Delo čuvenog skulptora Aniša Kapura posle godina peripetija otkriveno je na Menhetnu. Nema zvanično ime, ali ima kolokvijalno – pasulj. Shvatićete i zbog čega.
Donji Menheten čekao je skoro 15 godina (delom i zbog Kovida, ali i tehničkih složenosti), na veliku, zaobljenu, reflektujuću skulpturu čuvenog britanskog umetnika Aniša Kapura. Delo još uvek čeka na zvanično ime, iako je već dobio svoju „narodsku“ verziju. Simboliku i sličnost sa jednom drugom skulpturom „Kapija oblaka“ u Čikagu teško je zaobići. Isti autor, i ista asocijacija – „pasulj“.
„Njujorški pasulj“
Jedan novi, sada lucidno sija na uglu ulica Church i Leonard u Tribeki. Za razliku od samostojeće skulpture u Čikagu, koja zauzima istaknuti javni trg u Milenijum parku, novi pasulj je uklesan ispod nadstrešnice 56 u ulici Leonard, luksuzne stambene zgrade poznatije kao „Kula Dženga“, koju je dizajnirala poznata švajcarska arhitektonska firma Herzog & de Meuron za kompaniju za razvoj nekretnina Alexico Group, koja je takođe naručila i Kapurovu skulpturu.
„Njujorški pasulj“ visok je 5.8 metara na najvišoj tački i procenjuje se da je njegovo stvaranje koštalo između 8 i 10 miliona dolara, taman za deo otplate Kapurovog stana, pošto se 2016. godine spominjalo da je u toj zgradi kupio stan za 13,5 miliona dolara.
Iako su kašnjenja i probijanje rokova za naše pojmove maltene deo plana, u Njujorku malo šta zvrji prazno ili nedovršeno, sa skelama i dizalicama, a upravo to je bio životni put ove figure, kojoj je do skoro nedostajao deo svetlucave školjke, zbog čega je dobio nadimak „pola pasulja“.
U odnosu na projekat u Čikagu ipak postoje razlike, kako u svom projektu navodi arhitektonski gigant. Razlike su u sastavljanju i instalaciji, kao i u činjenici da umesto jednog velikog potpornog okvira, svaka kriška ima svoj individualni okvir. Kada bude završena, cela skulptura će biti okačena sistemom kablova i opružnih elemenata tako da će moći da se lagano pomera sa promenama temperature i opterećenja vetrom i snegom.
Koliko se selfija očekuje nije navedeno u saopštenju, ali dajte mašti na volju.
Ko je Aniš Kapur?
Britanski skulptor indijskog se godinama uspešno bavi instalacijama i konceptualnom umetnošću. Završio je prestižnu The Doon školu u Dehradunu u Indiji, da bi svoje dalje školovanje nastavio na Hornsi umetničkom koledžu i školi Čelsi u Engleskoj. Njegova slika nije slučajno dospela u segment britanskog pasoša „Kulturne ikone“ 2015. godine.
Proslavio se 80-ih godina geometrijskim i biomorfnim skulpturama koje koriste jednostavne materijale kao što su granit, krečnjak, mermer, pigment i gips. Od 1995. radio je sa visoko reflektujućom površinom od poliranog nerđajućeg čelika. Ova dela su slična ogledalu, odražavaju ili izobličuju posmatrača i okolinu.
Manipulacije formom i prostorom
Tokom naredne decenije, Kapurove skulpture su se upustile u ambicioznije manipulacije formom i prostorom. Napravio je niz velikih dela, uključujući Taratantara (1999), komad visok 35 metara koji je postavljen u Baltičkim mlinovima brašna u Gejtshedu u Engleskoj.
Upotreba crvenog voska je takođe deo njegovog repertoara, podseća na meso, krv i preobraženje. U septembru 2009, Kapur je bio prvi živi umetnik koji je imao samostalnu izložbu na Kraljevskoj akademiji umetnosti.
Anišove kulpture očarale su umetnički svet dozom rizika, smelosti i inventivnosti. Osim rada iz Čikaga, tu su i drugi radovi poput „Sky Mirror“ koji je bio izložen u Rokfeler centru 2006. u Njujorku i u Londonu 2010. (Kensington Gardens).
Godine 2009, Kapur je kreirao trajno delo Earth Cinema za najveći nacionalni park u Italiji Polino. Ovo delo, Cinema di Terra (Bioskop na Zemlji), dugačko je 45m, široko 3m, dubine 7m (urezano u pejzaž koji je sastavljen od betona i zemlje).
Proslavio ga je i „Temenos“ u Midlhejvenu, „Levijatan“ u pariskom Grand Palaisu. Njegov ArcelorMittal Orbit (najviša skulptura u Engleskoj) postao je trajno umetničko delo Olimpijskog parka u Londonu 2012. godine. Kapur je 2017. dizajnirao statuetu za dodelu nagrada Brit Avards.
Svet pamti i njegovu izložbu u Pekingu iz 2019. godine u muzejima CAFA i Taimiao, pored zidova Zabranjenog grada. Kinezi su mogli da uživaju u „Simfoniji za ljubljeno srce“, koja je pretvorila centralni atrijum muzeja u pejzaž koji aktivira mašina koja obrađuje mase agregirajućeg materijala.
Ovaj sistem – nadgledan ogromnim, crvenim suncem koje lebdi iznad scene – odvija se bez očigledne ljudske interakcije; umetnikova ruka je zamenjena naizgled autonomnom, nevidljivom mašinom koja omogućava gledaocu priliku da direktno komunicira sa misterioznim entitetom.
Svet čeka koja će naredna metropola imati tu čast, da ugosti njegovo delo. Ujedno i korist, jer njegova dela privlače i pažnju, ali i turiste. A o okusima ne vredi raspravljati. Bude tu često i lokal patriotskog kulturnog afekta. Ne zaboravimo ni da Parižani nisu želeli Ajfelovu kulu, a ni Rimljani Pjaca di Veneciju. A teško da bi ih se danas iko odrekao.
Pavle Jakšić | Vitraž
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
