Nastanak pariske boemije. Egzistencijalizam, Alber Kami. Prvi deo pariske trilogije.
Pariz je grad jedinstvene mitologije i nasleđa, slavan po neverovatnoj lepoti svojih ulica, bulevara i vrtova, raskoši muzeja. Politička i kulturna istorija i događanja odjekuju aurom legendarnih restorana i kafića. Prošlost blista celim gradom i idealna je za priču o čoveku koji traži inspiraciju za osećanja i preispitivanje vlastitog života.
Na obalama reke Sene prostire se grad umetnika i boema, Pariz, grad svetlosti, romantike i ljubavi čija istorija, lepota i značenje za svetsku kulturu tvore jedno od onih mesta nekako neobjašnjivo ispunjenih duhom, gde možete satima šetati bez ikakvog cilja na umu i uživati, osećajući besmrtni duh nekadašnje boemštine – legendarnih kafea poput Café de Flore ili egzistencijalističke meke Les Deux Magots.
Nastanak pariske boemije
Osobena pariska boemija, pre svih ostalih, utonula u mit i duh jednog jedinstvenog soja ljudi (koji su svesno odbacivali isprazni konformistički svet i njegove ‘’vrednosti”, zarad vlastite slobode i blagodeti duše) predstavljala je opiranje buržoaskim vrednostima, a te vrednosti poseduju jedan šablon po kom se formiraju, iako su vremenom postale nelako uočljive jer su se odomaćile i postale prihvaćene kao ‘’jedine moguće”.
Buržuj, građanin, a u današnjim kategorijama i svaki proleter, običan radnik, nezaposlena i zaposlena obrazovana populacija, kao i prost seljak imaju nešto zajedničko – ostvaren ili neostvaren san o sigurnosti i izvesnosti. Nekada je on pripadao samo buržoaziji, a danas svima onima koji su se protiv nje borili i iz njenog raslojavanja nastali.
San o izvesnosti podrazumeva žrtvovanje dosadnog danas sigurnom sutra, potrebu za domom, za vernim životnim partnerom, pouzdanim izvorom prihoda i stalnu opsednutost sticanjem, tako da se rad i njegov smisao sagledavaju samo kroz prizmu dobitka u materijalnom smislu. Boem, sa druge strane, predstavlja alternativu ovakvom sistemu vrednosti, a njegov prvi zadatak jeste da te vrednosti uoči i doživi kao relativne, a ne propisane i date ma koliko da su one gotovo svačiji san, uteha i strah…
U prvoj deceniji nakon Drugog svetskog rata u Parizu, i to u njegovom Latinskom kvartu na levoj obali Sene, oko bulevara Sen Mišel, a u kafeu Les Deux Magots stvorena je jedna potpuno nova boemija. U Francuskoj se razvija umetničko-boemska subkulturna scena inspirisana egzistencijalističkom filozofijom (posebno delima Kamija i Sartra), nadrealizmom i psihoanalizom.
Individualizam i humanizam prepliću se s misticizmom i hedonizmom, pacifizam s anarhizmom, šansona s džezom, istok sa zapadom, a tuga se leči alkoholom i zagrljajima. Stare forme ustupaju mesto novima, drugačijima i slobodnima, okviri postaju tesni, ograde opet treba rušiti. Pariz je, doduše, i u ranijim epohama bio stecište različitih boemskih grupa.
U njegovim salonima i kafanama 18. i 19. veka rođeno je ono što su sociolozi nešto kasnije nazvali javnim mnenjem. U periodu između dva svetska rata u Pariskim kafeima začeti su i neki novi umetnički i estetski pokreti koji su snažno uticali na tokove umetnosti, poput Dadaizma i Nadrealizma. Ali, Pariska boemija iz prvih poratnih godina bila je istinski nešto novo u Evropi. Stare boemske grupe bile su malobrojne i autsajderske po svom socijalnom statusu.
Egzistencijalizam
Nova egzistencijalistička boemija predstavljala je upravo po svojoj masovnosti novu pojavu. Pored Sartra i Simon de Bovoara, kao inspiratora, pokretu boema iz prvih posleratnih godina pridružile su se i mnoge estradne zvezde, i mladi sledbenici životnog stila zasnovanog na filozofiji i umetničkim postavkama egzistencijalizma – odakle je izvučena i celokupna filozofija svakodnevnice, melanholično obojene šansone i poezija izrečena u nešto tamnijoj gami.
Egzistencijalisti su oslikavali i posebni paramodni trend, široke karirane flanelske košulje, preširoke crne vunene džempere, nešto šire pantalone ili farmerke, naočare s crnim masivnim okvirom, đubretarce i velike šalove.
Individualnoj svesti modernog čoveka spoljašnji svet ostaje stran, neuhvatljiv i nedokučiv, a društvo ga tera da nevoljno odigra komediju apsurda nametnutih konvencija. Sklad između pojedinca sa jedne strane, te sveta i društva sa druge, kao da su neostvarivi.
Egzistencijalizam predstavlja filozofski pravac koji se bavi problemom ljudske egzistencije, njenim poljuljanim temeljima, budući da se javlja nakon Prvog svetskog rata. Suština egzistencijalizma jeste u okretanju ka pojedinačnom, subjektivnom, za razliku od dotadašnje filozofije koja je brinula o opštem i univerzalnom.
Egzistencijalistička filozofija počiva na sadejstvu kategorija esencije i egzistencije. Esencija je bit, suština, ono po čemu se stvari razlikuju međusobno i ono što biće čini bićem. Egzistencija je ono što uobličava esenciju da postoji i što joj prethodi: postojanje, stvarnost, način života.
Jedino je Bog združio esenciju i egzistenciju. Konkretna i individualna egzistencija podrazumeva čoveka, krv, pitanje slobode i odlučivanja, istorijsko vreme, geografsku i kulturnu sredinu. Ono što je moje vreme, po egzistencijalističkoj filozofiji, jeste moja istina, odnosno moja autentična egzistencija. Sasvim je prirodno da je najjednostavnija forma za iskazivanje egzistencijalističke filozofije upravo umetnička forma.
Parola je ,,živeti svoju misao“, što znači da je filozof akter u drami, da hoda, da dela. Preovladavaju strah i strepnja od drugih, kada se izađe iz sebe, od sukoba sa drugima, kako bi se došlo do slobode. Moderni egzistencijalizam započinje radovima filozofa Kjerkegora, Hajdegera i Jaspersa.
Alber Kami
Zreli egzistencijalizam pronalazimo u delima Kamija i Sartra. Kroz kultni roman Albera Kamija Stranac , egzistencijalistički pokret otvoreno progovara o (be)smislu čovekova postojanja i (ne)mogućnostima akcije u svetu besmisla. Kami daje sliku čoveka, stranca u svetu apsurda, koji ne uspeva da pomiri svoju izvornu iskrenost i spontanost sa normama jednog društva, normama formalnog morala.
Njegov ’’junak“ Merso se nalazi u svetu koji je u potpunom neskladu sa zahtevima i suštinom njegovog bića. U trenutku ’’kratkog spoja“, kada Merso dolazi u kontakt sa društvom koje mu sudi, njegova otuđenost dobija radikalan buntovni izraz. U otuđenom svetu čovekov postupak biva osuđen na apsurdni nesporazum jer unutar društva ne nalazi adekvatan odjek i tumačenje, ne nalazi na očekivano razumevanje i saosećanje, milosrđe i oprost.
Nemogućnost komunikacije je dvostruko uslovljena: s jedne strane čovek je, ne prihvatajući društvenu igru pod maskama, osuđen na samoću, nerazumevanje, nesporazum i sudbinu odbačenog stranca, a, sa druge strane, društvo je, po pravilu, zaslepljeno konvencijama i krutim, nehumanim normama na kojima, tonući nepovratno u propast i počiva.
"U jednom svetu u kome odjednom nestaju iluzije i svetlosti, čovek se oseća kao stranac. To je izgnanstvo bez izlaza, s obzirom da u njemu nema uspomena na izgubljeni zavičaj, niti nade da će se najzad stići u neku obećanu zemlju."
Nastaviće se. 📷: Vitraž
Vitraž | Dragan Uzelac
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
