Fransoa Ardi, legendarna francuska pevačica, glumica i modna ikona, ostaće upamćena po svom očaravajućem glasu, bezvremenskom stilu i zadivljujućem šarmu, koji su se nazirali kroz kaleidoskop njene stidljivosti, nesigurnosti i odbijanja slave. Sa karijerom koja je trajala više od pet decenija, Ardi je ostavila neizbrisiv trag u svetu muzike i mode, bila je slavljena kao “francusko nacionalno blago” i jedna od najvećih ličnosti francuske javne scene, kojoj su se divili Džeger, Bouvi, Dilan, Morisi, i mnogi drugi.
Kada se Fransoa Ardi rodila Francuska je bila pod okupacijom. Deveti aronodisman u Parizu, “neuvième” odnosno “Opera”, na desnoj obali Sene, bio je kraj je koji je krio mnogobrojne elemente monumentalnosti Pariza, posebno one umetničke. Čuvenu dvoranu Olimpiju, Foli Beržer, teatre Mogador, Edouard VII, Pariz, i kao šlag na tortu dom pariske opere – Palatu Garnije.
Sva ta patina i raskoš nisu bile od koristi za detinjstvo male Fransoe. Dok je porođaj bio u toku, sirene su parale bubne opne, dok su prozorska stakla klinike Mari Luj počela da pucaju. Nije samo Drugi svetski rat bio deo težine njenog odrastanja, već i porodična situacija. Majka Madlen je nju i njenu sestru Mišel podigla sama, dok otac Etjen poreklom iz imućne buržoaske porodice nije bio preterano zainteresovan za podizanje dece, a uz to je često bio i odustan. Jedina njegova i Fransoaina spona bio je klavir koji je svirao, zbog čega je bila podstaknuta da pohađa časove još kao malo dete, od kojih je brzo odustala nakon što je doživela tremu na sceni, jedan od najvećih strahova koji postoje.
U ulici u kojoj je Fransoa živela (Rue d’Aumale), kratko je 1860. godine živeo i čuveni nemački kompozitor Rihard Vagner. Madlen je bila vrlo stroga, iako je delovalo da njih dve odavno nisu niti mogu da budu razmažene, pa stoga i ne čudi što je Fransoa svoj mir najčešće tražila u osami, igrajući se sa lutkama i slušajući radio. Na insistiranje oca, koji je svoj uticaj transponovao kroz alimentaciju (koja je uvek kasnila) obe su upisale katoličku školu La Bruyere.
Jaz između društvenog porekla Ardi i njenih drugova iz razreda bio je za nju izvor trajnog poniženja, pa se i u svojoj autobiografiji prisetila da se upravo tu „ukorenio osećaj stida” koji je kasnije dugo pratio. Fami stida pomogla je i njena baka po majci Ulnaj koja joj je govorila da je neprivlačna i zla osoba. Zla baka.
Tračak nade u promeni kursa njenog i sestrinog života bili su odlasci u Austriju tokom osam godina od 1952. kako bi učile nemački jezik, sve na nagovor novog majčinog izabranika koji je bio austrijski baron. Isklesana majčinom strogoćom bila je disciplinovani student, preskočila je dve godine srednjeg obrazovanja i položila maturu 1960. godine sa šesnaest godina. Konačno je nešto mogla da bira, i to poklon, koji joj je otac obećao. U njenoj glavi nije bilo dileme. Uz šta bi mogla bolje da peva sopstvene melodije?
Gitara
Kao tinejdžerka upisuje Pariski institut za političke studije, koji napušta i prelazi na nemački jezik na Sorbonu. U interegnumu obaveza komponuje na svojoj gitari i “skida lak” sa nje praveći radnu patinu, uz to razbija i strah od javnih nastupa, na maloj sceni kluba Moka, poznatom i kao Club des mordus, gde je svakog četvrtka nastupala pred publikom penzionera. Što je sigurno, sigurno je.
