Mi i društvene mreže. Da li digitalno doba ugrožava međuljudske odnose, i da li se ljubav digitalizovala?
Deluje da gubimo bitke sa socijalnim platformama, Instagramom, kao njihovom perjanicom. Zašto? Zato što je u nama raspirio ego i sujetu. Onima kojima je pomogao da ostvare ličnu promociju, da na njoj zarade, postanu uticajni, stvorio je lažnu sliku više vrednosti i značaja. Temelj baziran na lajkovima češće je trend, ne trajna validacija. Zbog toga i postajemo društvo u kojem se ljudi ne poštuju zbog onoga što zaista jesu, već zbog konsenzusa i mode.
Promatračima mreže su probudile zavist, osećaj manje vrednosti, malodušnost, naterale ih na preispitivanje. Svaki neodgovoreni “dajrekt”, neuzvraćeni lajk, Maldivi u januaru, svi te osmesi, satovi, savršena jutra uz musli i pinjole. Drama i brodolom. Uspeh je jedna od najvećih nepravdi prema onima koji nisu uspeli. Najsmešnije je što je većina tih „uspelih“, kojima drugi zavide digitalno, bije neke svoje teške bitke iza tih prelepih foto paravana, iza kojih sreće skoro uopšte i nema. Ali možda je bolje da ovi prvi za to ne znaju, neka pate, zavist je teška bolest, samozaslužena bolest.
Oni
Momci su pre postojanja društvenih mreža, za kontakt sa nepoznatom devojkom morali da učinimo nešto van zone komfora, ako ne magično, onda brutalno hrabro. Na sred ulice, atrijumu fakulteta, pijaci.
Morali ste da balansirate između tahikardije i adrenalina. I da pobedite. Tada ste tek bili na pola puta. Šarm + hemija + dovitljivost + ljupko ubeđivanje = broj telefona. Trofej, šansa, tek prilika za dalji kontakt.
Danas je dovoljno da pošaljete poruku, i to ako ste hrabriji igrač na društvenim mrežama. Za sramežljivije tu je lajk, pa još jedan, i još jedan. Na Tinderu ne morate ni sa lajkom da se maltretirate, možete odmah na genitalije da pređete.
Čuo sam skoro od prijateljica da je prilaz na Instagramu često i pohvala za “autfit”. Dakle, sa jedne strane imamo “imaš baš lep duks”, a sa druge strane Džona Foulsa, koji je napisao u romanu “Žena francuskog poručnika” da je “cena koju žena plaća – predavanje, daleko veća nego ona koju plaća muškarac – osvajanje”. Osvajanje.
Tačka.
U poslednje vreme stvorena je posebna vrsta muškaraca kojima treba puno pažnje, kvantitativne, ne kvalitativne. Ili kako sam negde pročitao “digitalne pažnje, koja ne zahteva stvarno zadovoljstvo”. To su momci koji neograničenom broju devojaka, koje odgovaraju njihovim preferencama šalju jedne te iste sladunjave poruke, po oprobanom principu APP – ako prođe prođe. Ali sa druge strane u toj lakoći, zadržavaju sve prerogative posesivnog muškarca, punog ega, koji digitalnu pažnju želi odmah, sada i uvek, gde jedna nelajkovana slika kreira teške emocionalne rolerkoustere.
One
Devojke su sve manje svoje, a sve više svačije, gde svaka šuša može da ih vidi – njihov osmeh, tajne, tanjire, zadnjicu. Niste dobile istinske obožavaoce, otvorile ste Pandorinu kutiju budala, u kojoj su samo tipovi koji žele da vas **bu. Kada to shvatite, oni već uveliko prebiraju po nekim drugim profilima u potrazi za živim mesom.
Lepo je rekao Mario Vargas Ljosa: “Ljubav je fundamentalno iskustvo, odlučujuće u životu čoveka. U ovoj civilizaciji spektakla ljubav je postala tako banalna, tako površna i frivolna da je izgubila ne samo svoje tajne, nego i svoje rituale, protokole koji su joj davali misteriju i bogatstvo u ljudskom iskustvu. Ukoliko ljubav izgubi svoju tajnovitost, pretvara se u ništa drugo do u životinjsku ljubav, u zadovoljenje seksualnog nagona. U većem delu sveta to se već dogodilo.”
Mreže su mnoge, kroz laganje sebe samih, naterale da lažu i sve oko njih. Kropujući slike, isekli su sebe do neprepoznatljivosti. Dobili smo više gambora, sušija, usiljenih osmeha, izglancanih hauba, restoranskih kutaka, Balensijage i Roleksa, žurki na Mikonosu, ali je i pored svega navedenog duša i dalje gladna.
Oslanjanje na hajlajte, kroz slike i isečke, potisnulo je skoro sve realno, životne nesavršenosti koje nas u krajnjem slučaju čine normalnim i stvarnim.
Slika majke u kuhinji koja nije provansalska i rustična, već uz šporet na plin recimo. Drugarica iz osnovne koju obožavate, koja nije hipsterka, i nosi regular fit farmerke. Drug bez izvajanog bicepsa. Vi sami, sa podočnjacima, ljuti, plastična kineska činija na stolu, bez japanskog Voga, jeftino vino. Da, nemaju svi za Barolo i Pomerol. Shvatate analogiju? Izvor samopouzdanja koji zavisi od drugih je tempirana bomba, koja samo čeka da eksplodira.
Ljudi koji odnos uspostavljaju u “savršenom svetu” društvenih mreža prelako odustaju kada se on prenese u svet kakav zaista jeste. Zašto?
Kada prođe bajka, ne borimo se, okrećemo se novoj bajci, flertu, citatima koje dobijamo i čežnjom za nečim što nam je nepoznato. Ferveks i prehlade, neizdepilirane noge, prljave šerpe, katastrofalni porodični odnosi, besparica, nisu ono što smo “kupili” na mrežama. A one upravo čine vezu, odnosno naša sposobnost da probleme prebrodimo.
U prvoj svađi devojke uljuljkuju desetine muških slatkorečivih hvalospeva i ponuda. Pun inboks. Muškarci “skrolujući”, instant nalaze neke savršenije guze i mimikrije. Taj avanturizam nas ne čini hrabrijim, čini nas kukavicama.
Lajk kao jedina validacija obesmislio je skoro sve. Kada je najviša vrednost nešto toliko neopipljivo, najčešće nastane potpuni haos. Ko ste vi u odnosu na nauljenu Ruskinju iz Perma koju prati milion ljudi?
Nema celulit i strije, zategnuta joj je stražnjica. Sa 18 godina? I ne bila. Relevantnost je danas ono što je nekada dolazilo isključivo kao posledica relevatnosti. Ljudi su danas pomešali informaciju za znanje, kvantitet sa izobiljem, sreću sa bogatstvom.
Nekada ste šaputali da biste videli žensku butinu, danas vam je pošalju, a da do šapata i ne stignete. Foloveri i lajkovi najčešće nisu rezultat vrednosti, znanja, kvaliteta. Niste sigurni?
Pogledajte ko vam sugeriše šta da čitate, kako da se oblačite, kako da se reklamirate – influenseri, vajni stručnjaci, čiju kičmu čine lajkovi, ne kosti. Sugerišu, ne da bi unapredili ili razumeli vaš sadržaj, već da bi uzeli novac, i – imali više lajkova. I nedvosmisleno vas teraju da se osećate kao veliko ništa ukoliko ih ne dobijete i vi.
Reći ćete, to je današnji svet, ponuda i potražnja, surovi kapitalizam, prihvati poraz, ne možeš da promeniš svet? Ljudi neće slušati masovno Nil Janga već Arianu Grande. Sasvim sigurno.
Ali to ne znači da trebamo da skakućemo kada vidimo starletu Kardašijan kako trijumfalno odlazi u Belu kuću, jer ima 100 miliona folovera, ili da kažem da su brat Jala i Buba lucidno remek delo. Da je većina ta koja sve određuje, i dalje bi svet bio ravna ploča, a Galileo bi sedeo smoren na gajbi sa 500 folovera. Ne, ne moramo da im se pridružimo, ako ne možemo da ih pobedimo. Pobeda je da nismo poput njih.
Sve je manje lično
Preko Instagrama sve je nekako manje lično. A to lično je ono što nas suštinski sa ljudima spaja ili razdvaja, lična je ljubav, strast, poštovanje, pa i mržnja.
I nas koji pišemo i živimo kroz društvene mreže Instagram pobeđuje, i mene lično. Bude nam žao ukoliko je čitalaca manje, većini ne zbog težnje za slavom, već najčeće zbog uverenja da to što se piše ima neku poentu. Kada shvatite da neko samo zbog veličine prsa ili bicepsa, ima jaču platformu od vas koji pišete o umetnosti ili kulturi, bude gorušice, pa se i prekopa kutija sa lekovima u potrazi za Alka-Seltzer-om.
Ne dajte se. Igramo igru sa novim pravilima. U naslovu teksta stoji pitanje – da li nas pobeđuju, ne konstatacija da su nas pobedile. Ne slučajno.
Pobeđivanje je stvar trenutka, konačna pobeda je stvar večnosti. Uvek možemo situaciju da okrenemo u svoju korist. Zato pobede Instagrama mogu da postanu za tren oka Pirove. Zato što postoje mnogi koji u ovoj borbi nikada nisu ni učestvovali, jer u Instagramu nisu videli dostojnog rivala.
Oni, kojima je on sredstvo komunikacije, a ne spoznaje, vid ekspresije, ne ostvarenja. Nešto više bitna nebitna stvar.
Ne čekajte da ga poraze oni koji su ga i stvorili, i rekli nam da je najvažniji. Kada to oni odluče, svi će krenuti za njima. Uradite to dok ima smisla, dok ste jedan jedinstveni, autentični momak ili devojka, svemir u jednom, a ne folover ili onaj koga folovuju, takvih je već previše.
Pavle Jakšić | Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
