Legendarna pesma kultnog britanskog benda Oasis. Uz nju smo odrastali, slavili, tugovali. Nastanak pesme, njeno snimanje, najčuvenije izvedbe. “Don’t Look Back In Anger” ne planira u skorije vreme da izađe iz naših srca.
Bio sam klinac kada je izašla „Don’t Look Back In Anger“, koju mi je kao drevno znamenje pronosio moj školski drug, svakog dana, dok se i sam nisam zaludeo. U odustvu društvenih mreža Oasis, Engleska uopšte, delovali su kao nešto daleko, iz drugog univerzuma. Jedina spona sa ovim bendom mogao je eventualno da bude spot na koji bi slučajno naletili na televiziji, a razmišljati o CD-u bila je faktički jeres i čist bezobrazluk.
Nije mnogo drugačije bilo ni na ostrvu, ljubitelji Oasisa satima su čekali video na MTV-u, u to, danas nezamislivo vreme bez interneta. Sigurno je da su se i tada sekli tekstovi iz časopisa i stavljali na zid kao ordenje, uostalom kao što je i svaka druga devojčica na zidu imala Dilana ili Brendona iz serije Beverli Hils. Oasis su povezali i nas i Britance, koliko god to delovalo nemoguće. Pevali smo njihove pesme dok smo se vraćali iz škole, tada nismo znali, ali bilo je to najbolje vreme u našim životima. A Oasis su odrastali zajedno sa nama.
A sama pesma… Snaga, nada, prkos, tapšanje po ramenu da će sve biti u redu. Pesma koja na najsuptilniji mogući način otpušta setu i nostalgiju, hrleći sa vama u budućnost, u neko lepše sutra.
Ima u ovoj pesmi i teško opisivog dostojanstva, mirenja sa samim sobom. Ukoliko postoji moderna naslednica Sinatrine „My Way“, to je ovaj biser, nastao u Parizu.
Ovom pesmom nežno je posula sve ruže sveta po duhovima nedužnih žrtava. Malo je pesama koje imaju takvu moć. Čak je i poslovično rezervisani Noel Galager nakon što su mu pustili ovaj snimak u jednom TV šou bio u suzama bez reči.
Kako je sve počelo
Pariz, 18. april 1995, kišovita noć. Braća Galager, Noel i Liam, završili su svirku u jednom striptiz baru, koje su odmah nakon njihovog seta upravo striptizete i zaposele. Oasis tada, pa ne baš ništa, ali jedan mali, beznačajan bend, u međunarodnim okvirima. Noel se vratio nešto ranije u svoju hotelsku sobi, i tada je nešto iškrabao na papiru.
„To će biti prilično dobro kad je snimimo“, izgovorio je sebi u brk, prilično uzbuđen. Da je tada znao da mu je pod rukom pesma koja se svira od sahrana i venčanja, sigurno od silnog pritiska pesmu nikada ne bi dovršio. Pesma je i dalje bila bez naslova.
Nakon pariske svirke, koju su odradili sa bendom The Verve, usledio je četiri dana kasnije njihov prvi ozbiljniji nastup u Britaniji, tačnije u Šefildu. Arena, “supporting act” im je bio Pulp, sa kojima će biti hedlajneri sledećeg leta na Glastonberi festivalu. Sve u svemu veliki zalogaj, koji je trebalo progutati.
Noel je imao akorde za pesmu, i na zvučnoj proveri, dva sata pred koncert počeo je gotovo u magnovenju da je pevuši. Liam ga je pitao ‘Šta to pevaš?’ Samo je ćutao, ionako nije pevao, već je samo izmišljao. Sally can wait…
I tokom akustičnog dela njihovog seta Noel se osmelio. Između pesma „Take Me Away“ i „Talk Tonight“, provukao se jedan uljez, mlađi Galager rekao je publici da je pesmu napisao prošlog utorka i posvetio je frontmenu benda „La’s“ Li Maversu, kome je poručio „ovu druže nisi čuo“.
