Slobodno mišljenje u Srbiji odavno je odvojeno od bilo kakvog vida komoditeta. Za njuje potrebna hrabrost. Gde su sportisti, influenseri, javne ličnosti, klabing scena na skali od sopstvenih interesa do solidarnosti? Vlast je dostigla tačku ključanja podela koje je kreirala, i sada više nema između.
Čuveni džez muzičar Tom Vejts jednom prilikom je izjavio kako radiš nešto tako radiš sve. Isto važi i za izvinjenje, izražavanje poštovanja, kajanje, stav, podršku. Navedena mogu da budu prava, iskrena, zakasnela, mlaka, dostojna, iskalkulisana, pretenciozna, suvišna.
Ovih dana čitavom spektru možemo da svedočimo. Studenti su mahom ujedinili sve nas, dali nam nadu i prkos. Logično je da se (konačno) sve meri i secira u odnosu na njih, i podršku njima. Posebno što je mladost i budućnost ove zemlje jedina smislena vrednost koju možemo da negujemo, više stvar zdravog razuma, solidarnosti i empatije, nego prostor za nedoumicu i premišljanje, ili neki sebični individualni interes.
Nakon Slavije, i preko 100.000 okupljenih ljudi mnogi su se otkravili. Nije džaba ona “ništa ne privlači više nego uspeh”. Nikad nije ni kasno za otrežnjenje, pa i hrabrost, pošto ona nažalost nikada nije bila ravnomerno raspoređena, kao ni pamet.
Ko i kako je podržao studente?
Kada je sport u pitanju godinama unazad bili smo svodoci razočaranja u idole našeg detinjstva. Veliki broj njih je dobrano nakon završenih uspešnih karijera potpisalo još jedan ugovor, ovoga puta sa Dejanom Glišićem u sedištu SNS, uz idiličnu pozadinu svetskih književnih klasika.
Željko Rebrača, Stefan Mitrović, Nikola Rađen, Janko Tipsarević i mnogi drugi.
Neki su “samo” ustupili svoje ime za izborne liste – Slavko Gak, Milan Gurović, Duško Tošić, Dragan Džajić, Nikola Jokić, Božidar Maljković, Boban Marjanović, Dušan Borković, Vlade Đurović, Goran Lovre, Nenad Lalatović. Lista je mučna koliko je i duga, i obrnuto.
Podelili su se i navijači, odnosno navijači i njihove vođe. Dok prvi ešalon Zvezdinih “Delija” zabranjuje neodobrene povike sa tribina, obični navijači su se na utakmici ABA lige “izjadali” jedni drugima sa onim što ih muči. Navijače Partizana već odavno nema ko da ustrojava na tribinama.
Uz studente, a ne partijsku knjižicu vladajuće stranke stali su Nemanja Vidić, Dejan Bodiroga, Savo Milošević, Bogdan Bogdanović, Nikola Jović, Nenad Zimonjić, Ivana Španović, Aleksa Avramović, Ratko Varda, Danilo Anđušić, Mihail Dudaš, Aleksandar Atanasijević, i mnogi drugi. Danas i Željko Obradović, na radost mnogih ljubitelja košarke.
Podrška koja je bila najiščekivanija, od Novaka Đokovića, došla je u ponoć pre sedam dana na Eks profilu Novaka Đokovića. Ko je pohrlio na njegov Instagram i Fejsbuk profil tražeći neku sliku, momentalno je umanjio sopstvenu euforiju. Neko je očekivao više, neko je rekao “bolje išta nego ništa”. Vlast se svakako narogušila, i nije joj bilo svejedno.
Između išta i ništa stiglo je i “sve”, pošto je Francuz Matijas Lesor podržao studente na svom Instagram storiju. Deluje da se u ovom srčanom košarkašu “zapatilo” više buntovnog duha Beograda za dve godine, nego rođenim Beograđanima za čitav život.
Ovaj truli sistem je baždaren da se delimo, što i činimo, jer nema više ni levo ni desno. Podela je konstruisana da oni na vlasti sve više potiskuju nas koji nismo, tako da smo bivajući stišnjeni i skučeni, dovedeni do granice uzimanja daha, i nestajanja, baš kao i u slučaju pada nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu. Šta je jače interes ili sloboda, demokratija? Naša želja da se ne krstimo pred ulazak u foajee autobuskih stanice i javnih zgrada ili želja Jelene Karleuše da isprazni gradsku kasu siromašnih srpskih gradova, pevajući im na trgovima.
Ugostitelji, klabing scena, influenseri
Posebno me je iznenadila tišina beogradskih klubova, kafića, restorana, mahom mesta koje sebe svrstavaju u građanski, urbani milje. To su mahom ljudi koji će sa vama u četiri oka izražavati svoje zgražavanje svime što se oko nas dešava. To su “oni koji ćute”, poznajete li ih?
Gde je clubbing scena da podrži studente i njihove proteste?
Milje koji bi trebalo da predstavlja slobodu, rejv, bunt. Dajte makar jednu sliku sa Slavije, da znamo da ima života između računa za džin tonik, muzike, disko kugli, ulaznica, koje mahom kupuju baš ti studenti koje ste zaboravili.
U Gruziji je pre nekoliko godina kultni tehno klub Bassiani predvodio proteste, a kod nas? Studenti su dobri samo da pune lokale? Rizikujte prijatelji par inspekcija više zarad naše jedine i prave budućnosti. Kada studenti mogu da leže po hladnim hodnicima, možete i vi da pokažete mrvu solidarnosti, kao što to čini recimo knjižara Booka, sa daleko manjim maržama od vas.
Isto važi i za influensere, javne ličnosti koji se upravo obraćaju mladima, a fingiraju da je sve u redu. Nije!
Mali broj njih hoće da “naruži” svoje profile društvenih mreža slikom nadstrešnice, bede i muke, koja im se ne uklapa uz skupe torbe, pejzaže, enterijere, a njom bi probudili nekog svog uspavanog mrmota. Ovaj gulag smrdi isto i kada se poprska niche parfemom, svima nama. Svako od nas koji se bavi javnim poslom ima dužnost da se bavi isključivo opstankom dok se ova zemlja ne upristoji.
Šta biramo? U kakvoj zemlji želite da živite, i vi sa novcem, i bez njega, namireni, ogorčeni, i vi koji ćete večeras da pijete skupe rakije i proseko ušuškani u kafićima, i vi koji ćete kod kuće bez banke gledati film. Vi koji se plašite računa za Infostan, i vi koji ćete za vikend biti negde u Evropi. Obrazovani, neobrazovani, urbani, ruralni, nacionalni, liberalni, štreberi, mangupi.
Svima sve dolazi na naplatu, ne očekujte od Crne rupe senzibilitet. Da, potrebna je hrabrost, jer je slobodno mišljenje u Srbiji odavno razdvojeno od bilo kakvog vida komoditeta.
Odreknite ga se. Daću vam ideju.
Heroji
Načelniku odeljenja na Prvoj hirurškoj klinici UKC, prof. dr Vladimiru Dugaliću, najvećem stručnjaku za hirurgiju jetre u našoj zemlji, koji je javno kritikovao Zlatibora Lončara, a prethodno podržao studente, ponuđeno je rešenje o premeštaju na drugo odeljenje. Sramni ugovor o iznenadnoj smeni stigao je jutros. Srpski hirurg se upisao u istoriju svetske medicine, između ostalog i što je tokom jedne operacije napravio tunel u jetri, kojim je spasao pacijenta, a ovaj uspeh je Kliniku za digestivnu hirurgiju Kliničkog centra Srbije stavio rame uz rame sa klinikom u Milanu, gde se ovakva intervencija do sada jedino obavila.
Da, živimo u zemlji u kojoj ovakav stručnjak biva skrajnut jer govori slobodno i podržava svoje studente?
Ovo društvo je toliko podeljeno da je to pretužno, ali je izbor u stvari prilično lak. Pristojan, normalan, svet, sada predvođen mladošću sa jedne strane, i jedan beslovesni moralni Mordor vođen samo sopstvenim interesima.
Nema više između. Stisnite petlju, kao što su i mnogi drugi hrabri ljudi, zdravstveni i prosvetni radnici, glumci, advokati, poljoprivrednici, srednjoškolci, svi mi koji smo bili i na Slaviji, i u Novom Sadu, Nišu, Valjevu, Kraljevu, raskrsnicama i školama širom zemlje.
Za kraj podsećanje, da su osamnaestogodišnji muškarac i dvadesetčetvorogodišnja devojka, i dalje teško povređeni usled obrušavanja nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
Za njih i njihove porodice ovi su dani i dalje tmurni i neizvesni, bez osmeha i euforije. Za petnaest preminulih nema više jelki, ukrasa, poklona, trpeze, planiranja, svega onoga što imamo svi mi. Imamo i još nešto. Obavezu da vinovnike i ceo ovaj truo sistem kaznimo, da se sutra za kršenje zakona odlazi u zatvor bez protesta, postova na mrežama, štrajkova. Ukoliko pustimo da ovo prođe nekažnjeno, mi kao društvo i ne zaslužujemo da postojimo.
Pavle Jakšić | Vitraž
Cover Foto: Bojan Popesković
Pratite Vitraž:
