Neraskidiva veza ljubavi i revolucije. Priča koja bi istopila i srce okorelog cinika, zagriženog neromantika – o revolucionarnoj ljubavi Ernesta Če Gevare i Aleide Marć.
Danas smo nažalost već navikli da se značajan deo naših društvenih odnosa odvija preko različitih aplikacija, dok je među mnogim samcima posebno popularan postao Tinder. Skoro mi je jedna prijateljica priznala kako se dugo protivila čitavom konceptu Tindera, tome da bira i bude izabrana samo na osnovu slike, i eventualno kratkog opisa, kao kakva kataloška jedinica, i da su se tu uglavnom skupljali razni „sumnjivi likovi“, ali da se naposletku predomislila jer je shvatila da su sada i „normalni tipovi“ na Tinderu, jer nemaju baš puno izbora, a i njene mogućnosti su skučene.
Ipak, dejtovanje u doba korona (p)ostalo je noćna mora za „singltone“ koji i dalje odbijaju da romantične odnose svedu na razinu aplikacije.
Vest Svetske zdravstvene organizacije o globalnoj pandemiji poremetila je, između ostalog, i mnoge ljubavne priče, pogotovo one na daljinu, one koje su se kratkoročno oslonile upravo na aplikacije u pokušaju da se logistički doviju i privremeno premoste ozbiljne vremenske razlike, ponekad čitave okeane i kontinente.
I pored brojnih prednosti koje nam savremena tehnologija omogućava – da delimo svakodnevicu i intimu glasovnim porukama u kojima bi ponekad čitali kratke priče omiljenih pisaca uz jutarnju kafu, a nekad slali poljupce sa aerodroma između letova, na kraju je ipak nemoguće biti stvarno prisutan i razviti online emotivno-komunikativne alatke, istovremeno se nadajući (ne)mogućnosti sledećeg susreta fizički uživo. Nadanja i planovi postali su jalovi u opštem stanju neizvesnosti i sveprisutnog (fatalističkog) pitanja hoće li će se stvari ikada vratiti „u normalu“.
Kako bismo bolje razumeli to stanje razočaranosti i srceslomljenosti izazvano nemilim saopštenjem Svetske zdravstvene organizacije, te istovremeno shvatili razloge čovekovih romantičnih lutanja, svrstali smo na dnevni red „čitalačke sekcije“ Vitraža knjigu „Radikalnost ljubavi“ Srećka Horvata. I ako danas govorimo o ljubavi u doba korone, koja je u toliko meri promenila naše živote, ova knjiga govori o ljubavi u doba revolucije, o neraskidivoj vezi ljubavi i revolucije, koja takođe ima za cilj korenite društvene promene. Jedno poglavlje se posebno izdvaja, priča koja bi istopila i srce okorelog cinika, zagriženog neromantika — priča o revolucionarnoj ljubavi Ernesta Če Gevare i Aleide Marć.
Ernesto Gevara, ili jednostavno Če, zaista ne zahteva nikakav uvod, dok je Aleida Marć mnogima možda manje poznata, osim kao njegova druga supruga. Rođena je naizgled sudbinski u Santa Klari, gradu koji će on osloboditi tokom Kubanske revolucije, o čemu su ispevani i stihovi „Cuando todo Santa Clara se despierta para verte“ u popularnoj pesmi „Hasta Siempre, comandante“. Upoznali su se tokom revolucije, kao saborci – Če je već imao oreol legendarnog revolucionara, a Aleida je bila mlada aktivistkinja, kurirka u pokretu otpora, i kako je i sama istakla u svojim memoarima, nimalo nalik prekaljenim gerilskim borcima.
Prošlo je dugo vremene pre nego što je Aleida saznala da je njihov prvi susret ostavio utisak na Čea. U pismu iz Afrike iz 1965. godine on se priseća kada je prvi put video „jednu malu plavu, pomalu bucmastu učiteljicu“. Aleidin prvi utisak bio je nešto drugačiji – ipak je upoznavala prekaljenog borca, i doživela ga je kao dosta starijeg, zgodnog muškarca, čiji je prodoran pogled intrigirao.
Njihova ljubavna priča počela je ubrzo nakon prvog susreta. Aleida se seća da je sedela na stepeništu u gradu La Pedrero kada je Če prolazio u terenskom vozilu i pozvao je da mu se pridruži – onog trenutka kada je pristala na ovaj poziv, zapravo nikada više nije napustila tu „životnu vožnju“ sa njim. A vremenom je očaranost (s)likom revolucionara ustupila mesto ljubavi prema čoveku od krvi i mesa.
Čeovu i Aleidinu ljubav, bliskost, intimu i borbu danas najbolje upoznajemo iz njihovih pisama, kao i gestova koji su prethodili dugim periodima razdvojenosti, kada on odlazi Kongo, a potom nepovratno u Boliviju.
Pred polazak u Kongo početkom 1965. godine Če je Aleidi ostavio koverat na kojem je jednostavno pisalo „Samo za tebe“. U koverti su bile trake sa snimcima na kojima on recituje pesme iz zbirke „Dvadeste ljubavnih pesama i jedna očajnikova“ Pabla Nerude. Zahvaljujući ovoj zbirci Neruda je svojevremeno stekao slavu u najranijoj mladosti, a poezija je izazvala kontoverze pesnikovim istraživanjem seksualnosti i erotičnosti. Za Aleidu i Čea ovo su bile „njihove pesme“, koje su zajedno čitali u trenucima intime. Prvi put joj je recitovao poeziju u momentima odlučujućih borbi tokom Kubanske revolucije. Ostavljajući ove trake, Če je svojoj ženi poručio da joj ostavlja najbolji deo sebe.
Tokom boravka u Kongu i pokušaja da podigne revoluciju u Africi probuđenoj od stega kolonijalizma, Če je pozvao Aleidu da mu se pridruži, kao saborkinja, drugarica, ali nikako ne kao „njegova žena“. Če u pismu Aleidi kaže „budi jaka i nemoj mi stvarati probleme koji se ne mogu rešiti. Kad smo se venčali znala si ko sam ja. Izvrši svoj deo dužnosti da bi put mogao lakše da se podnese, još je mnogo pred nama. Voli me strasno, ali ne sveobuhvatno, moj je put zacrtan neće me zaustaviti ništa osim smrti. Nemoj sebe da sažaljevaš, navali na život i pobedi ga, i neke delove puta preći ćemo zajedno…“.
Ovde je teško ne čuti prizvuk drugog poznatog ljubavnog pisma, nastalog dvadesetak godina ranije, iz pera jednog jugoslovenskog revolucionara – „Ako primiš ovo pismo – ako dakle ja ne doživim taj veliki čas, nemoj mnogo tugovati, najdraža! U svijetu u kome budeš tad živjela, naći ćeš , uvijek živ, najbolji dio mene samog i svu moju ljubav prema tebi.
Za tebe sam siguran da će tvoj put biti prav i onakav kakav mora da bude…“, napisao je Ivo Lola Ribar u poslednjem pismu svojoj verenici Slobodi. Horvat podvlači da iz ovakvog Čeovog postupka možemo bliže razumeti radikalnost ljubavi – „ona se ne sastoji, kao što se obično misli, u tome da se jedno biće posveti isključivo drugom biću…“.
Ljubavnici i saborci konačno su se sreli početkom 1966. godine u Tanzaniji, oboje anonimni, prerušeni. Proveli su mesec dana krijući se, a u Aleidinim sećanjima ovo je opisano kao jedan od njihovih najlepših susreta. I dok je Alieda 1965. dobila kovertu samo za nju sa Nerudinom poezijom, Če je ovom prilikom snimio sebe kako čita priče za decu, a Fidel je dobio čuveno oproštajno pismo. Bio je ovo njihov poslednji duži susret, a istovremeno i medeni mesec koji nikad nisu imali. Če uskoro nakon ovoga odlazi u Boliviju, a Aleida se vraća na Kubu.
I koji „zaključak o ljubavi“ Horvat izvlači iz ove revolucionarne ljubavne priče? Sa jedne strane imamo beskompromisnog revolucionara, koji propoveda „mržnju kao element borbe i neophodno pogonsko gorivo“, čoveka koji deluje kao „hladnokrvna mašina za ubijanje“.
Istovremeno, Če je i „ljubavna mašina“, insistira da se pravi čovek i revolucionar, čak i po cenu toga da deluje smešno, mora rukovoditi osećanjima velikodušnosti i ljubavi. U jednom od pisama iz Tanzanije Če priznaje Aleidi „..moraš znati da sam ja mešavina pustolova i buržuja, sa užasnom ljubavi prema domu, ali i sa čežnjom da ostvarim ono što želim“.
Odnos između dvoje saboraca i ljubavnika talasao je između najstrasnijih osećanja do potiskivanja istih i potpune usredsređenosti na borbu i revolucionarne ciljeve. Lekcija koju nas Horvat uči kroz ovu priču je da u ljubavi ne treba razmišljati u isključivim (disjunktivnim) kategorijama ili/ili, već da je neophodno razumeti da je u pitanju pozicija i/ili, odnosno da je moguće istovremeno voleti i/ili mrzeti, da ove dve emocije nisu nužno sušte suprotnosti, te da mogu iznedriti nešto treće. Jedno je sigurno – ljubav može iznedriti nesvakidašnje činove potpune ludosti, navesti nas da uradimo stvari koje su toliko blesave da o njima ne piše niti u jednoj knjizi.
Vratimo se na kraju na početak — pokušaju da razumemo ljubav (i srceslomljenost) u doba korone, u eri borbe protiv tzv. „nevidljivog neprijatelja“ dok neki od nas sede u udobnosti svojih domova, koriste aplikacije, kalimerovski kukaju nad vlastitom i svetskom nepravdom i bojažljivo čekaju da se stvari vrate „u normalu“.
U ovome nema baš neke radikalnosti u poređenju sa borbom protiv itekako vidljivog i opipljivog neprijatelja, dok saboraci, sapatnici i ljubavnici sa neizvesnošću, ali i verom u borbu šalju i iščekuju pisma. Ali korona nije revolucija — ona ima potencijal da katalizuje istu. U nekim slučajevima korona je sigurno samo ubrzala ionako trule odnose, ukazala da su u pitanju obična romantična lutanja, dok je ponegde pak ostavila (ili napravila) prostora za Horvatovu tezu o „nemogućnosti disjunkcije“ i za dašak optimizma.
Jer, prava ljubav je nalik revoluciji — stvaranju novog sveta, a to nije nimalo lako.
Jovana Nedeljković | Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
