Životna priča puna života i snova.
Put od sela na jugozapadu Meksika, na granici sa Gvatemalom, preko Verakruza na severu, borbe sa uraganima na okeanu, životu u okruženju ratova kartela, preko Vijetnama, Tajlanda, Indije, do prodaje nakita u Srbiji.
Ruben Antonio Gomez (31) rođen je u meksičkoj Tapačuli (Tapachula). Po sopstvenom priznanju odrastao je tipično meksikanski – tradicionalizam, religioznost, siromaštvo. Sa 15 godina, osetio je da tamo negde, postoji nešto više. Bez interneta, obećanja, putokaza, samo intuicija.
Odlazi na sever, u Verakruz da radi na brodu, loveći tunu. Ostvaruje posebnu relaciju sa okeanom, koji mu iz korena menja život. Sa 17 godina, kao jedan od četvorice pomoćnika kapetana, sa posadom od tridesetak mornara, suočava se sa filmskim uraganom.
“Svaka sledeća sekunda je ona za koju sam bio uveren da mi je poslednja. Te sekunde su trajale čitavih sedam sati. Kao deo kapetanove posade, morao sam da budem jedan od onih koji će ostale smirivati. Tu energiju je izuzetno teško preneti, kada vidite ljude koji urliču, pokušavajući da skoče sa palube, birajući radije sigurnu smrt umesto tog jezivog osećaja nemoći. I dalje mislim da sam umro tog dana. U tim momentima obećao sam sebi da ako se ikada vratim živ na kopno, da će to biti moj novi život”, meditativno mirno priča Ruben. Nikada se više nije vratio na brod. Počeo je da putuje, radeći po hostelima, barovima, prodajući nakit.
“Tome sam se i nadao. Možda deluje preskromno iz nečije perspektive, ali odrastajući u izrazito siromašnoj porodici, pomisao da mogu da putujem bila je ravna čudu. A u čuda sam oduvek verovao, na neki način ih prisvojio kao svoju religiju. Nakon iskustva na brodu odbacio sam sve svoje težnje za materijalnim, fokusirajući se na neke svoje snove, ali i prihvatajući da će put do toga biti mukotrpan. Zaticao sam se na mestima, ni sam ne znajući kako, u mom životu su prosto počela da se dešavaju čuda, stvari su počele da se otpliću na volšebne načine u moju korist”.
1. Čuda su dakle univerzalnija od bilo koje poznate religije, bez stega i okvira, samo vera i snovi?
Čuda za mene nisu ezoterična, ona su super realistična, ona se ne dešavaju u mojoj glavi, već u realnosti, fizički ih osećam. Ne želim da zvučim klišeizirano, ali stvari se nekada događaju bez ikakve logike. Ne mislim da sam poseban, svi smo to delom. Svi imamo tu mogućnost, da stvaramo magiju, ali je svi ne koristimo. Možda je to pitanje vremena, svako u svoje vreme pokušava da shvati šta se oko njega, i u njemu dešava. Svi tražimo suštinu sebe.
2. Šta je suština za tebe?
Strast. Za njom morate ići u pravom smeru. Morate pronaći ono što volite, povezati se sa nečim, a strast će slediti taj put. Za mene je najbitniji deo života moje shvatanje smrti. Svi znamo šta je smrt u intelektualnom smislu, čuli smo za nju, videli je, ali kada je osetite, omirišete, potpuno promenite percepciju, shvatite da je život prekratak i da nemate šta da izgubite. Zajebi sve, radi ono što voliš. Umetničko dete u meni se probudilo kasnije, ne mogu da pričam da je to nešto što sam oduvek nosio u sebi, došlo je sa vremenom. Ono što radimo nas definiše, kada uradim komad nakita, dao sam sebe, on bude ja, moja energija, istorija.
Ništa vam ne može dati veće znanje od tišine.Ruben Antonio Gomez
Nakon putešestvija po Meksiku, preživljavanja, tražeći sebe, dešava mu se ljubavna romansa koja ga vodi u Vijetnam sa 22 godine. “Kada se stalno u pokretu, dobijate inerciju koja vas sama vodi dalje”. Spiritualni svet spoznaje u Aziji, gde ostaje i nakon okončanja veze. Odlazi u budistički samostan na Tajlandu, gde upoznaje meditaciju i budističku filozofiju.
“Potpuna introspekcija. Otkrio sam deo sebe koji mi je toliko toga pojasnio, dao odgovore. Tražio sam to nešto spiritualno u sebi, što nisam mogao da nađem. Želeo sam učitelja, gurua, neko više znanje, ali sam na kraju shvatio da je učitelj u meni samom, to takođe može da bude i neka druga osoba, životinja, mineral, sve što uzdiže našu svest”.
