Drugi deo feljtona o Koza Nostri, tajnom društvu stvorenom u 19. veku. “Ljudi od časti, ljudi od vere”.
Sicilija je, kažu, kao staro vino. Bogato i dobro, ali zarobljeno u flaši zbog zatvarača. Zatvarač se zove Mafija. Jednostavan, težački svet Sicilije decenijama je, vekovima, učen da služi trojici gospodara: Crkvi, Koza nostri i korumpiranim političarima. Policija se juna 1997. približila Olimpu Koza nostre. Pjetro Aljeri, za koga se tvrdilo da je bio drugi u lancu komandovanja, odgovoran za oružane operacije, uhapšen je u četvrti Bageria glavnog grada Sicilije. Zajedno za Aljerijem, bosom klana Santa Marija di Đezu iz istoimenog kvarta Palerma, uhapšena su i dvojica poznatih likvidatora, Natale Gambino i Đuzepe La Matina.
Bio je to najveći uspeh Letećeg odreda iz Palerma od maja 1996, kada se policija domogla Đovanija Bruske, padrina kome je kako tvrde obavešteni predato rukovođenje Koza nostrom pošto je tri godine pre toga slobode lišen “kum nad kumovima”, Toto Riina.
Operacija je preduzeta posle višečasovnih kompjuterskih analiza jednog filma, snimljenog sa oko tri kilometra distance, na kome se video samo deo Aljerijevog lica. Kada je kompjuter izbacio konačni fotogram, jedina dostupna fotografija Aljerija od pre mnogo godina malo je ljudskom oku ličila na snimak proćelavog čoveka sa filma. Ne i kompjuteru. Ne i Đovaniju Bruski koji je policajcima rekao: “Ovo je Pjetro Aljeri”.
U Palermu je 300 ljudi angažovano za operaciju koja će uslediti. U zoru je sve bilo gotovo. Kapo Koza nostre, osuđen u odsustvu na doživotni zatvor, nije pružio otpor. Policajci su posle toga dugo slavili.
Kada je Aljeri odlazio na spavanje u poslednjoj noći koju će provesti na slobodi posle osam godina bekstva od pravde, kapo broj 2 Koza nostre odložio je knjigu o životu Edit Stein, časne sestre i filozofa ubijene u Aušvicu.
Aljeri je pohađao katolički seminar u Monrealeu blizu Palerma. U trenutku hapšenja ispod crne majice imao je drveno raspeće kakvo nose katolički misionari. Policija je pretražila magacin agruma u kome se krio i otkrila improvizovanu privatnu kapelu sa stotinama religijskih knjiga – uključujući i desetak posvećenih Arhanđelu Mihajlu, svecu zaštitniku italijanske policije.
Ljudi od časti
“Ljudi od časti” oduvek su bili duboko religiozni. Poznato je da nema Mafije bez crkve, ali hapšenje oca karmelitskog reda Maria Fritita u Palermu 1997. bilo je neugodno podsećanje na odnos crkve prema Mafiji. Otac Fritita osumnjičen je da je godinama u kvartu Palerma Kalsa, gde je rođen, Aljeriju davao pričest i bio njegov ispovednik iako je znao da je on begunac od pravde.
Sveštenik je čak slikan sa Aljerijem. Kada je pronađena fotografija, njegovi nadređeni su zatražili objašnjenje pa je bio suspendovan. Karmelitanac ništa ne poriče. Tvrdi da je bila njegova dužnost da spasava dušu mafijaša. Njegova pastva zahtevala je da bude oslobođen.
Policija je međutim smatrala da su kontakti duhovnika i mafijaša – traženog zbog ubistva jednog sudije 1991, ubistva Salva Lime, vodećeg demohrišćanskog političara Sicilije 1992. i ubistava dvojice anti-mafijaških sudija nešto kasnije, kao i zbog trgovine drogom i oružjem – izlazili iz okvira spiritualnog. Uhapšen je sa još šest drugih pod optužbom saradnje sa Koza nostrom. Hapšenje “fratra Mafije” nije bilo prvo te vrste. Bosovi su i ranije uspevali da pronađu sebi bliske ljude od crkve.