Tog 22. aprila bio je prelomni momenat za Oasis iz još jednog razloga. To je bio poslednji put da je bubnjeve svirao Toni MekKerol.
Noel je okidač za ovu pesmu pronašao nakon što je posetio Pol Velera u studiju Manor u Oksfordu, da bi svirao na pesmi „I Walk On Gilded Splinters“. Dok je bio tamo čuo je njegovu „Wings Of Speed“, i to je bilo to. Uostalom, svaka genijalnost zahteva inspiraciju…
Mlađi Galager je za pesmu rekao: „Podseća me na mešavinu između, „All the Young Dudes “ Dejvida Bouvija i pesama Bitlsa. O legendarnoj „Seli“, koja je lajt motiv pesme rekao je: „Zapravo ne znam da se iko zvao Seli. To je samo ime koje je pronašlo pravo mesto i vreme, a reč je zapravo o tome da se ne uznemirujete zbog stvari koje ste možda juče rekli ili uradili. Radi se o tome da se radujemo, a ne da gledamo unazad. Mrzim ljude koji su u prošlosti ili razgovaraju o onome što je moglo da bude“.
Kasnije se ispostavilo da Seli ipak nije nebitan lik, pa je i dobila zaslužen omaž i značaj. Galager je rekao da je Lejla iz njihovog singla iz 2005. godine, Selina sestra.
“Jednom mi je prišla jedna devojka i pitala ga da li je Seli ista devojka koja se pominje u numeri Stone Roses-a „Salli Cinnamon“. Odgovorio sam da niikada o tome nisam razmišljao, ali sam pomislio – sjajna referenca.“
Noel Galager
Snimanje
U studiju Rockfield u u Monmautu, gradu u Velsu, na nekih 150 kilometara od Londona ipak nije sve išlo tako glatko. Počelo je tako što je Noel svirao ‘Wonderwall’ i „Don’t Look Back In Anger“ Liamu, upitavši ga koju želi da peva. Odabrao je ovu prvu, a kada je došlo vreme da se snima druga, Liam je otišao u pab. Prijateljski raspoložen kakav je inače, Noel je pozvao u studio 30-ak lokalaca i pijanaca iz obližnjeg paba „The Old Nag’s Head and The Bull“.
Za tren oka u studiju sa gitarama vrednim preko 30 hiljada funti našlo se „pola jebenog Monmauta“ po sećanju njihovog prijatelja Alenu Mekgija. Jedan od njih je Noela u sred svirke upitao za broj taksi službe, izbecivši ga momentalno napolje. Nedugo zatim posvađao se i sa Liamom gađavši ga palicom za kriket.
Sledećeg jutra, Noel je otišao, bend je bio gotov, rekao je Oven Moris, čovek koji je producirao kasnije pesmu i ceo album. Niko nije znao kada će i da li će se vratiti. Sudbina benda već tada se nazirala, ali to niko nije mogao da pretpostavi.
Nekoliko nedelja kasnije Noel se vratio, ali je ostalo u vazduhu da visi pitanje da li postoji Liamova verzija pesme. Po Niku Brajnu inženjeru zvuka iz Rockfields studija, Liam jeste snimio svoj vokal za album verziju, ali više iz zabave, dok je Oven Moris odlučan da se to nikada nije dogodilo.
Intriganto je da je Noel za časopis Mojo 1997. godine izjavio: Kada sam Liamu dao pesmu, on je pevao ‘But don’t back in anger, not today’. A ja sam mu govorio „It’s ‘don’t look back in anger“, Usledio je Liamovski odgovor „Well, that’s not what’s fuckin’ written ‘ere, Chief“.
Kult
Numera je objavljena 19. februara 1996. godine kao četvrti singl sa njihovog drugog studijskog albuma (What’s the Story) Morning Glory?, i to je bio prvi singl grupe Oasis sa Noelom kao glavnim vokalom, što će kasnije biti slučaj na još šest singlova.