Otprilike u to vreme, bila je na audiciji za izdavačku kuću Pate-Markoni nakon što je pročitala oglas u Frans Soaru. Iako odbijena, Ardi je bila impresionirana time što je držala pažnju pretpostavljenima duže nego što je očekivala, a ohrabrio je i snimak sopstvenog glasa koji joj se činio manje neobičnim i drhtavim, nego što je do tada mislila.
Dete koje je samo žudilo za lepom rečju i podrškom, počelo je sebe da otvara kao najlepši lotusov cvet. Osmelila se da ode u izdavačku kući Filips, gde su joj preporučili da ide na časove pevanja, što je i učinila, pa se pridružila jednoj maloj muzičkoj konzervatoriji, školi za radio izvođače, koju je vodila pevačica Mirej Hartuh, koja je sa Fransoom razvila odnos majke i ćerke.
Najnapredniji studenti imali su priliku da svoje pesme podele sa javnošću na radiju, čak i na televiziji, a za Hartuh nije bilo dvojbe – to je bila Fransoa, za koju na audiciji nije znala da li peva, svira gitaru, ili prosto pleni svojom pojavom, dovoljno joj je bilo da oseti iskru koja je obasjala čitavu prostoriju. Mirej je predstavila svoju štićenicu u TV emisiji Petit Conservatoire 1962. godine, koja je kasnije dobila status jednog od najpopularnijih francuskih TV odlomaka svih vremena.
Muzička karijera i slava
Godine 1961. njen neosporni talenat počeli su da bruse u izdavačkog kući Vog. Mukotrpni rad, časovi harmonije, klavira. Mogul te kuće Žak Volfson ništa nije želeo da prepusti slučaju pre nego što je objavio njen prvi singl “Oh oh cheri”, obradu istoimene pesme Bobija Li Tramela.
Singl su pratile i kompozicije “Il est parti un jour”, “J’suis d’accord” i “Tous les garcons et les filles” (po kojoj je album dobio ime). Ta numera završila je mimo njene želje na B strani, opisana kao “previše melanholična” za mlađu populaciju, za koju će tek kasnije shvatiti da je za ovom melanholijom zapravo i žudela, posebno nakon crno bele ekranizacije pesme koju je režirao Pjer Badel. Ta pesma stekla je i gotovo unisono međunarodno priznanje, u momentu kada je ona imala samo osamnaest leta.
Francuska publika je dobila novu zvezdu u povoju, što je potvrdio i njen debitantski studijski album nagrađen prestižnom nagradom Gran Pri koju dodeljuje akademija Šarl Kros. Kasnije je često apostrofirala da je radije želela nagrade za svoja kasnija dela, koja su njoj bila daleko milija.
Bina je postala mesto njenog mira, ne straha i konfuzije. Nakon debija u Nansiju, za Božić je nastupila u Briselu, da bi kasnije imala uspešnu turneju po Francuskoj, tokom 1962. i 1963. godine. Njenim singlovima koji su vladali francuskim top listama pridružila se i pesma “Le temps de l’amour”, koja je bila neizostavni segment brojnih fimova, meni upamćena kao deo scene na plaži Ven Andersonovog dragulja “Moonrise Kingdom”.
Od zvezde postaje idol, ređaju se naslovnice u Pari Maču, gostovanja u TV emisijama i izvedba u kultnoj pariskoj koncertnoj sali Olimpija, i novi petogodišnji ugovor sa Vogom. Nagrade su stizale iz raznih krajeva Evrope, a okušala se i kao predstavnica Monaka na pesmi Evrovizije u Londonu sa numerom “L’amour s’en va”.
