Železnička stanica Kju-Širataki nalazi se na glavnoj jednokolosečnoj liniji Sekihoku u Engaruu, u Hokaidu u Japanu. Ovorena je 1947. godiine, i nalazila se 88,3 km od zvanične početne tačke linije u Šin-Asahikavi. Stanica sa obeležjem A46 imala je bočni peron, strukturu i čekaonicu, ali je bila bez osoblja. U sastavu nacionalnih železnica bila je do 1987. godine kada je privatizovana i našla se pod kontrolom železnica Hokaida.
Bila, jer je stanica zatvorena u martu 2016, da bi oktobra iste godine bila potpuno demolirana. Sve ove informacije bile bi gotovo beznačajne, čak i u Japanu, osim malom broju stanovnika ovog dela Hokaida zbog kojih je i postojala. Ipak, ispostavilo se da ova mala stanica govori skoro sve o Japanu, o tome koliko država postoji zbog građana, i koliko joj je svaki pojedinac važan. Verovatno ta fascinantna uređenost i tačnost Japana, dolazi i od tog uzajamnog i recipročnog odnosa na relaciji sistema i ljudi, naravno i iz mentaliteta.
Kako i zašto je stanica postala viralna?
Nedugo nakon što je u julu 2015, operater najavio da će zatvoriti stanicu zajedno sa još tri na istoj liniji zbog niske potrošnje putnika, već u januaru 2016. stanica je bila predmet globalnih viralnih vesti, postavši poznata kao „stanica otvorena za jednu srednjoškolku“.
Prvi put je ova priča objavljena u jednoj od najstarijih japanskih i azijskih novina Asahi Šimbunu, osnovanim davne 1879. godine. Početkom januara 2015. godine objavljen je tekst o Kani Haradi, tada 17-ogodišnjoj učenici srednje škole Hokaido Engaru. Njen put do škole išao je ovom železniičkom trakom i od škole je delila samo jedna stanica. Za razliku od pravca ka školi u kojoj je saobraćao samo jedan voz, na povratku ka kući imala je na raspolaganju tri.
Kada bi ulazila u voz, društvo bi joj pravio mali broj putnika, od kojih su većina bili učenici njene škole. Ipak, nije ih bilo dovoljno da bi ova stanica bila profitabilna. U zemlji izlazećeg sunca profit često nije glavni modus operanti, posebno kada su u temu uključeni ljudi i njihovi životi.
Dnevne rutine Kane Harade kao svetska vest
Tri godine svakodnevna rutina učenice Kane bila je da uhvati voz u 7.15 ujutro sa stanice Kju-Širataki. Nekada je uz svoje školske drugove iz srednje škole Engaru bila jedini redovni putnik, dok su joj se povremeno pridruživali i drugi stanovnici ovog područja. U ovoj maloj regiji postoji samo nekoliko raštrkanih domaćinstava pa je i potražnja za vožnjom do grada vrlo mala, otud je i voz imao samo dva vagona. Zanimljivo je da je tradicija da učenici prve i druge godine srednje škole sede u prvom vagonu, dok učenici treće godine idu u drugi vagon.
Njenim roditeljima bilo je potrebno pet minuta da je isprate od kuće do železničke stanice. Iako u blizini saobraća i stanica Širataki, udaljena šest kilometara od Kaninog doma, vreme polaska je tek u devet ujutro, pa bi donar deo prvog časa propustila. Vožnja “njenim” vozom podrazumevala je da se budi ranije, a kada nije uspevala da se ukrca na vreme, roditelji su je vozili kolima do škole. Ni povratak kući nije bio jednostavan, nakon sportskih aktivnosti u nekim danima nedelje, morala je da trči ka stanici nakon škole da bi uhvatila poslednji dnevni vagon na raspolaganju.
Prva poznata vest van Japana bila je na korejskom kanalu JTBC 6. januara. U svom izveštavanju, oni su permutovali o kojoj stanici se tačno radi, i naveli su da stanica nije zatvorena zbog brige Japana o svojim građanima, čak i kada su njihovi interesi na uštrb javnog budžeta.
CCTV
Nije iznenađujuće što je ovu vest ubrzo preuzela i kineska televizija CCTV, i objavila je na svojoj Fejsbuk stranici na engleskom jeziku kao jednu od glavnih vesti – da je japanska železnica odlučila da zadrži u redu vožnje malu stanicu u udaljenom delu Hokaida otvorenom tri godine samo da bi jedna srednjoškolka mogla da stigne u školu i nazad. U postu se navodi da je stanica trebalo da se zatvori pre tri godine, ali kada su nadležni otkrili da je koristi mlada devojka, predomislili su se i čekali da diplomira 26. marta, pa je voz je išao po redu vožnje na osnovu toga kada je devojčica trebalo da ide u školu i nazad.
Ljudi su bili oduševljeni, u vreme surovog kapitalizma, kalkulacija, izmeštaja sistema ispred ljudi, bio je ovo mali vesnik pobede čovečnosti i humanosti nad korporativnim računom. Čitaoce širom sveta privukla je priča sa naslovima poput „Japanska železnička stanica za jednog putnika“ i ,„Učenica jedini putnik u japanskom vozu“.
Delovalo je previše empatično u solidarno u vremenima u kojima živimo, pa je vest počela da se proverava i secira. Ipak, ne razočaravajte se još uvek, i pored nekih netačnosti koje su bile deo kineske reportaže, suština ne bi bila mnogo drugačija u ovoj zemlji.
Greška koja je postala viralna bila je informacija da se radi o stanici Kami-Širataki, pa je i ona ni kriva ni dužna postala svetski popularna.
Takođe, odluka o zatvaranju tri stanice, a ne samo stanice Kami-Širataki, doneta je 21. jula 2015, a ne tri godine ranije kako je preneto. Najavljujući svoj red vožnje za 2016., “Japan Rail Hokkaido” dao je obaveštenje da će se tri stanice – Kami-Šhirataki, Kiu-Širitaki i Šimo-širataki zatvoriti u martu 2016. jer ih je koristilo premalo putnika.
To zatvaranje u martu se poklapalo sa očekivanim diplomiranjem 17-godišnje Harade pa je simbolika završetka Kaninog školovanje i završetkom osamdesetogodišnje upotrebe stanice postala pomalo istina koju su i ljudi priželjkivali. Ko poznaje prilike u Japanu, svestan je i da se ovi tajminzi nisu poklopili, da građani ne bi bili ostavljeni bez rešenja. U vremenu u kojem živimo u Srbiji, gde se odluke donose mimo građana, i uprkos njihovoj volji, koliko ovakve vesti stvaraju gorčine i zavisti, posebno kada znamo da je i pristustvo nekoj opštinskoj raspravi postala misaona imenica.
Pavle Jakšić | Vitraž
Cover photo: yanhao-fang unsplash
Pratite Vitraž:
