Američki književnik, pisac i boem, kontroverzni, svojeglavi, beskompromisni i anatemisani individualista i buntovnik – Henri Miler.
Henri Miler je umetnik čiji je svet provokacije, nepristajanja, rušenja tabua i nihilizma bio smešten između Jarčeve obratnice (1939) Njujorka (gde je rođen 1891. godine), i Rakove obratnice (1934), Pariza, gde je tokom tridesetih godina 20. veka živeo i napisao svoja najznačajnija književna dela (pre nego što će se u smiraj svog burnog života preseliti u Kaliforniju), jedan je od onih, velikih američkih pisaca (uz Hemingveja, naravno) koji su obeležili čitav jedan vek i epohu svojevoljnih izgnanika – Amerikanaca u Parizu.
… Nemam novaca, nemam prihoda, nemam nade. Ja sam najsretniji čovek na svetu. Pre godinu dana, pre šest meseci, mislio sam da sam umetnik. Više to ne mislim, sad jesam. Sve što je literatura otpalo je od mene. Nema više knjiga koje treba napisati, bogu hvala. Šta je onda ovo?
Ovo nije knjiga. Ovo je optužba, kleveta, lična uvreda. Ovo nije knjiga, u običnom smislu te reči. Ne, ovo je neprekidno vređanje, ispljuvak u lice Umetnosti, noga u zadnjicu Bogu, Čoveku, Sudbini, Vremenu, Ljubavi, Lepoti… čemu god hoćete. Ja ću vam pevati, možda malo neskladno, a pevaću vam. Pevaću vam dok crkavate, plesaću nad vašom prljavom lešinom…
Detinjstvo
Detinjstvo i ranu mladost provodi u Bruklinu, boreći se od samog početka (unutar haosa porodičnog nerazumevanja od strane roditelja) za svoje parče slobodnog neba. Shvativši rano da ga ne zanima akademski život, nošen čudesnom energijom Miler počinje da radi kao taksista i bibliotekar. Kao veliki ženskaroš, imao je brojne avanture i nezgode – zvanično, ženio se pet puta.
Nezavisan, buntovan i neprilagođen, tražio je sebe i put ka slobodi radeći mnoštvo najrazličitijih poslova, stvarajući pritom neproverenu legendu i mit o sebi, jedan od putokaza mnogim modernim umetnicima i otpadnicima – poput ništa manje legendarnog Charlesa Bukowskog. Radeći kao kurir u telegrafskoj službi ,, Western uniona“ Miler počinje da piše i objavljuje svoju prvu knjigu – Sklopljena krila.
… Čak i u detinjstvu, kada mi ništa nije nedostajalo, želeo sam umreti: hteo sam se predati, jer mi se borba činila besmislenom. Shvatio sam da ništa ne mogu dokazati, osmisliti, dodati ili oduzeti produžavajući život koji nisam tražio. Sve egzistencije oko mene bile su promašene ili, ako nisu bile promašene, bile su smešne. Naročito egzistencije onih ljudi koji su uspeli u životu. Muka me hvata od ljudi koji su uspeli u životu.
Najviše me je jedilo da su me ljudi na prvi pogled smatrali za dobra, prijazna, plemenita, odana i verna čoveka. Možda u meni i postoje te vrline, ali tome treba tražiti razlog jedino u mojoj ravnodušnosti. Ja sam bio filozof još u pelenama. U principu sam bio protiv života. U kakvom principu? Reč je o principu besmisla. Svi su se oko mene borili. Ja nisam ni prstom maknuo…
Pariz
Nakon što je otišao na sudbinsko proputovanje Evropom i razveo se od druge žene, 1930. Miler se seli u Pariz, grad svetlosti i utočište mnogih američkih književnika tzv. izgubljene generacije, gde počinje da radi kao novinar, živeći raskalašno stvara većinu svojih najznačajnijih književnih dela tek sa četrdeset, kada je bio potpuno slobodan, izražavajući svoj nihilistični stav prema civilizaciji – Rakova obratnica, Crno proleće, Jarčeva obratnica, i trilogija Ružičasto raspeće ( Seksus, Pleksus i Neksus).
Prošao sam mnoge ulice u mnogim zemljama ali se nigde nisam osećao tako omalovažen i ponižen kao u Americi. Zamišljam sve američke ulice zajedno kao neku vrstu zahodske jame, duhovne jame u koju sve upada; onde se sasuši i pretvara u večno govno. Ceo je kontinent strašna mora koja zrači nesreću za veliku većinu ljudi.
