Predavanje “Ispisivanje mog sveta” u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.
Drugi deo predavanja Orhana Pamuka donosi nam priče o njergovim šarmantno melanholičnim likovima koji potiču iz aristokratske klase, ali i o istanbulskim prodavcima boze i jogurta, nižih društvenih slojeva. Priča nam o Stendalu, Fokneru, Floberu, kreativnosti, univerzalnosti, romanu “Čudan osećaj u meni”…
Pamukovi autentični likovi
Potičem iz više srednje klase, privilegovanog dela Istanbula. Imetak moje porodice proćerdan je u mojoj generaciji. U prvim knjigama “Dževdet-beg i njegovi sinovi” i “Crna knjiga” koristio sam iskustvo iz prve ruke, sekularne buržoazije, pišući o meni poznatim stvarima.
Kasnije sam želeo da pišem i o ljudima koji su u svakom pogledu drugačiji od mene. Romanopisci često žele da vide svet očima ljudi koji nisu poput njih.
Roman “Čudan osećaj u meni”
Tako je nastao roman „Čudan osećaj u meni“ o bozadžiji Mevlutu, seljaku iz turske zabiti koji dolazi u Istanbul, i razvija se u novog, modernog čoveka, razvijajući na taj način i Istanbul.
Drago mi je da sam u Srbiji, jer bih u Americi morao sat vremena da objašnjavam šta je boza. Takođe, jedan od mojih likova prodaje jogurt na ulicama, koji u vreme mog dečaštva nije bio flaširan. Kasnije je dolazio u staklenim čašama, pa papirnim, njihovim varijacijama, onda su došli kamioni, reklame, kompanije.
Želeo sam da budem hroničar promena u našim životima, ne kroz državne udare, sukobe, već kroz način na koji jedemo, kroz jogurt, gradove, sopstveno menjanje. Ova knjiga je mikro ep svih takvih ljudi, uslovno “malih ljudi”, a ne nacija, armija, predsednika.
Akrobatika romana je u stvari jednostavna, kada pričamo o sebi, to radimo na način da ne pomislite da je reč o autobiografiji, ali kada pričamo o drugima, pokušavamo da vas zavedemo da pomislite da pišemo o sebi. Orhan Pamuk prodavac boze, šta on zna o tome?
O Stendalu, Floberu, Fokneru…
Kontradiktorna je moja težnja da stvaram individualne osobe, sa pokušajem da držim ogledalo društvu i da dajem socijalne komentare. Poznavanje društvene istorije, antropologije, sociologije je neophodno za stvaranje uverljivog romana. On se ne može pisati sa prosečnom informisanošću, koliki god erudite da ste. Ipak, prednost dajem svojoj umetničkoj mašti, ne podacima i istraživanju.
Roman zahteva individuu koja će biti dovoljno uverljiva. Moralna obaveza pisca je da svet vidi očima drugih koji nisu poput vas. To je politički aspekt romana. Bertold Breht je rekao “Pokažite im svoj rad, ne političku pripadnost”. Stalo mi je do politike, ona je prisutna i kada muškarac piše o ženi, Tolstoj o Ani Karenjinoj, on koji želi da svet vidi očima žene, kao što Ivo Andrić u romanu “Na Drini ćuprija”, svet posmatra i kroz prizmu muslimana.
Gistav Flober je stvorio indirektni slobodni stil pisanja, novo poglavlje u pričanju priča. Prepleo je prvo i treće lice jednine, učinivši narativ zanimljivijim i detaljnijim. Ovaj metod sam koristio u svojim romanima „Čudan osećaj u meni“ i „Zovem se Crveno“.
Kasnije je Vilijam Fokner razvio različite varijacije narativa u prvom licu. Karakteri koji pričaju priče unutar romana mogu nekada biti u kontradikciji jedni sa drugima, donoseći šira značenja romanu.
Džozef Konrad kraj je načinio početkom. Stvorio je ono što danas filmskim rečnikom zovemo flešbek. Svom prijatelju je kazao da je to činio zbog efekta dramatičnosti. Na ovaj izum se nadovezao i Frojd, povezavši ovaj metod sa idejom podsvesti, naglašavajući važnost pamćenja usled uplitanja priča iz prošlosti.
Sve ovo učite kada čitate knjige, usvajate trikove inventivnih pisaca. Umetnost rada je i kontinuitet. Čitam nove generacije pisaca, tragajući za nekom novom tehnikom koju bih primenio. Osećam se kao zanatlija imaginacije, čitajući 8 sati dnevno, ali se tada ne osećam kao kreativac sa magičnim štapićem, već kao tvrdoglavac.
Zapitate se zašto ne biste baš vi mogli da uradite nešto poput Foknera ili Flobera. Bitan je taj optimizam, samopouzdanje, da je sve moguće. Dali i Pikaso su po dolasku u Pariz smatrani seljacima, dolazivši iz Španije, koje je tada bila margina, a margina daje snagu, gnev, slobodu, jer tamo ne postoje autoriteti.
Kreativnost
Odakle dolazi? To niko ne zna. Morate mnogo da pišete, da imate ideje, slobodu. Mašta je jako povezana sa sećanjem. Što više znaš više se sećaš. Sećanja su naši koreni, a naš rad je vidljivo drvo. Možda zaista postoji most slobode između sećanja i kreativnosti. Ali ne pitaj me da li je zaista tako, jer ne želim da znam išta o tome. Ne želim da mi neko kaže da sam bolestan i da zbog toga pišem, želim da ostanem srećan u svojoj bolesti.
O univerzalnosti, novim idejama, sebi kao inovatoru
Devedesetih godina kada je objavljena moja priva knjiga na engleskom, kritike su me oslovljavale turskim piscem, The New York Timesnije koristio moje ime, već geografsko područje. Uvek sam sebe smatrao slobodnim da idem iznad nacionalnog identiteta.
Pre pisanja morate imati jasan film u svojoj glavi, slike. Ljudska mašta je ograničena, ne možete u zatvoru napisati knjigu jer nemate papir i olovku. Ukoliko misli isključivo držite u glavi, oslanjate se na memoriju koja je promenljiva, a ona ume da zavara, o tome je govorio i Horhe Luis Borhes. Ona mora da se spusti na papir.
Svaki put kada se nečega setimo, to sećanje ima drugačiju notu i prizvuk. Poslednjih 30 godina razmišljam o temi kuge, to je neki grad na Mediteranu u periodu oko 1900. Kupujem knjige, gledam filmove, vidim arapsko proleće, revolucije, politiku, poslednje godine Otomanskog carstva, karantine. Roman je pokušaj sklapanja informacija, pa tek onda razvijanja priče.
Onda se zapitam, da li da pišem o ovome uopšte, da li u prvom, trećem licu. “Ko vidi ovu priču”, što reče Henri Džejms. Nužno je da postoji lik u romanu koji je blizak dešavanjima, ko ih objašnjava kroz sopstvenu perspektivu.
Sada pišem svoj treći istorijski roman. Kada ga pišem, ne mislim toliko na njegov istorijski deo, već na slike. Istorija je za mene izvor romantičnih, misterioznih slika, tamnih strana ljudskog duha, koje želim da otkrijem u prošlosti, više nego što želim da otkrivam tajne nacija.
Ne pišem da bih nekoga osudio, vec da stvorim slike prikladne za moj kutak sveta. Želim da vam one daju osećaj sreće, pripadnosti, kulture, ne da vam ih racionalno objasne, već da vas ugrade u taj kontinuitet mašte i slika.
Kao što Orhan reče za svoju junakinja Fasun iz knjige “Muzej nevinosti” – “ona se nije razmetala svojom lepotom kao da je za nju zaslužna i kao da joj sama po sebi pripada, kao što se viđa kod mnogih lepih žena danas, nije bila razmažena , i nije neprestano tražila pohvale”, tako se ni Pamuk ne razmeće svojim znanjem i intelektom. Njegovi romani živo svedočanstvo njegove ljubavi i strasti prema pisanju. Zato je i njegov put do svih nas tako spontan i iskren, poput dečijeg osmeha.
Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