Pesma je u ključu C, ali je donekle oštra u odnosu na standardno koncertno podešavanje A 440 na 451. Jedna je od pesama sa potpisom benda i svirana je u skoro svakoj pojedinačnoj emisiji uživo od njenog izdanja do raspuštanja benda 2009. godine.
Godine 2012. bila je na prvom mestu liste „50 najeksplozivnijih refrena“ NME-a, dok su je čitaoci časopisa Rolling Stone 2015. godine proglasili drugom najvećom Britpop scene, posle pesme „Common People“ od Pulpa.
U avgustu 2020. pesma je proglašena za najbolju pesmu 90-ih od strane slušalaca Absolute Radija kao deo proslave desetogodišnjice te stanice.
Naslovna fotka za singl delo je fotografa Brajana Kenona, a bazirana je na priči o odlasku Ringo Stara iz Bitlsa 1968. godine tokom snimanja The White Albuma, i njegovom povratku u bend. Kada se vratio zatekao je svoje bubnjeve u zagrljaju sa 10 000 karanfila, ofarbanih u boje britanske zastave po zamisli Džordža Herisona i producenta Bitsla Majkla Spensera Džounsa. Noelu se ta ideja dopala, a beli klavir je referenca na Džona Lenona.
Video za pesmu režirao je Najdžel Dik, a u njemu glavu rolu ima Patrik Mekni, glumac koji je glumio Džona Stida u televizijskoj seriji The Avengers, šezdesetih godina prošlog veka. Snimljen je na ulici 1145 Arden Road u Pasadeni, u Kaliforniji, 4. decembra 1995.
Vožnja kolima sa bendom ka vili sličnoj Playboy mansionu, žene u belom, i bubnjar Alan Vajt koji je buduću suprugu Liz Etkins upoznao baš na snimanju spota.
Te godine Oasis su osvojili nagradu za najbolji bend, album i video (Wonderwall) na Brit Awardsu. Nije ostalo nezapaženo da su u svakoj kategoriji pobedili Blur.
Izvedbe
Koliko je pesma kultna, govore i mnogobrojne izvedbe koje su, pa ukoliko besmrtnost može da se regeneriše, upravo bile na tom tragu.
Na koncertu One Love Manchester 4. juna 2017. frontmen benda Coldplay Kris Martin je ovu pesmu posvetio Ariani Grande, na čijem koncertu se tragedija dogodila. Društvo mu je pravio Džoni Baklend, kolega iz benda, i jedan od najboljih gitarista svih vremena. Ali ne samo on, već i publika, koja je kožu ježila svima koji su ovaj video pogledali. Mančester i danas ne može da se pomiri sa činjenicom da tog dana nije bilo Noela, a sa druge strane je večno ostao zahvalan Liamu, koji je iz aviona, sa činelom u ruci i prepoznatljivoj narandžastoj parka jakni otpevao Live Forever, u pratnji Martina i Baklenda, meni najlepšu izvedbu ove pesme ikada.
Takođe ga je izveo vojni orkestar Francuske republikanske garde 13. juna 2017. godine, na fudbalskoj utakmici Francuska protiv Engleske na Stade de France-u, kao počast žrtvama napada u Mančesteru i Londonu.
Otpevali su je i navijači Aston Vile na Vembliju, i mnogi drugi navijači sportskih kolektiva.
Uz ovu pesmu titulu sa Mančester Sitijem 2021. slavio je i legendarni Pep Guardiola.
Pesma je pomirila je Britance i Argentince. Nove generacije ove dve zemlje, zajedno su koegzistirale kroz prijateljstvo na legendarnom koncertu Oasisa, ostavljajući Folklandske ratove prošlosti. Srećom postoji video u kojem Noel stidljivo pita Argentince da li znaju reči pesme, a oni mu uzvraćaju nezaboravnim pratećim vokalim od skoro pet minuta. Koja pesma je uspela da iznedri sve ove emocije? Skoro nijedna.
Vitraž | Pavle Jakšić
Naslovna fotografija: Unsplash
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/