Bio sam sam, jedno jedino biće na velikom piru dobrobiti i sreće( statističke dobrobiti i statističke sreće), ali nikad nisam naišao na čoveka koji bi bio istinski imućan ili istinski sretan. U svakom slučaju, za sebe sam znao da sam nesretan i siromašan, izvan mašine i izvan igre.
Možda će jednog dana ponovo izniknuti mala crna braća s Filipina i možda će oživeti pobijeni Indijanci Severne i Južne Amerike da bi iznova pojahali livadama na kojima se danas izdižu gradovi rigajući vatru i kužni smrad. Čija će biti poslednja reč? Čovekova! Zemlja je njegova, jer on jeste zemlja, njena vatra, njena voda, njen vazduh, njena ruda i njeno povrće, njen duh koji je kosmički, koji je neuništiv, koji je duh svih planeta, koji se u njemu preobražava, u beskrajnim znamenjima i simbolima, u beskrajnim oblicima i pojavama.
Milerova književnost je apokaliptična, u smislu razotkrivanja licemernog i nafrakanog sveta, perfidno namazanog svim vidovima podmuklosti, laži i bolesne taštine. Njegova proza je naizgled amorfna i haotična, nihilistična i cinična, ali i esejistički prodorna i snažna poput sečiva koje se oštro zariva u kancerogeno tkivo laži i bezdušnosti sveta iluzija i zla.
Miler razotkriva suštinu prevare haotičnog sveta koji ga okružuje, optužuje, pritiska, gazi i tera ga na marginu nepodobnih. Miler uzvraća udarac bez pardona – golom istinom i provokacijom protiv ograničenja i lažnog moralisanja, skidajući istovremeno tkaninu sa ljudske polnosti i dvoličnosti. Njegov mit je mit o prognanom piscu (bez boravišta, prijatelja i utočišta) gde boemština, siromaštvo i otpadništvo garantuju piščev integritet i slobodu izražavanja misli i osećanja – bez ikakve cenzure.
Obratnice
Milerov privatni svet počiva između dva povratnika (obratnice) – između Pariza i Bruklina – Rakove i Jarčeve obratnice – evropskog i američkog duha, koje povezuje jedinstvena sloboda.
Milerove raspojasane Obratnice su dva verbalna delirijuma, ponekad groteskno staromodna (u stilu „ispljuvak na licu Umetnosti, šut u dupe Bogu“, krcati patosom i visokoparnim stilom) i često preterano optimistična ili repetitivna, ali napisana sa gromovitom strašću čiji zamah i energija brišu sve što joj se nađe na putu.
Umesto što ih je nazvao Obratnice, Miler je trebalo da ih nazove Cunamiji! Čitati Obratnice znači prepustiti se pompeznom ludaku i megalomanu, genijalno uvrnutom ljudskom biću, zaraznom epikurejcu, radosnom i pomahnitalom pobunjeniku. Milerov stil opija kao najbolje vino. Njegovi tekstovi se ne čitaju, oni se piju naiskap! I mogu se piti neumereno. Sa srećom – tim varljivim poklonom – umesto mamurluka.
Rakova obratnica i Jarčeva obratnica izazvale su skandal po objavljivanju (u Francuskoj tridesetih godina dvadesetog veka, u Americi trideset godina kasnije), jer u njima ima seksa, iako su to, pre svega, velike romantične knjige. Henri Miler se, u stvari, među prvima u svetu usudio da napiše da je seks moćniji od društva.
Da ljubav može i mora sve da slomi (buržoaske običaje, ekonomske sisteme, društveni jaram). Da je zaljubljeni čovek, pre svega, opterećen seksom, a ako nije onda je lažljivac koji nema muda. A on se usudio to da kaže u autobiografiji, izlažući se time najvećem riziku! Izložio se javnosti, sam je sebe ubio, žrtvovao, a onda i vaskrsao.
Miler je Isus Hrist, samo manje seksualno suspregnut! Rakova obratnica je himna slobodi tela u svetu koji je sve manje prirodan. Ona je sama sloboda izraza i duha koji će eksplodirati tri decenije kasnije, burnih šezdesetih, kao svetkovina andergraunda, kao cvet, pesnica i zverski jauk. To čudesno lirsko nadahnuće pisca Čarlsa Bukovsog koji će krenuti putem svog losanđeleskog splina na tragu Milera i njegovog sablažnjivog, nekonformističkog doživljaja Pariza i sveta tridesetih godina dvadesetog veka. “Ljudi se više ne tucaju, nego drkaju”, objašnjavao je Miler svu mlohavost i impotentnost modernog, hladnog, jalovog i ciničnog sveta bez ljubavi.
Sudska zabrana
Rakovu obratnicu proglašavali su čistom pornografijom, sudski zabranjivali i govorili o njoj sa zgražavanjem – kao o septičkoj jami prepunoj ljudskoj izmeta, delu neviđene opscenosti. U stvarnosti, boemski raspojasan, oslobođen i nezavisan, nadahnut punoćom življenja Henri Miler stvara autobiografski roman, priču o životu pukog siromaha koji želi postati pisac i napisati poslednju veliku knjigu, priču prepunu humora, vulgarnosti, ironije, filozofije i erotike – provokativnim, ogoljenim, kratkim i jasnim izrazom.
Avanturista i odmetnik, duboko uronjen u bogato vlastito iskustvo, Miler na brutalan način daje sliku vlastitog klošarenja 30-ih godina 20. veka po ,,gradu svetlosti“. Bodlerovski splin Pariza – sumorno gađenje prema svemu, izbija iz podzemlja na površinu svetlosti velegrada – tu su makroi i prostitutke, homoseksualci, svi (ne)mogući gubitnici, stranci i marginalci, umetnici, boemi, hotelijeri, propali trgovci i umišljene, samozvane veličine – čitav jedan anti-svet kao posledica zla i promašenosti jedne posrnule civilizacije i kulture.
Tu je Milerov neulepšani, zloslutni i upozoravajući splin i erotika koja razotkriva svet licemera i lažnog morala. Miler emigrant vidi u Parizu luku sreće i svežine (sa čim se Luj Ferdinand Selin, kultni francuski pisac koji je tih godina objavio svoje ništa manje kontraverzno delo, roman Putovanje na kraj noći, svakako ne bi složio).
Srećan je u Parizu jer smatra da su Francuzi veliki hedonisti bez kompleksa. Opisuje ga kao mesto uživanja i slobode gde, uprkos siromaštvu (što je bio i Hemingvejev slučaj deset godina ranije), može da diše punim plućima i oseća punoću svog postojanja prvi put u naručju kurvi s Bulevara Bomarše ili iz Ulice Sen Deni.
Miler vlastitu i čovekovu izgubljenost prihvata kao jedini oblik slobode. Neobuzdanom spisateljskom energijom i smelošću nadilazi jezu smrti i zagušljivost nerazumnih pravila društva, anarhično uživajući u oslobađanju od svih nametnutih puritanskih i licemernih pravila i zabrana. Ugledna književnica – Anais Nin, napisala je sledeće, veoma afirmativne redove o osporavanom Milerovom romanu ,,Rakova obratnica“:
,, Ako je ovde iskazana sposobnost da se šokira, da se beživotni ljudi prenu iz dubokog sna, čestitajmo sami sebi jer tragedija je našega sveta u tome što ga ništa više ne može probuditi iz njegove letargije. Potrebna nam je transfuzija. A ovde dobijamo krv i meso. Piće, hranu, smeh, žudnju, običnu strast, radoznalost, životnu stvarnost koja hrani korene naših najuzvišenijih i najnejasnijih kreacija. Ova knjiga seže do korena i kopa ispod njih, kopa u potrazi za podzemnim izvorima“.
Na svoj stoički, individualistički način, Miler se hrabro suprotstavljao apokalipsi modernog sveta, ne nudeći laka rešenja i kolektivne, demagoške obmane: ’’Umesto da udaraš glavom u zid, sedni skrštenih ruku i čekaj da se zid raspadne sam od sebe. Nemoj moliti da se to dogodi! Samo sedi i gledaj kako se to događa“.
Američki pesnik Karl Šapiro nazvao je Milera ’’Gandi s penisom“, dok ga je čuveni američki književnik Norman Majler smatrao ’’genijem, tek nešto manjim Dostojevskim“. Sam Henri Miler isticao je s ponosom da nikada nije pripadao nijednom klubu, loži, društvenoj ili političkoj organizaciji, tvrdeći da je ’’samo neposredno iskustvo važno, imamo samo jedan život“.
Njegova beskompromisna, šokantna i brutalno iskrena literatura jedinstvena je hronika radosti življenja vlastitog života. Njegov zgusnuti, erotikom nabijen i lepljiv spleen čudesno je duhovno iskustvo svakom narednom čitaocu, dovoljno hrabrom i uvrnutom da se prepusti čarima jedne krajnje originalne i anarhične literature – jednog hrabrog putovanja na kraj noći.
Dragan Uzelac | Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
