Feljton o Džefriju Epstinu čiji slučaj prikrivanja i mračnih tajni deli Ameriku, ali i utiče na čitav svet, koji većinski žudi za istinom.
Kada je Epstin u pitanju ne postoji jasna hronologija događaja, stoga su rupe u godinama njegovog življenja u stvari prazan hod koji je prekinut usled neke optužbe ili kratkoročnog pojavljivanja u javnosti, a kada je javnost zapravo prvi put za njega uopšte saznala? Početkom dvehiljaditih, kada su počeli da se pojavljuju članci o njemu u pozitivnom tonu koji su ga pretstavljali kao novu verziju Velikog Gecbija.
Nakon teksta Landona Tomasa Džuniora u Njujork Magazinu “Internacionalni i i misteriozni čovek sa novcem” medijska pažnja usmerena na Epstina bila je ogromna, kancelarija Vilard Haus bila je stecište mladih novinara koji su želeli da na nekom ekskluzivitetu kapitališu, dok je Veniti Fer pripremao megaprofil, sve to za čoveka koji nikada nije dao zvanični intervju, niti se njegova slika pojavila u bilo kojoj publikaciji.
Svi moćnici Vol strita imali su prethodno svoj jasan put, često i padove i bure, osim uzleta, i za njih je finansijski svet znao i njima svedočio. Soroš, Vaserštajn, Kravis, Vajl. Bura i nalet njihovih uspeha i neuspeha odigrani su javno. Epstin je izlazio iz kalupa, čuli su za njega, ali niko ništa nije znao. Većina je verovala da Džefri vodi kompaniju za upravljanje novcem, nagađalo se da ima 300 zaposlenih, da upravlja novcem Rokfelera (tada su mediji spekulisali da je razlog zbog kojeg je dao otkaz u upravnom odboru Rokfeler instituta taj što je mrzeo da nosi odelo). Sve je bilo u magli, daleko većoj nego danas, ali zapravo niko nije znao ko je tip koji izgleda kao regenerisani Ralf Loren sa izraženom vilicom, sa hrapavim bruklinskim akcentom koji je odavao njegovo poreklo sa Koni Ajlenda, u besprekornoj formi koja je došla uz sate i sate joge i lične instruktore, entuzijastični član Trilateralne komisije i Saveta za spoljne odnose.
Iako su njegovi tadašnji poznanici (u prošlom vremenu i simbolički, jer su ga se svi odrekli) govorili da je on užasnut znatiželjom medija, zabrinut za svoju privatnost, što je i tada bilo teško poverovati s obzirom da se radilo o čoveku koji je već uveliko sa Bilom Klintonom i Kevinom Spejsijem obilazio Afriku (1998), i živeo prilično raskalašno.
Već tada je osim u drugim nekretninama koje je posedovao (Njujork, Novi Meksiko), uživao i u prostranoj vili u Palm Biču, kao i zamku od 51.000 kvadratnih stopa u Santa Feu, koji je izgrađen kako bi pokrio mesec dana njegovog življenja u toku godine na toj lokaciji, gde je umeo da razgovara o fizici elementarnih čestica sa svojim prijateljem Marejem Gel-Manom, dobitnikom Nobelove nagrade za fiziku i kopredsednikom naučnog odbora Instituta Santa Fe.
Biće da je više bio obazriv, dok mu je pažnja svakako prijala. Stoga je on, a sada smo tek svesni njegove moći, znalački pokušao da upakuje američkoj javnosti kako je jedan anonimus, bez škole i iskustva postao milijarder sa flotom aviona (osim modifikovanog Boinga 727 koristio je za kraće izlete, crni Galfstrim, Cesnu 421 i helikopter koji će ga je prevozio sa njegovog ostrva na Sent Tomas).
Nauka u tržišne svrhe?
Kako je mladić sa Koni Ajlenda sa oštrim okom za dame, postao miljenik naučnika, dobitnika, vrsni finansijski savetnik kojem milijarderi maltene prepisuju imovinu.
Kako je sa Stivenom Koslinom, psihologom na Harvardu provodio vreme u Koslinovoj laboratoriju u Kembridžu da bi bio svedok eksperimenta da li je moguće da su određeni tibetanski monasi sposobni da drže jasnu mentalnu sliku u svojim glavama dvadeset minuta bez prestanka, ili da bi sa njim razgovarao o novim alternativama evolucione psihologije, za koju je Epstin pisao čekove.
Ko je mladić koji provodi vreme sa Martinom Novakom, austrijskim profesorom biologije i matematike koji je vodio program teorijske biologije na Institutu za napredne studije u Prinstonu, kojem je vozeći ga avionom po Americi, kako bi držao improvizovana predavanja, prepisao čekove u vrednosti od 500.000 dolara
Deni Hilis, računarski naučnik sa univerziteta MIT, čija je kompanija „Thinking Machines“ bila u prvim redovima sveta super računara osamdesetih godina, i koji je vodio istraživanje i razvoj u kompaniji „Walt Disney Imagineering“, izjavio je u jednom intervjuu početkom dvehiljaditih da Epstin zapravo koristi naučna znanja da bi pobedio tržište.
Od momenta kada je „Stranica šest“ objavila članak o predsednikovoj poseti Africi krajem septembra 1998. godine sa Kevinom Spejsijem i Krisom Takerom, u Boingu njegovog novog dobročinitelja, pitanje dana je bilo: Ko je Džefri Epstin?
Da li je Klinton znao? Na to pitanje samo on zna odgovor, ali je svoje viđenje izneo holivudski glumac Kevin Spejsi koji je u emisiji “Necenzurisano” sa Pirsom Morganom u julu ove godine izjavio “da je Klinton bio u Africi sa Epstinom, da su zajedno putovali avionom i da su im društvo pravile mlade devojke”, naveo je i da je smatrao da su one “rizik za Klintona” i da je Epstin bio jedini čovek u čitavom kružoku koji mu je budio sumnje i od kojeg ništa ne ni tražio.
Moj drug, Bil Klinton
Epstin nije bio opsednut samo mladim devojkama, već je investirao u ljude. Kao lepak svakome je umeo da da na značaju, a glavni sastojak bio je novac, i moć kojom je verbalno baratao. Suptilna verzija “znaš ti ko sam ja?” i “znaš ti koga znam?”. Tako se inkorporirao i u svetove za koje nije bio toliko verziran. Spomenuli smo finansije i oružje, na red su došli političari i naučnici. U njegovim očima tadašnji predsednik Klinton bio je otelotvorenje politčke životinje kakva je i sam želeo da postane. Zbog čega bi preskakao stepenice, kada svoj uticaj može da sprovodi odmah sa vrha. Zar nije Epstin u svakoj sferi života bio upravo takav?
Klinton je organizovao nedeljnu turneju po Južnoj Africi, Nigeriji, Gani, Ruandi i Mozambiku zarad promocije demokratije, osnaživanja siromašnih, borbe protiv virusa HIV, a Džefri je bio taj “uspešan finansijer i posvećeni filantrop sa izoštrenim osećajem za globalna tržišta i dubinskim poznavanjem nauke dvadeset prvog veka“, kako je Klinton izjavio preko portparola. Kao bonus društvo su im pravili Kevin Spejsi i Kris Taker.
Dok je sedeo sa afričkim ministrima Epstin je dobio svoju pravu, željenu satisfakciju, novi trofej u kolekciji političara i naučnika, ni manje ni više nego predsednika. Na Epstina bi bio ponosan i bivši lider demokrta u Senatu Džordž Mičel, za Epstina najveći pregovarač na svetu, na osnovu njegovog rada u Irskoj i na Bliskom istoku.
Zato je senatoru napisao gomilu čekova, odnosno kako je Mičel rekao: „Podržao je neke moje filantropske projekte i jednom je organizovao prikupljanje sredstava za mene. Svakako bih ga nazvao prijateljem i pristalicom.“
Epopeja sa Klintonom i dalje je ostala nejasna. Vol Strit je spekulisao da je čestitke za jubilej (50 rođendan) dobio i od Klintona i od Trampa, što govori o trajnosti prijateljstava, i bliskosti, koja opet baca sumnju na totalnu nesvest prilikom percipiranja zapravo jedinog i pravog Epstina, od strane obojice. Epstina pedofila, ucenjivača, obaveštajca, kome je malverzacija bila srednje ime. Još uvek nema dokaza za Trampove tvrdnje da je Klinton posetio privatno ostrvo osuđenog seksualnog prestupnika na Američkim Devičanskim Ostrvima „28 puta“, ali balast ovako bliskog druženja će Klintonu večno biti na plećima.
Epstin je dakle svet držao u rukama, sa jedne strane milioni Veksnera i drugih bogatih jevrejskih finansijera, sedenje sa top ešalnom američke politike (uključujuči i i bivšeg ministra finansija Larija Samersa), sa druge – ležerne farmerke, košulje sa otvorenim izrezom, patike i nikada kravata. Imao je imidž usamljenika, koji ne pije alkohol, ne konzumira drogu, i koji noćni život ne percipira pompezno, niti njime mora da se hrani. Ipak, a tome su svedočili kasnije objavljeni snimci, nije baš bilo tako.
Partijalo se itekako, pa nije ni čudo što je sadašnji predsednik Donald Tramp izjavio Njujorkeru 2002. godine – „Poznajem Džefa petnaest godina. Sjajan momak. Veoma je zabavno biti sa njim. Priča se da voli lepe žene koliko i ja, a mnoge od njih su mlađe. Nema sumnje, Džefri uživa u svom društvenom životu.“
Još jedno blisko, zaboravljeno prijateljstvo.
Nastaviće se.
Pavle Jakšić | Vitraž
Cover photo: Wikimedia/Ralph Alswang
Pratite Vitraž:
