500 Days of Summer. Idealizacije, hladnoća, nade. Maestralni Joseph Levitt i Zooey Deschanel. Vodič kroz filmski klasik, sa puno pesama i spoilera.
Kultni film 500 Days of Summer, koji je letos napunio 11 godina, najlakše je rekapitulirati kroz pesme. Uostalom pesmom i započinje. Sreća, fanfare, zanesenost u liftu, uz večni hit benda The Smiths „There Is a Light That Never Goes Out“, sa albuma The Queen Is Dead (1986), koji im je doneo svetsku slavu.
Za glavnog junaka bi verovatno bilo bolje da je film otpočeo nekom drugom pesmom Smitsa, recimo sa „I Know It’s Over“ (And it never really began, but in my heart it was so real), koja bi mu drastično smanjila očekivanja. Ali to onda ne bi bio ovaj film. Možda bi bio Garden State. Ali nije, film je 75% baziran na ličnom iskustvu jednog od scenarista koji su na filmu radili.
Za siže uvoda upotrebiću englesku reč Infatuation:
„Being smitten is the state of being carried away by an unreasoned passion, usually towards another person for whom one has developed strong romantic or platonic feelings. Infatuation can be distinguished from romantic love only when looking back on a particular case of being attracted to a person. Infatuation may also develop into a mature love.”
⛔️Spoiler alert⛔️
U ovom filmu to nije slučaj. Iako je sreća dosegla svoje visine pesmama „You Make My Dreams“ – Hall & Oates i „Sweet Disposition“ – The Temper Trap, a klupa na kojoj su sedeli u parkiću naknadno postala turistička atrakcija u Los Anđelesu (Angel’s Knoll), nad tim visinama su se ubrzo nadvili ogromni sivi oblaci. I nad samom klupom, koja je, zajedno sa parkom pre četiri godine trajno zatvorena za posetioce.
Siva boja ipak ne dominira samim filmom. Caruje plava. Cela kolor šema filma koncipirana je kako bi istakla boju očiju glavne glumice Zoi Dešanel (Summer). U svakoj sceni, ona na sebi ima nešto plavo. Cenu je platila crvena boja, koja se u filmu pojavljuje samo dva puta. Crvena origami ptičica u njenom stanu, i finalna scena kada Tom upoznaje Autumn, koja na sebi ima crveni šešir. To bi bilo to.
Ovaj film možda na najbolji način opisuje koliko zajednička interesovanja, i bljesci suštinski površnih sličnosti, kojima svi težimo, zapravo nisu nikakav garant uspešnog odnosa, a to bi bilo spajanje duša.
Ali poklapanje interesovanja jeste idealno tlo za idealizacije, i savršena navlaka. Jer interesovanja, stil, ukusi, vrlo brzo kroje predstave koje su daleko tananije i komplikovanije. Suptilnost, emotivnost, sistem vrednosti.
Kako neko ko plače na romantične filmove nije emotivan, kako Dostojevski ili Sartr nisu garanti kompleksnosti, kako osoba koja sluša B strane indie albuma nije patos alternative? Kako dobro oblačenje ili elokvencija nisu najave sijaset drugih osobina koje ste u niskom startu spremni da prigrlite?
Pa nisu, kao što nisu ni reči. Većina ljudi govori o univerzalnim vrednostima – istini, pravdi, časti, ljubavi, vernosti, najčešće oni koji sa navedenim nemaju nikakve dodirne tačke. E takvi su u međuvremenu prigrlili sada i neke nove maske.
Koliko je ljudi koji ove vrednosti zaista žive? Možda bolje i da ne znamo. Kao što postoji gotovo egzaktna računica koliko nam je u životnom veku ostalo knjiga da pročitamo. Ko zaista želi taj podatak?
Ali na samom početku veze, kada telo i um gore da ljubavni zanos dodatno kvantifikuju, dovoljna je jedna zajednička omiljena pesma ili knjiga, da prikrije neke dublje razlike. Ali biće da bi se ljudi bolje upoznavali po tajnama koje kriju, nego po “istinama” koje izgovaraju. Ove “istine” znače i ne znače ništa, jednako kao i svi gore navedeni pojavni oblici. Oni su ipak samo lak na farbi, a ne motor ispod haube.
Mlazni pogon idealizovanja savršeno je prikazao glumac Joseph Gordon-Levitt u ulozi Toma. A teško da je iko dočarao hladnoću bolje od Zoi Dešanel. Ova hladnoća, servirana suptilno i mirno, gora je od oluja besa i neprijemčivosti. Kao i što je rafalna paljba, manje bolna od tišine. Njoj faktički nema šta ni da se zameri. Ona je sama početak i kraj. Hladnoća – nepobedivi nedostojni protivnik.
Svoju muzičku saputnicu u ovom filmu hladnoća je odabrala organski. Regina Spektor „Hero“.
And we're going to these meetings But we're not doing any meeting And we're trying to be faithful, but we're Cheating, cheating, cheating No one's got it all No one's got it all
Ovo je momenat kada na njenoj ruci vidi verenički prsten. Momenat kada se ruši svet očekivanja pred svetom realnosti. A znamo ko tu pobeđuje u 99% slučajeva.
Na ovu numeru se (ništa manje tužno) nadovezala i “Bookends” sa istoimenog albuma Sajmona i Garfankla iz 1968. godine, koji se sastojao uglavnom od neiskorišćenog materijala za film The Graduate, koji im je uz albume Sounds of Silence i Parsley, Sage, Rosemary and Thyme uveliko doneo svetsku slavu.
Time it was and what a time it was, it was a time of innocence A time of confidences Long ago, it must be I have a photograph Preserve your memories They're all that's left you
Ali život tu ne staje. Igra je večna, a život pun iznenađenja. Ko izgubi osećaj za igru, izgubio je 2/3 života minimum. A da se to ne bi dogodilo, podsetiću vas na pesmu “Igra” Vaska Pope.
Zažmuri se na jedno oko Zaviri se u sebe u svaki ugao Pogleda se da nema eksera da nema lopova Da nema kukavičjih jaja Zažmuri se i na drugo oko Čučne se pa se skoči Skoči se visoko visoko visoko Do navrh samog sebe Odatle se padne svom težinom Danima se pada duboko duboko duboko Na dno svoga ponora Ko se ne razbije u paramparčad Ko ostane čitav i čitav ustane Taj igra
Posle leta (Summer), dolazi jesen (Autumn). Simbolično. A sa njom dolazi i pesma „Please, Please, Please Let Me Get What I Want“ od She & Him. Nada. Igra. A tada možemo ponovo da pustimo pesmu sa početka. Ovoga puta sa manje bojazni, desiće se, nema šanse da se ne desi.
And if a double-decker bus Crashes into us To die by your side Is such a heavenly way to die And if a ten ton truck Kills the both of us To die by your side Well, the pleasure, the privilege is mine The Smiths
Ukoliko niste, pogledajte “500 dana leta”. Nećete zažaliti.
Pavle Jakšić | Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
