uz vođenje računa o ponekom spoiler alert-u.
Prvenac Kventina Tarantina
True Romance je prvi scenario Kventina Tarantina. U originalnom scenariju, Klarens Vorli (lik Kristijana Slejtera) napisao je scenario za film Natural Born Killers, dok je putovao po zemlji sa Alabamom. Ali, pošto je scenario na kraju imao preko 500 stranica, Tarantino je odlučio da ga podeli u zasebne filmove.
Pošto je još uvek bio nov u poslu, Tarantino je znao da su oba filma preveliki zalogaj. Zbog toga je dao oba scenarija Toniju Skotu, rekavši mu da izabere jedan. Iako je Skot želeo oba, na kraju je izabrao prvi, ostavljajući prostor Tarantinu da zasija holivudskim nebom, za šta nije trebalo da protekne puno vremena, odnosno njegovog monumentalnog uspeha, nakon što su Petparačke priče postale prvi nezavisni film koji je zaradio više od 200.000.000 dolara.
Tarantino i Skot su za glavnu glumicu imali drugačije ideje. Tarantinov prvi izbor bila je Džoan Kjuzak, dok je Skot daleko više naginjao ka Dru Barimor, koja je tada bila nedostupna, pa je na kraju Patrišu Arket dobila ulogu. Zasluženo, jer je savršeno oslikala emocije u najsirovijem izdanju, a opet uz neophodne note suptilnosti.
Glumac Val Kilmer očajnički je želeo da tumači lik Klarensa. Kilmer je otišao toliko daleko da je slao Toniju Skotu (sa kojim je radio na filmu Top Gun), “obrise” nesuđene uloge na video snimcima. Kada je na kraju dobio samo utešnu, epizodnu ulogu Elvisa Prislija, Kilmer je umeo da uveče zove Skota pevajući mu Prislijeve pesme.
Umeo je i Skot da dodatnim zahtevima unese neophodnu tenziju i fokus. Tako je jednom prilikom naterao Kristijana Slejtera da odgleda Skorsezeovog Taksistu, pošto je već prvog dana snimanja postalo jasno da Slejter i Skot imaju različite vizije o tome ko Klarens zapravo treba da bude. Taksista je bio Skotov svojevrsni domaći zadatak Slejteru, koga je upravo on odabrao za rolu, jer da se pitao Tarantino, uloga bi otišla glumcu Robertu Karadinu.
Geri Oldman, Džejms Gandolfini, Bred Pit
Profil uloge kriminalca Dreksela Spiveja, u ulozi Gerija Oldmana, ima mnogo zajedničkog sa filmom Drakula Frensisa Forda Kopole iz 1993, u kojem je upravo Oldman dominirao, delom “saniravši” katastrofalnu i neubedljivu rolu Kijanu Rivsa. Jedno veštačko oko koje je imao u Drakuli upotrebljeno je i za ovaj film, uz periku kojoj su dodati dredovi. Oldmanova, tada 70-godišnja majka bila je na snimanju svakog dana, kako bi mu davala sugestije o nastupu.
Glumac Tom Sajzmor najzaslužniji je za prvu prominentniju ulogu Džejmsa Gandolfinija. Iz ove perspektive može se reći možda i za samog Toni Soprana.
Naime, Sajzmor je prvobitno dobio ulogu lika kojeg će tumačiti kasnije Gandolfini – Virdžila. Ali, pošto mu nije odgovarala scena, u kojoj se od njega zahtevalo da prebije Patrišu Arket, tražio je drugu rolu. Kada je Skot pitao Sajzmora ko bi umesto njega trebalo da igra Virdžila, predložio je Gandolfinija, tada nepoznatog glumca kojeg je poznavao iz njujorškog pozorišnog sveta, Brodveja.
Da bi ušao u ulogu u potpunosti, Gandolfini nije prao čak ni donji veš. Tokom boravka u bednom hotelu bez telefona, Gandolfini se retko i tuširao. Nakon što je primetio da je Kristofer Voken (Vinćenco Kokoti) odbio čepiće za uši za scenu u kojoj je upucan Denis Hoper (Kliford Vorli), Gandolfini je odlučio da uradi isto. Tri dana nakon toga nije ništa čuo.
Nakon što se 1991. pojavio u filmu Ridlija Skota Telma i Luiz, Bred Pit je bio na putu holivudske A-liste. Upravo on je bio taj koji je tražio da igra ulogu Flojda, cimera Majkla Rapaporta (Higher Learning, Heat, Beautiful Girls…). Nazvao je Skota i upitao “Zašto mi ne dozvoliš da igram cimera?'”, prisetio se pokojni režiser 2008. Pit, čija je slava tada tek krenula da se pomalja, na zadovoljstvo Skota, dobio je ulogu.
Kurioziteti tek sada počinju.
Imanje Elvisa Prislija nije dozvolilo korišćeje “Kraljeve” muzike. Ova činjenica uništila je planove Tonija Skota da koristi Elvisovu pesmu tokom uvodne scene. To je takođe razlog zbog čega se lik Elvisa (Val Kilmer) u kreditima naziva “Mentor”. Barem su uspeli da imenuju Alabaminog i Klarensovog sina Elvisa – glumio ga je Arketin sin Enco Rosi.
Glumac Frenk Adonis nazvao je kolegu Kevina Korigana „mad dog“ u filmu jer ga je podsetio na pravog ubicu Vinsenta „Besnog psa“ Kola iz 1920-ih. Toni Skot je na setu jednom prilikom zaista udario Patrišu Arket, uz njenu dozvolu, ali je dvojnica ipak odradila svoj deo posla u završnim scenama.
Glumac Denis Hoper se sa pravom plašio rekvizit pištolja. Dok je pištolj bio ispunjen ćorcima, puštao je plamen sa strane. Da bi dokazao da je bezbedno, Skot je naterao člana ekipe da ga upuca iz pištolja. Pošto je Skot počeo da krvari kao rezultat demonstracije, on je priznao da je neophodan alternativni pristup. Hoper nije bio sam u svom insistiranju na bezbednosti oružja, pa je Geri Oldman nosio metalnu šolju, za svaki slučaj.
Tarantinu je po sopstvenom priznanju „sicilijanska scena“ iz filma bila dugo nešto najbolje iz njegovog opusa, sve do završetka filma „Inglourious Basterds“.
Bronson Pinčot i Majkl Rapaport mrzeli su rolerkoustere, pa su logično bili prestravljeni tim scenama. Bronson je imao dve scene sa Slejterom, nakon kojih ga je uhvatila ozbiljna vrtoglavica, ali ga je Toni tada zamolio da scenu snimi izbliza, ali sada samo sa njim.
“Ne znam zašto sam to uradio, ali sam uradio, i on me je naterao da to uradim još tri puta. Na kraju sam plakao od muke”. Rapaportovi protesti su takođe bili uzaludni, pa je povraćanje nakon snimanja scena bilo neizbežno.
Bob Dol, bivši američki senator i kandidat za predsednika nije voleo ovaj film. Dve godine nakon premijere Dol je naveo “True Romance” i “Natural Born Killers” kao filmove koji „uživaju u bezumnom nasilju i seksu bez ljubavi“ u svom govoru koji je za cilj imao težnju da se filmovi više orijentišu ka porodici, revnosno je kritikovao kompletnu radnju oba filma.
Skot je promenio Tarantinov kraj, dodavši mu dozu sreće, pošto u Kventinovoj verziji Klarens umire. Jedina druga razlika između Tarantinovog scenarija i Skotove interpretacije bila je linearna prezentacija filma; Tarantino je napisao Istinsku romansu kao nelinearnu avanturu, sličnu stilu Reservoir Dogs i Pulp Fiction. Na kraju, nazovite to sudbinom, srećom, zapisom, sve je ispalo baš onako kako je i trebalo, uz spletove koje samo život može da skroji. Tako smo i dobili film za sva vremena.
Pavle Jakšić | Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/