Otac Agostino Kopola uhapšen je jer je učestvovao u ritualima Mafije i venčavao njene najveće kumove koji su bili u bekstvu. Fra Đaćinto Kastronovo, blizak velikom mafijašu Stefanu Bontadi, u svojoj manastirskoj kaseti držao je pištolj. Ubijen je u konventu septembra 1980. Februara 1960. trojica sveštenika uhapšena su zbog “reketa”…
Jedan od poznatijih posleratnih bosova Mafije zvao se Kalođero Vicini. Jedno vreme je, tvrdi se, bio veliki kum Koza nostre i na Siciliji i preko Atlantika. Malo je međutim poznato da je don Kalo imao dvojicu braće sveštenika, dvojicu rođaka biskupa i jednog paroha. Duboko religiozan, don Kalo nikada na spavanje nije otišao ne očitavši Padre Nostro i Ave Maria. Pažljivo je birao da njegov naslednik bude takođe čovek vere.
“Vodi me vera, ne drvo barke”
Sicilijanska izreka
Pripadnici Mafije lako uspostavljaju konvivenciju sa Bogom i njegovim zapovestima. Kada neko teško prekrši “naša” pravila Naše stvari, tribunal Koza nostre će ga osuditi na smrt ne smatrajući da se time narušava Božija harmonija.
Protivnici mogu da budu ubijani i ugrađivani u temelje gradilišta. Oni i njihova deca mogu da budu rastopljeni u kiselini ili da završe na dnu mora, ali posle uvek sledi – molitva. Kao što je radio Filipo Markeze, jedan od najbrutalnijih likvidatora Mafije iz Palerma. Ili Điđino Lavardera iz Brankača koji je pre nego što će pucati klečao u ispovedaonici.
Bosovi su uvek želeli da budu blizu Boga, blizu sveštenika. Trojica braće iz Montreala, poznati po kontroli trgovine drogom u ovom kanadskog gradu, svake godine plaćaju desetine miliona lira da bi statua Cristo Nero di Siculiana iz njihovog rodnog mesta krasila proslavu svetog Salvatorea, sveca zaštitnika Sikulijane.
“Laki” Lućano Liđo, još jedan od velikih kumova, godinama je imao zaštitu lokalnog paroha-rođaka u Korleoneu. Kada se posle 19 godina vereničkog staža Salvatore Toto Riina odlučio na ženidbu sa Ninetom, ispred improvizovanog oltara trojica sveštenika obavljala su obred za budućeg capo dei tutti capi.
Nito Santapaola, čovek koji je naručio 500 ubistava, za malo nije postao sveštenik: bio je najbolji đak Instituto Salesiani u Kataniji. Kada je uhapšen, u skrovištu su pronašli samo oltar, Madonu i Bibliju. Gotovo mitski Mikele Greko nije bio poznat kao il papa samo zbog vladanja Mafijom: pasionirano je proučavao Stari i Novi zavet.
Duboka religioznost ili sujeverje? Sudeći po onome što je još 1874. pisao direktor Gazeta d’Italia i što danas govori sicilijanski pisac Andrea Kamileri, radi se o sujeverju.“Sujeverje”, odlučno dijagnosticira Kamileri. “Sicilijanac po prirodi nije suštinski religiozan, već je sujeveran”, pisao je pre više od jednog veka italijanski list.
Misionarski krst o vratu Pjetra Aljerija onda dobija druga značenja. Do hapšenja je, valjda, trebalo da pokaže da je “Bog sa nama. Da ne može a da ne bude sa nama”. I da štiti od policije i neprijatelja unutar Koza nostre.
Papa u mafiji prepoznao Sotonu
Rimokatolička crkva, treći temen sicilijanskog društva, pasivno je ćutala u vremena agrarne Koza nostre prošlog veka. Izbegavala je da se oglasi. Još manje da javno osudi. U posleratnom periodu Italije vodeću ulogu imala je Vatikanu bliska Demohrišćanska stranka. Možda i zbog toga Crkva nije želela da se upliće u optužbe o saradnji demohrišćana i Mafijaša. Doktrinarna osuda dugo nije imala propratnu akciju sveštenstva na jugu Italije. Duboko u svesti i podsvesti, i Crkva i Mafija tradicionalizmom i snagom utiču na život italijanskog juga.
Ne govori to možda toliko o snazi Mafije koliko o slabosti države koju je podzemlje istisnulo i zamenilo, kao i o većem ili manjem saučesništvu drugih stubova lokalne civilizacije. Bez crkve Mafija ne bi mogla da bude ne paralelna struktura, već temeljna država i kultura italijanskog juga.
Kardinal nadbiskum Palerma Ernesto Rufini je 1964. otvoreno govorio da Mafija nije ništa više od “izuma kontinentalaca”, beznačajna manjina kriminalaca koju italijanski komunisti koriste kako bi diskreditovali Siciliju. Upitan da definiše Mafiju, kardinal je novinarima rekao: “Koliko ja znam, to je vrsta deterdženta”.
Prva kanonska osuda koju je Rimokatolička crkva izrekla protiv mafioza potiče od 1. decembra 1944. kada su sicilijanski biskupi ekskomunicirali bosove Koza nostre. Anatema je ponovljena 1952, ali tišina crkve počela je da prestaje tek posle ubistva generala Karla Alberta Dala Kjeze 1982. i serije ubistava sudija, tužilaca, političara i zvaničnika policije.
Iako sporo, vatikanska hijerarhija počela je da se distancira od debakla izazvanog otkrićima veza demohrišćana sa svetom organizovanog kriminala i njihovom upletenošću u korupciju koje je doprinelo krizi katoličkog identiteta. Otac Gregorio Porkario bacio je Koza nostri rukavicu u lice nazivajući mafijaše “kukavicama” i pozivao ih da se s njim suoče.
Koza nostra mu je zapalila automobil ispred crkve u Palermu. Podmeće bombe u crkvi Sv. Jovana u Lateranu i crkvi Sv. Jurija u obližnjem Velabru. Otac Đuzepe Puljizi, glasni protivnik Mafije, ubijen je 1993. Pastva je počela da reaguje. Vatikanski Osservatore Romano je objavio pisma udovice i sestre ubijenih sudija Paola Borselina i Đovanija Falkonea u kojima od pape Jovana Pavla Drugog traže da skloni sve biskupe i sveštenike za koje se smatra da podržavaju Mafiju.
“Došlo je do promene u mentalitetu i Mafija je danas izolovanija”, procenio je jezuitski otac Bartolomeo Sorge, direktor Instituta Arupe u Palermu.
Kako je Mafija postajala sve agresivnija i ubilačkija, tako je i Vatikan napuštao poziciju šutnje. Đavo postoji, stanuje na Siciliji i zove se Mafija. Tako bi u nešto slobodnijoj interpretaciji mogle da se tumače poruke pape Vojtile izrečene tokom hodočašća Siciliji. Sveti otac zapretio je mafijašima “poslednjim sudom”: “U Božije ime, prekinite ovo nasilje. Pokajte se!”, uzviknuo je papa i obećao da je “Crkva pripravna da preuzme svoj deo u borbi protiv Mafije”.
Vatikan je u svojoj kampanji jednom prilikom angažovao i ubicu oca Puljizija, Salvatorea Grigolija. Mafiozo, osuđen na 14 godina zatvora za ovo i još 80-ak ubistava, bio je pre dve godine specijalni gost na programu vatikanske televizije CTV. Katoličko udruženje Unio Sanguis Christi organizovalo je da Grigoli priča o svom životu likvidatora kako bi horor o prolivanju krvi nevinih angažovao dobrovoljne davaoce krvi.
“Vama, ljudima Mafije – a ne znam da li još zaslužujete da budete nazvani ljudima – poručujem: preobratite se. Napustite život nasilja, varvarstvo, put cinizma koji ste odabrali”, poručio je nadbiskup Katanije Luiđi Bomarito osuđujući jedno dvostruko ubistvo iz osvete na groblju ovog sicilijanskog grada.
Juna 2001. više od hiljadu Korleoneza prisustvovalo je u Rimu kanonizaciji brata Bernarda, kovača mačeva i potkovica rođenog u Koreloneu u 17. veku. Bernardo je ubio čoveka u dvoboju a onda zatražio Božiji oproštaj zamonašivši se u kapucinerskom redu. Svako mesto teško da može da ima sopstvenog sveca, pa nije slučajno što se Vatikan odlučio da ga podari baš Korleoneu, gradiću koji pokušava da se otrgne od poistovećenja sa najgorim izdanjima Koza nostre. U gradu u kome mnogi sebe mogu da identifikuju i sa nasiljem i sa oproštajem, gradu koji je jedno vreme imao najvišu stopu ubistava na svetu, proglašenje Bernarda za sveca bio je jasan signal podrške Vatikana želji mnogih stanovnika Korleonea da se oslobode negativnog imidža.
“Mislim da je ovo veoma važno u socijalnoj ravni”, izjavio je brat Karlo, lokalni kapuciner. “Ukoliko svet zna za Korleone po nečem pozitivnom, mislim da će to biti veoma važno za promenu percepcije javnosti”.
Time je učinjen kvalitativno nov skok: crkva ne osuđuje više samo grehe koje čini Mafija (ubistva, trovanja, pljačke), već i samu Mafiju kao greh. Crkva je, istovremeno, kao tužilac posredno priznala da tokom proteklih decenija kod mnogih svojih vernika nije uspela da stvori moralni habitus koji bi im omogućio da sami razlikuju moralno dobro od moralnog zla. Aktuelizovalo se pitanja odnosa crkve, Mafije i politike.
Papa Vojtila, rešen da se uz novu teološku podlogu suprotstavlja “društvenom grehu” zvanom Mafija, više je od bilo kog prethodnika u poslednja dva veka govorio o “Zloćudu” i “Knezu mraka”. U Mafiji je prepoznao Sotonu.
Angažman Vatikana od tada ne popušta. Papa Benedikt Šesnaesti je 2013. beatifikovao oca Đuzepe Puljizija koga je Mafija ubila 1993. Papa Franja je juna 2014. Iz crkve ekskomunicirao sve mafioze, a “braći i sestrama” u Palermu 2018. poručio da “ne mogu da veruju u boga i budu mafiozi”, a prethodno je pozvao na ekskomunikaciju ljudi koji “smrt nose u dušama”. “Siciliji trebaju muškarci i žene od ljubavi a ne od časti. Osoba koja je mafiozo ne živi kao hrišćanin jer je njegov život bogohuljenje protiv božijeg imena”.Raskid je simbolično označen novembra 2017. na groblju u Korleoneu gde je Salvatore Toto Riina, višegodišnji capo dei tutti capi, mafiozo osuđen na 26 kazni doživotnog zatvora za ubistava počinjena u periodu 1969-92, sahranjen je posle kratke molitve lokalnog sveštenika. Ništa više.
Religiozna dimenzija kolektivnog identiteta Koza nostre oduvek je bila veoma važna. Mafiozi su od nastanka obožavali da finansiraju, organizuju i učestvuju u verskim ceremonijama i tako se predstavljali kao čuvari tradicionalnih vrednosti. Direktnom osudom, crkva je zvanično potvrdila nespojivost verskih vrednosti i “morala” Mafije, veze koja je duže od veka predstavljala glavni izvor snage kriminalnih grupa.
Nastaviće se….
Boško Jakšić | Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