3. Danas tako malo cenimo stvari koje imamo. Čeznemo za onim što nemamo, a to je dečija osobina. Kako balansirati?
To je normalan impuls. Pet čula su poput trkačkih konja, koje moramo da kontrolišemo. Svako čulo nas vuče da idemo još dalje, to je životinjski nagon u nama. Ako bismo samo sledili čula, bili bismo poput pilića. Život u gradu je velika stimulacija, ukoliko toga niste svesni, možete da krenete u milion pogrešnih smerova, uništavajući sebi život. Moramo da shvatimo da sve što vidimo, ne moramo i da imamo. I moj mozak je bio kolonizovan gomilom sranja, meditacija mi je puno pomogla.
Ali da ne zvuči kao new age pričica, meditacije nisu samo spojeni prsti u sedećem položaju. One su i slušanje muzike, sve što nam donosi tišinu. Ništa vam ne može dati veće znanje od tišine. U gradu je nema, u njemu smo deo lanca, sistema, uvek nešto moramo, što nije nužno loše, samo ukoliko ne izgubimo individualnost. Ko je pre 40 godina pričao o depresiji? Sve je postalo tako brzo, da smo počeli da gubimo vezu sa sobom, što je po mom mišljenju srž problema naše civilizacije.
Nakon tri godine u Aziji, nova ljubavna priča ga odvodi u Holandiju. Integracija u Holandiji bila mu je đjavolski teška, što utiče i na epilog veze. Vraća se u Meksiko u posetu roditeljima. Oseća da je izgubio vezu sa Meksikom, ne u smislu nipodaštavanja Meksika, već u smislu otvorenosti prema svetu. “Možda sam samo odrastao”, skoro da izgovara sa krivicom. Njegovo životno platno ponovo slika ljubav. Upoznaje Srpkinju Emiliju, sa kojom ostvaruje svoj davnašnji san Indiju. Nakon Beograda, sam probija led i upućuje se poput hodočasnika u Gou. Emilija mu se pridružuje nešto kasnije.
4. Indija?
“Oduvek sam znao da delom u meni teče ta krv. Indusa su masovno odlazili u Tursku, koje je kasnije osvojila Španiju, koja je opet osvojila Meksiko, dakle možda postoji i neka genetska osnova moje opsednutosti.
Pričati o Indiji zaista je teško. Komercijalizovani deo Indije nije bio moja primarna želja, ali sam u sam na početku jedino tu mogao da opstanem i radim. Više me je privlačio netaknuti, duhovni deo Indije na severu. Postoji taj dualizam, imate predivan spomenik na jednoj strsni, i dete na drugoj strani ulice koje umire. Moje razočaranje Indijom je pojava koja je prisutna svuda, nazvaću je spiritualnim performansom. Duhovnost za mene nema veze sa novcem. Danas vam za Indiju treba 5000$ za kurs meditacije i joge. Besmislica.
Indija mi je bila ključna inspiracija. Tu sam zaokružio svoj dugogodišnji flert sa umetnošću. Svi primarni materijali za rad su upravo u Indiji. Kristali, kamen, koža, u svom najčistijem obliku. Svakako najbolje mesto za početak mog projekta Gitano Elemento, u gradu Puškar u Radžastanu.
Pošto sam nomad, naziv je otisak mog življenja. Imao sam potrebu da nešto stvaram, osetio sam se kao dete željno igre. Upoznao sam devojku Diviu koja me je naučila radu sa vatrom i oblikovanju metala, srebra. Ona je jedina devojka u Indiji koja radi nakit, jer su u Indiji profesije određene polom, a ženama nije dato da rade nakit. Iako kritikovana, u tome je postala neverovatno uspešna, i svoje znanje je prenosila i drugima, srećom i meni. Kasnije sam se posvetio i odevnim materijalima, odnosno garderobi.
5. Srbija, ljudi u njoj?
Srbiju sam odabrao kao bazu, odakle idemo na različite festivale, bilo smo do sada u Nemačkoj, Češkoj, Rumuniji, Italiji, Švajcarskoj, Grčkoj. Turneja, Emilija i ja. Ove godine će nam se po prvi put pridružiti i jedan naš prijatelj, što će nam zaista olakšati. U drugim evropskim zemljama nisam osetio ovakvo gotoprimstvo. Srbi imaju latinoameričku dušu, Beograd me podseća na Kolumbiju. (Ove godine po ubistvima, dodali bi, ali Ruben srećom o tome ne zna ništa).
Ljudi su strastveni. S obzirom da ću u Srbiji ostati, mislim da ću tek imati jasnije utiske. Oduševio sam se kao Meksikanac, koliko su Srbi vatreno proslavljali gol protiv Nemačke. Eto, ti si mi rekao da Srbi vole one koji se na engleskom popularno zovu “underdogs”. Ono što ljudima u Srbiji troši puno energije je kukanje. Da me ne shvatite pogrešno, ne želim da relativizujem stvari, ali u odnosu na sve što sam video do sada, u mnogim zemljama se mnogo gore živi, pritom ne mislim na ekstrem poput Indije, recimo u Meksiku se živi deset puta lošije.
6. Naša percepcija Meksika, koliko god zvučalo banalno izražena je kroz simboliku kartela, hrane, Corone, preživljavanja, možda i Tihuane, za one koji su bili u Kaliforniji i Nevadi.
To je problem sa medijima, oni se fokusiraju na loše stvari. Meksiko je romantičan u najtvrđem mogućem smislu. Srbija je kao suptilno ogledalo Meksika. Ljudi u Srbiji takođe emigriraju. Meksiko nosi težak krst zbog narko kartela. Devedesetih je za trgovinu drogom sinonim bila Kolumbija, danas je to Meksiko, El Čapo, granica sa Amerikom. Mi živimo pored korisnika broj jedan droge na svetu, koji za tu drogu plaća sumanute svote. Neko mora da snabdeva to tržiste, da nije Meksiko bio bi to neko drugi. Ovo nije opravdanje, ovo je konstatacija.
7. Da li je normalno da u Meksiku mladi bivaju na ovaj ili onaj način povezani sa drogom, kao Napolitanci sa Kamorom ili Sicilijanci sa Koza Nostrom? Film Sicario takođe brutalno opisuje tu stranu Meksika.
U Meksiku ne postoje klasične favele poput onih u Brazilu, ali postoje “barrios” (delovi grada). Realnost vam je područje u kome živite, ako je to recimo Sinaloa na severu, normalno je. Kada sam živeo u Verakrusu, u toku je bio rat kartela, pucnji su se čuli svaki dan. Jednom prilikom sam sedeći na ulici u kafiću poput ovog na Dorćolu, gde sedim, gledao kako pucaju iz kola tik pored mene. Takođe sam nedelju dana nakon toga doživeo da mene, drugaricu i druga, desetak momaka izvuče iz kola, preprečivši nam put sa automatskim puškama, prislanjajući nam puške na lice. Gotovo da mi je ostao ožiljak od siline pritiska. Moju drugaricu nisu dirali doduše. Na kraju su nas pustili, shvatili su da nismo ti koje su tražili, koje bi sasvim sigurno ubili.
8. Tetovaže?
Prvi put sam se tetovirao sa 17 godina. Par palmi pored mora, večna nostalgična asocijacija na gradić u kome sam se rodio. Volim simboliku. Tetovaža na jagodici simbolizuje moju povezanost sa Mesecom, koji mi pomaže u kreiranju nakita. Bio je to moj momenat tišine u Indiji, u kojoj sam tada bio sam. Shvatio sam da mi lica Meseca, mene, daju različite informacije, raspoloženja. Poslednja kolekcija pomalo je mračna, agresivna. Tu stranu sam često želeo da potisnem, ali i to sam ja, to je deo ljudskog koncepta, polarnosti. To je bio moj način da integrišem taj dualizam.
9. Rad sa kristalima?
Kupujem kristale, koji dolaze direktno iz rudnika. Oni u međuvremenu dobijaju energiju od drugih ljudi. Kada prodajem kristale, želim da kroz njih prosledim snagu, potencijal. Ne kažem da su oni snažni zbog mene, ne, već zbog vas. Nakit je čist, oslobođen bilo kakvih misli, namera. Čistim ih na zemlji kada je Mesec pun. Napravim ceremoniju u okviru tog čišćenja. Vaše namere imaju moć, a na svoj nakit gledam kao na alat koji možete upotrebiti, ne doživljavam ga kao običnu dekoraciju. To je magični alat koji vam može donoti ono što poželite, ali i kanalisati vašu energiju.
10. Meksičke preporuke, hrana i muzika na primer (hleba i igara).
Ćilakiles (Chilaquiles), meksička salata sa tortiljom, ali ako bih zaista birao specijalitet, to bi bio Mole, ne znam kako bih ga opisao, sos, kompaktne teksture sa svim i svačim, morate zaista biti umetnik za mole, to je tradiocionalna, starinska receptura. Kada je o muzici reč, izdvojio bih Nikola Kruza, momka koji sjajno uklapa elektroniku sa drugim muzičkim žanrovima. Trenutno slušam Argentinca Pedro Kanalea (Pedro Canale) poznatijeg kao Chancha Via Circuito, koji radi neverovatne stvari, uklapajući zvuke Perua, Argentine, Meksika.
11. Tvoja inspiracija danas i gde sebe vidiš kroz par godina?
Inspiracije se menjaju. Trenutno ne stvaram, bavim se logistikom. Van kreativne frekfencije sam. U prošloj kolekciji inspiracija mi je bio Mesec. Majka mi je rekla kada sam bio mali: ”Rubene, ako želiš išta da postigneš, ne deli sa snove sa drugima, samo tako će se ostvariti”.
Bićemo tu da proverimo koji su putevi njegovog sna, znajući da nas u međuvremenu čekaju neispričane i nestvarne priče, vredne novog razgovora. Koliko je lep osećaj osetiti drugu kulturu i svest u našem gradu. To menja našu percepciju, pogled na svet oko nas, i u nama. Bez tih uticaja epitet kosmopolitskog (grada) samo je pusto slovo na papiru. Neka Ruben ne bude izuzetak, već pravilo.
Gitano Elemento: https://www.facebook.com/gitanoelementostore/
Vitraž | Pavle Jakšić