Osvajanje Evrope i Velike Britanije
Zvezda “ye, ye” pop žanra koji je osvojio Zapadnu Evropu postala je najtraženiji francuski “izvozni proizvod”, u čemu je svakako pomogao i prevod njenih pesama na brojne jezike. U Italiji je recimo prodato 255.000 kopija numere “Quelli della mia eta”. Portugal, Španija, Nemačka (za šta je bio dovoljan samo jedan nastup u TV šouu Portrait in Musik), svi su poludeli za njoj, a na red je došla i poslovično rigidna za muzičke novotarije Velika Britanija. Najveći uspeh na engleskom jeziku doživela je 1968. sa pesmom “It Hurts to Say Goodbye”, koju je napisao Serž Genzbur.
Ardi je postala pop fenomen u Velikoj Britaniji, u potpunosti zavevši London, u kojem je snimila većinu svojih pesama, uključujući i video spotove na popularnim londonskim turističkim lokacijama: metrou, mostu Tauer, Pikadiliju. Pabovi i neformalna londonska scena bili su pravo osveženje i povod za njenu anglofiliju, koja je oslobodila zacementiranog i pomalo sterilnog imidža izgrađenog u Francuskoj. Takođe i presije, poput pritiska francuskih i italijanskih diskografskih kuća da učestvuje na muzičkom festivalu u Sanremu 1966, gde je mimo svoje želje na kraju stigla do finala sa pesmom „Parlami di te“.
Ne čudi što je još 1963. godine insistirala na snimanju u Londonu i povezala se sa producentom Krisom Blekvelom.
Koliko je njena slava postala globalna, govori i podatak da je svoja poslednja tri nastupa uživo održala u Kinšasi, u Kongu, tokom juna 1967. godine.
Tokom sedamdesetih godina više se fokusirala na ono što je sama želela, ne na želje izdavačkih kuća (razišla se tada sa Vogom). To su za nju po sopstvenom priznanju “najlepše godine”, iako sa daleko manje slave i komercijalnih uspeha. Tokom sedamdesetih upoznaje brazilskog gitaristu i pevača Tuku, sa kojim postaje prijatelj i odlazi u Rio de Žaneiro, gde se upoznaje sa tamošnjom muzikom. Ova muzička epopeja rezultirala je albumom La question 1971. godine. Njenim pasioniranim obožavaocima ovaj album bio je kruna svestranosti i autentičnosti, proizašlih iz njene potpune slobode. Kasnije je sarađivala sa britanskim aranžerom Tonijem Kroksom na albumu L’éclairage, producentom Mišelom Beržerom na albumu Message personnel (u vreme kada je dobila sina Tomasa), i Gabrijelom Jaredom.
Inspiracija i muza
Znala je itekako da bude inspirisana, a intuitivno je birala samo velikane, čije je numere obrađivala dajući im novi život i svu raskoš tananog luksuza ženstvenosti. Serž Genzbur, Leonard Koen i čuvena obrada “Suzanne” recimo. Kako je pevala na francuskom, engleskom, italijanskom i nemačkom, nehajno je privlačila obožavaoce iz celog sveta. Među njima bilo je i puno slavnih, Bob Dilan, koji joj se obratio pesmom na zadnjoj korici svog albuma „Another Side of Bob Dylan“, a kada je došao u Pariz da tamo održi svoj prvi koncert, odbio je da se vrati na scenu ukoliko ona ne pristane da ga upozna. Ona i drugi pevači su se kasnije pridružili Dilanu u njegovom apartmanu u Hotelu Žorž V, gde joj je pevušio pesme „Just Like a Woman“ i „I Want You“.
Ardi je takođe postala model, i to za velikane poput kuće Šanel i Iv Sen Loran, a bila je i na naslovnici čuvenog Voga u nekoliko navrata šezdesetih godina. Bila je i glumica, a šira publika je najviše pamti po filmu „Gran pri” Džona Frankenhajmera iz 1966. godine. Njeno bitisanje na ekranu trajalo je 13 godina, od „Zamka u Švedskoj” iz 1963. do 1976, i „Ako bi se moralo ponoviti“ Kloda Leluša. U intervjuu Njujork Tajmsu, u osvrtu na taj deo karijere izjavila je da joj se filmska karijera čini neprikladnom, ali da nije znala kako da odbije ponude poznatih fimskih reditelja.
“Mnogo više sam volela muziku nego bioskop. Muzika i šansona vam omogućavaju da uđete duboko u sebe, dok ste na filmu miljama udaljeni od onoga što zaista jeste”.
Fransoa Ardi
Nije samo britanska publika bila njome očarana, već i brojne tamošnje svetske zvezde. Njome su bili fascinirani Mik Džeger koji je opisao kao „idealnu ženu“, dok je druga vedeta “Stonsa” Brajan Džouns gotovo žalio što je u momentu kada je upoznao bio sa svojom tadašnjom devojkom, takođe lepoticom Anitom Palenberg. Ni Dejvid Bouvi nije krio da oduševljen, simpatije, doduše ne ljubavne bile su uzvraćene, pa je jednom prilikom Ardi otkrila da je njena omiljena Bouvijeva pesma “I’m Deranged” sa albuma Outside. Divio joj se i Morisi, scenarista Paskal Tomas, Malkolm Meklaren. Ardi je bila muza i japanskoj dizajnerki Rei Kavakubo, koja je svoju modnu kuću Comme des Garcons nazvala po tekstu pesme “Tous les garçons et les filles”.
Ardi je šarmirala i polovinu sastava Bitls, a tragični heroj Nik Drejk koji se predozirao antidepresivima, toliko je u nju bio zaljubljen da je razvio svojevrsnu opsesiju, pa je stalno posećivao studio u kojem je snimala ili se impulsivno pojavljivao u njenom stanu u Parizu. Njene veze sa britanskim muzičarima se tu nisu završile. Godine 1995. kada je britpop bio na vrhuncu, Blur je snimio pesmu “To The End “, a Ardi je pevala stihove na francuskom.
Nasleđe
Način na koji je živela nije nam dopustio da tekst započnemo sa njenom smrću, koja se nažalost dogodila u osamdesetoj godini, nakon dugogodišnjih bitki sa rakom limfe. Njen sin Tomas Dutron, takođe muzičar, je na svom Instagram nalogu kratko napisao: „Maman est partie“ – Mama je otišla.
Previše je ona dala da bi tek tako “otišla”. Stidljiva i rezervisana, bila je i ostala anti pojam zvezde. Prebrodila je anksioznost, sumnje u sebe, komplekse niže vrednosti, jedna je od epitomizacija krilatice “sve je moguće”. Od stidljive devojčice postala je ikona stila bez ikakvog truda, poput Pigmaliona. Njeni modni “hirovi” i dan danas su smernice većini samosvesnih i avangardnih devojaka, koje traže svoj autentični pečat. Modni futurista, kojoj su epiteti kul i šik bili poput epoleta na ramenu, često je eksperimentisala sa androginim siluetama, pa je opisivana kao „anti-Bardo” stil, namećući ideal lepote koji je preteranu ženstvenost učinio staromodnom”.
Časopis “Rolling Stone” je 2023. godine svrstao na 162. mesto na rang listi najvećih pevačica svih vremena, kao jedinog francuskog izvođača na istoj. Američki novinar i kritičar Vil Hermes je napisao da je Ardi „istovremeno oličavala francusku hladnoću i galsku vrelinu, sa zadahnutim, mrtvim altom koji je lebdeo poput dima. Njene pesme i dalje čine da egzistencijalizam zvuči neverovatno elegantno“.
Možda je neverovatno prava reč kojom tekst privodimo kraju, i na taj način zaokružujemo omaž velikoj dami i umetniku, za koju ni deset tekstova ne bi bilo dovoljno, da obuhvate svu njenu raskoš i naše divljenje.
Cover Photo: Dutch National Archives, The Hague, Fotocollectie Algemeen Nederlands Persbureau (ANEFO) Link
Pavle Jakšić | Vitraž
Pratite Vitraž:
