BFW je kontinuitet koji daje nadu da se upornost i rad isplate, veru u ostvarenje snova i žudnji, koje mogu da isklijaju bez obzira na tlo.
Revijom Dragane Ognjenović u Belexpocentru otvoren 46. po redu Perwoll Fashion Week. Prve večeri svoje kreacije predstavio je i Boško Jakovljević, takođe veteran naše modne scene. Veterani u kontekstu iskustva i kvaliteta, ne oročenog trajanja koje se bliži svom kraju, da se odmah razumemo. Dragana Ognjenović je bila svedena i elegantna. Nošena krilaticom – diskretnost je u pokrivanju. Njena crna ima specifičnu vedrinu, koja nije izostala ni ovog puta. Ali je sa druge strane zadržala Jamamotovsku suštinu crne boje – dosadna i jednostavna, ali misteriozna.
“Black says this: I don’t bother you – don’t bother me.”
Yohji Yamamoto
Njeni izduženi šeširi, nalik nekadašnjim elegantnim cilindričnim kao da su bili šlagvort reviji Martini Vesto, koja je po našem mišljenju inspiraciju pronašla u seriji Peaky Blinders, ili makar njenoj najscenskijoj verziji. Karirano, slojevito, uz šešire i šalove, skoro da smo poželeli da Miholjsko leto pređe u tipične prohladne oktobarske dane. Laici bi postavili pitanje koje nije za podcenjivanje. Da li je tu nešto nosivo ili se radi o konceptualnom sanjarenju. Nosivo je! A opet nije konfekcijski štanc, već je autentično.
Nedelja je bila rezervisana za Fashion incubator, reviju autorske mode, kao i finale konkursa Noizz Fashion Award Boris Trivan. Veliki broj mladih autora smelo je izneo svoje estetske snove. Za većinu, ovaj događaj bio je i vid potvrde da nastave sa snovima i borbom za sopstvene strasti i aspiracije. Kao prvi među jednakima izabran je Bogdan Mrša. Redakcija Noizza, kao i članovi Trivanove porodice odali su i kroz modu eulogiju i poštu Borisu Trivanu, tačno godinu dana nakon što nas je napustio.
Vraćamo se na Belgrade Fashion Week. Na brojku 46, koja simboliše vreme, trud, entuzijazam, čak i prkos. U vremenu u kojem živimo, u kome kultura postaje subkultura, bavljenje modom je više misionarski čin, ne lukrativni. To je kontinuitet koji daje nadu da se upornost i rad isplate, veru u ostvarenje snova i žudnji, koje mogu da isklijaju bez obzira na tle, baš u vreme kada u nas sve tradicije najčešće nestaju nemarom ili zaboravom.
Beograd ne može modno da parira kućama Lanvin ili Celine, niti da oponaša scensku logistiku koju recimo Parizu omogućuju bašte Tjuleri ili Luksemburg, ali organizaciono nemamo čega da se postidimo. A možda baš to bude i motiv i zamajac, da se i u nekim drugim stvarima približimo svetskim metropolama. Možemo.
Kamo sreće da su sve razlike naše zemlje sa Francuskom ili Italijom recimo, kao ove modne, koliko bismo svi bili srećniji i zadovoljniji. To što svi delovi slagalice nisu poput onih koje smo videli negde drugde, koji su u nama zacrtali idealne standarde, ne znači da ne trebamo da se fokusiramo baš na one delove koji jesu, na tu nadu da će biti bolje.
Imamo običaj da svoje podcenjujemo, i da nam je sve tuđe slađe.
Ovaj tekst ima za cilj da podseti koliko i naše može da bude slatko. Koliko je ipak lep osećaj prava na drugačije i slobodno unutar zidova Belexpocentra. Ne radi se samo o modi, tu vidite ljude zanesene u svojim profesijama, koji svoj posao rade sjajno, neretko i kvalitetnije nego što ga rade tamo gde su te profesije daleko više plaćene.
Vidite organizatore, koji žive i dišu ovaj događaj. Ovo nije PR tekst niti je nošen ličnim sentimentima, stoga će njihovo imenovanje, njima siguran sam, još više značiti. Nenad, Dušan, Anđela, Bojan, Jelena, Luka, i sve ljupke i srdačne devojke, koje kao deo tima manifestaciji daju dodatni smisao i šarm. Tu su i dizajneri, fotografi, šminkeri, kamermani, tonci, ljudi iz medija, nove generaciju lepih i raznolikih manekena.
Da, menjale su se vlasti, menjali su se novinari, direktori, glumci, establišment. Neki sjajni, neki trivijalni, neki sa stilom, neki u očajničkom pokušaju da ga pronađu. Prodefilovali su šmekeri, dame, profesionalci, legende, jeftine imitacije i kvazi umetnici. Mladi, stari, senke zaborava, i oni večni i nezaboravni. I sve navedeno je Fashion Week izneo, bez da je izgubio i delić svoje biti i suštine. Ostao je kao jarbol iznad svega. Koliko je to u Srbiji danas teško, to najbolje znaju organizatori ovog događaja, koji nas nekako stidljivo podseti, koliko je lepo osetiti se svečano i slobodno u svemu – stavu, izrazu, stilu, seksualnosti, imaginaciji.
U unutrašnjosti revijske sale, omeđene crnim zavesama, nalazi se veliki ulaz, koji podseća na elegantni crni ram. Ljudi ulaze i ulaze, on nekako ostaje postojano. Koja je finalna fotografija? Nema je, jer takve neće biti. Sada je kasno, Beogradska nedelja mode navikla nas je na večnost, i sada nema nazad. Hvala im na tome.
*Manifestacija traje do 31. oktobra i donosi dinamičan raspored revija, stručnih panela, i bogat umetnički program. Još uvek nije kasno da budete deo mozaika mode, umetosti i druženja.
Vitraž
Pratite nas:
