U likovnoj umetnosti postoji rodna pristrastnost. Međutim, ne postoji nedostatak važnih apstraktnih umetnica.
Problem je njihova potražnja na tržištu. Linda Nohlin je 1971. napisala uticajan članak o rodnoj pristrasnosti u umetnosti pod naslovom “Zašto nije bilo velikih žena likovnih umetnika?“. Ali kako su naglasile pripadnice feminističke grupe “Gerilke” (Guerilla Girls – žene umetnice koje su posvećene borbi protiv seksizma i rasizma u umetničkoj sferi), sam naziv tog članka je seksistički.
One su preformulisale pitanje tako da glasi: “Zašto se kroz čitavu istoriju Zapada nije više žena smatralo velikim likovnim umetnicama?”. Da bi se promenilo ono što smatramo velikim, moramo da preispitamo ono što smatramo važnim. Prvi korak je da se ideja o prodaji odvoji od ideje kvaliteta. Likovne umetnice su nedovoljno zastupljene na sajmovima umetnosti, aukcijama, izložbama i u ličnim i institucionalnim kolekcijama.
Međutim, to govori o kupcima, a ne o stvaraocima umetničkih dela. Trebalo bi da verujemo da bi veća svest o umetnicama mogla da stvori razliku u onome što kupci kupuju. Ali odakle da počnemo? Klara, baza podataka o ženama umetnicima, navodi 18.000 likovnih umetnica koje predstavljaju sve istorijske periode i nacionalnosti.
Apstraktni ekspresionizam – mačo predstavljanje
Apstraktni eksperesionizam se u velikoj meri pamti kao pokret koji su definisali njegovi najistaknutiji predstavnici, mačo slikari koji ozbiljno piju i brutalno bacaju boje na platno, Džekson Polok i Vilem de Kuning, dok su žene koje su pomogle da se taj stil razvije i promoviše, uglavnom nestale sa istorijsko-umetničke scene. Tokom svojih karijera one su bile marginalizovane (a sada su to i u udžbenicima istorije umetnosti) kao učenice, štićenice ili supruge mnogo poznatijih muških kolega, iako su bile pioniri tog pravca.
Alice Baber 
Frankenthaler 
Elaine De Kooning
Na primer, posmatrajući bujnu lepotu i majstorski talenat pokazan na izložbi Žene apstraktnog ekspresionizma u Umetničkom muzeju Denvera 2016. godine, lako je zaboraviti da je to bio istorijski trenutak umetnosti. Zbirka više od 50 platana predstavlja prekretnicu – to je bila prva izložba likovnih umetnica koje su stvarale u okviru žanra poznatog po testoteronskom, alkoholom napajanom mačizmu.
Svi znamo muškarce – Džekson Polok, Mark Rotko, Vilem de Kuning, Hans Hofman, Robert Madervel. A svakako su slavne i neke od 12 umetnica čiji radovi su tu bili izloženi, premda često u smislu njihovih veza sa poznatijim partnerima – Li Krasner, udata za Poloka, Ilejn de Kuning, Vilemova supruga, Helen Frankentaler, supruga Madarvela, Džoan Mičel, dugogodišnja partnerka Žan-Pol Riopela. Ipak, tu je i radost otkrivanja jednako čudesnog rada manje poznatih likovnih umetnica, među kojima su Etel Švabaher, Perl Fajn i Sonja Gehtof.
To što je takva izložba postavljena tek 2016. godine govori o pristrasnosti umetničkog sveta prema polu i geografiji, ali uglavnom o staromodnom seksizmu. S obzirom na majstorstvo, dubinu, i raspon slikarskog izraza koji su mogli da se vide na izložbi, postoji samo jedan razlog zbog čega ove slike na aukcijama ne postižu milionske cene tipične za “velike momke” apstraktnog eskpresionizma – i nije teško shvatiti koji.
Mnogo od ovih žena studirale su sa nemačkim slikarom Hancom Hofmanom u Njujorku i sa Haselom Smitom i Klifordom Stilom u Kaliforniji. I one su radile u velikim “jakim” formatima i bile inspirisane Frojdovom psihoanalizom i grčkim mitovima. Mnoge su takođe učestvovale na značajnoj izložbi u 9. ulici i na godišnjoj izložbi galerije Sejbl. Seksizam je u to vreme jednostavno bio norma.
Apstraktni ekspresionizam je, po prirodi, individualni odgovor na nešto specifično – iskustvo, osobu, sećanje, književno delo, godišnje doba, vreme dana: Možete da naslikate kubističku sliku po formuli i da to možda ne bude baš dobra kubistička slika, ali ne možete da naslikate apstraktno ekspresionističku sliku po formuli.
“Bilo da je od ključnog značaja da izložba ostane mala”, kaže Čanzit, kustos izložbe, kako bi predstavila likovne umetnike kao pojedince sa jedinstvenim glasovima. Svakom je dodeljen sopstveni prostor u delu muzeja koji je projektovao Danijel Libeskind, okružen drugim radovima u skladu sa ostalima.
Joan Mitchell 
Lee Crasner 
Madlena Dašić
“Slika je sredstvo za iskazivanje osećanja”, rekla je jednom prilikom Džoan Mičel. Dokaz toga je emocionalni naboj ove izložbe. NA njoj je bilo sedam platana Mičelove – studije atmosfere i svetlosti koje su bile ravne Moneu. Kontrapunkt tome je tamniji, tekstruiraniji, skoro geološki rad Džej DeFeo. Na ogromnom platnu Incizija, uljane boje su slojevite kao lava ili konopci. Zatim je tu Antigona I, rad Etel Švabaher, koji zrači mitskim besom. Svakome ko gleda na platno, reči njene ćerke u videu odzvanjaju glasno:
“Moja majka je mrzela kad su je zvali žena slikar. Ona je želela da bude slikar, i tačka”. Posle te ključne izložbe, ona to i jeste. Takav slikarski izraz po svojoj prirodi nije ni muški ni ženski, nego suštinski ljudski. Naravno, ljudska je i vrednost koju mu pripisujemo.
Madlena Dašić,|Profesor na Univerzitetu Metropolitan | Vitraž
