Orkestri, horovi, predstave, časovi jezika, stručna obuka i predavanja – život je cvetao i u vidu nataliteta. Svakodnevni život u DP kampovima 250.000 preživelih Jevreja u Holokaustu.
Ručno rađene dečije lutke i setovi šabat svećnjaka. Najava predstojećeg šahovskog turnira. Poster koji poziva preživele da podnesu svedočenja o zverstvima koja su pretrpeli ili kojima su bili svedoci. Ovo su neki od artefakata na novoj izložbi u Ujedinjenim nacijama u Njujorku o životu Jevreja u evropskim kampovima za raseljena lica nakon Holokausta. Pod nazivom „Posle kraja sveta: raseljena lica i logori za raseljena lica“. Izložba je zajednički poduhvat Odeljenja za globalne komunikacije UN i Instituta za jevrejska istraživanja YIVO.
Debora Dvork, istaknuti istoričar holokausta i naučni savetnik za izložbu u svom sižeu, izložbu je opisala kao i odgovor na situaciju danas, gde smo svedoci najveće izbegličke krize u istoriji.
U svom antrfileu izjavila je da je „ideja da podsetimo posetioce da ni u jednom trenutku izbeglice ne sede i čekaju na poklon i da im pokažemo koliko multinacionalne inicijative mogu biti važne u rešavanju izbegličke situacije“. Dvork je ujedno i osnivački direktor „Centra za proučavanje Holokaust, genocid i zločini protiv čovečnosti“, na Gradskom univerzitetu u Njujorku.
Artefakte za izložbu je obezbedio YIVO, a istorijske dokumente i fotografije Ujedinjene nacije.
Zajedno, oni svedoče o goloj borbi za život, snazi preživelih u Holokaustu. Borbi, ali i želji za životom – bilo je više od 70 novina i časopisa objavljenih u kampovima za raseljna lica. Pozorišne predstave, orkestri, horovi, časovi jezika, stručna obuka i predavanja. Ali u isto vreme, običan život bio je mukotrpan. Nije bilo adekvatnih objekata za higijenu, hrane je oskudevalo, čak je i nabavka osnovnih potrepština, poput četkica za zube ili kosu bila izazov.
Otprilike 250.000 lica koji su preživeli Holokaust provelo je vreme u sličnim kampovima razbacanim po Njemačkoj, Austriji i Italiji, često i nekoliko godina. Prvi je otvoren neposredno nakon poraza nacista 1945. godine, a poslednji je zatvoren 1957.
Nakon što su izašli iz skrivanja ili bili oslobođeni iz nacističkih koncentracionih logora, preživeli bi se često vraćali u svoje rodne gradove samo da bi saznali da su njihovi domovi uništeni ili zauzeti. Ako su i dalje imali dom u koji su mogli da se vrate, antisemitsko okruženje ih je nateralo da o tome ponovo razmisle.
Ogromna većina preživelih koji su proveli vreme u kampovima bila je između 20 i 40 godina, zlatno doba za porodicu, u nekim lepšim i normalnijim okolnostima.
Mnogi su izgubili čitave porodice u Holokaustu i nisu imali gde da odu, a imigracija u Sjedinjene Države i druge zapadne zemlje je i dalje bila ograničena. Većina njih je završila u Izraelu, koji je postao legalna destinacija tek u maju 1948. kada je država osnovana, zaslugama Ben Guriona i Golde Meir, među prvima.
U okolnostima očajničke želje za čuvanjem života, nastala je i ona za stvaranjem, pa je stopa nataliteta u kampovima za raseljena lica bila veća nego bilo gde u svetu u to vreme. Mnogi preživeli su rađanje dece videli kao čin slatke osvete nacistima, o čemu svedoče i fotografije koje prikazuju mlade parove kako ponosno pokazuju svoju novorođenčad.
Ali, kako i sugeriše ova izložba, majčinstvo nije uvek bilo opcija ili čak izbor za mnoge mlade Jevrejke. Mnoge žene imale poteškoća da zatrudne i nose bebe nakon što su prošle godine gladovanja i zlostavljanja, i bilo je mnogo abortusa.
Izložba takođe uključuje lanac pisama koji su na kraju spojili Jevrejina koji je pre rata pobegao u Čikago i njegovog jedinog preživelog sina. Sin, koji je bio interniran u Varšavskom getu, na kraju je smešten u logor za raseljena lica. Povezali su se na način pun peripetija, koji je poput filmske priče. Dobro može da opstane i u najsurovijim uslovima, ove slike su nemi svedoci i podsetnik.
Pavle Jakšić | Vitraž
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
