Kraj feljtona o junacima serije “Sopranos”, kroz likove koje su tumačili i njihove životne priče. Bonus tekst o zanimljivostima i sporednim glumcima bez kojih ova serija ne bi bila to što jeste.
Nisam siguran da je bonus tekst dovoljan da se ispravi nepravda prema brojnim sjajnim glumcima koji nisu spomenuti u prethodnim tekstovima, a deo su slagalice bez kojih serija ne bi bila to što jeste. Gluma i detalji, izazovi. Ekipa Sopranosa među sobom je tražila slabosti u detaljima, iza kojih se krio Dejvid Čejs.
U momentu kada FBI agent Skip Lipari priča sa „Pusi“ Bompensarom na njegovoj terasi, njegov kadar popunjava bujno zeleno polje, za razliku od „Pusijeve“ pozadine koja je pogled na groblje. Sjajno predskazanje.
Momenat kada Bakala Senior ubija Mustang Salija je film sam po sebi. Sadistički izraz lica glumca Barta Janga nakon pucnja bio je tako intenzivan i stvaran. Stari prevarant koji je još jednom okusio krv. Čisto zlo. Čisto ludilo. A tek onaj kašalj. Dva filmska kašlja me nateraju da i sam osetim svoja pluća, ovaj navedeni i onaj Džejmsa Gemona u filmu Revenge (1990) sa Kevinom Kostnerom. On u ulozi Teksašanina koji na kraju umire na suvozačkom mestu. Sunce, krv, i ta poslednja cigareta. Brutalno.
Samoubistvo Judžin Pontekorva (Robert Funaro) bila je jedna od najrealnijih smrti koje sam video na filmu. Nemoć, predaja, koja momentalno izvlači saosećanje i tugu.
Čak i mali detalji u Sopranosima su ono što ovo seriju zaista čini najboljom svih vremena. Bobijeva (Bobi Bakala) košulja se pocepala nakon što je ubio momka u Vankuveru. Sekund pre ubistva Francuz je strgao deo tkanine sa njega. Simbolički je pocepao i komad Bobija, deo njegove duše, pošto on nikada nikoga nije želeo da ubije, niti jeste do tada. Izvanredni su ti pisci.
“I loved him like a brother in law”
Fil Liotardo
Kakva savršena i morbidna pasivna agresija Fil Liotarda, nakon saznanja da je Vito Spetafore homoseksualac.
Glumci su toliko osećali seriju i Čejsa, da su i sami počeli da pišu scenarije. Epizodu „Everybody Hurts“, napisao je Majkl Imperioli, a režirao Stiv Bušemi. Čitavu scenu svađe i tuče između Francuza koji prodaje armanjak i Arti Buka, koja je samo po sebi genijalna, ukrao je Furio Đunta u jednoj jedinoj sekundi. Svaki novi detalj prosto je obuzimao sve prethodne.
Sopranosi su najsavršeniji kasting ikada. Ne postoji glumac kojeg možete da zamislite umesto nekog postojećeg. To je čista blasfemija. Iz ove perspektive deluje da bismo da je išta bilo drugačije bilo prilično tužni, a postoji li veći kompliment za jednu igranu seriju?
A sve je moglo da bude drugačije. Iz nekog ludog razloga – nije, to je onaj začin koji je u životu potreban za uspeh. Možete čitav život da provedete u žudnji čekajući pravu osobu, ali ona ipak treba da se pojavi. Nije nikada uvek sve samo do nas.
Bada Bing je trebao da se zove Final Lap, a pod tim imenom je prvobitno zamišljen bikini, a ne toples klub. Da nije postojala stvarna mesara Centinni’s u Elizabetu u Džerziju, nikada ne bismo uživali u jednoj od omiljenih scenografija – Satriale’s (Karni, Nju Džerzi).
Toni Soprano je mogao lako da bude Tomi, u izvedbi Stivena Van Zanta, Majkla Rispolija, Reja Liote. Mislim nije mogao naravno, ali je „mogao“. Ed Marinaro i Ed O’Nil su trebali da glume Riči Aprila, a Marsia Gej Harden Dženis Soprano. Otac Ben Stilera je za dlaku bio Heš.
Zamislite scene bez lude Dženis, koju tumači Aida Torturo, kojoj je Čejs najavio epizodu gde ubija Ričija i odlazi u Sijetl, bez garancija povratka. Dve nedelje pre toga umrla je Nensi Maršand (Livija Soprano) sa kojom je bila vrlo bliska, od iste bolesti kao i njena majka. Aida je čistila stanove 16 godina, i iz ovakvih razloga jasno vam je zbog čega u seriji nije bilo mnogo ega. To nije dozvoljavao radnički „blue collar“ mentalitet, italo-amerikanaca.
I najsporednije uloge i priče, nisu deo stihije, naprotiv. Ališa Vit koja glumi Ejmi Safir u epizodi „D-Girl“, ambicioznu devojku iz Holivuda, sa devet godina je glumila u Linčovim „Dunama“, a kasnije i u Tvin Piksu. Inače, vrhunska pijanistkinja.
Stoga, bila bi jeres, da ne spomenem dve osobe koje su sve ove uloge pažljivo, uz amin Dejvida Čejsa, sparivale sa junacima serije, od kojih su neki naturščici, ili su narodski rečeno izvađeni iz naftalina.
Kasting kraljice Džordžijen Voken i Šila Džafi
Njih dve su 1996. godine radile film „Trees Lounge“ sa Stiv Bušemijem u glavnom ulozi, kao i druge nezavisne filmove. Čejs je samo rekao „I want those girls“.
Šilinom zaslugom ulogu Heša dobio je Džeri Adler. Džeri Stiler je radio reklamu u petak, i nije stigao na zakazan termin u ponedeljak, pa je ona nazvala Adlerovu ćerku i pitala gde ti je otac. Sve ostalo je istorija. Turk Pipkin, narkoleptičar i Dženisin partner u seriji, kao i Piter Bogdanović, psihijatar Dženifer Melfi, su deo serijala postali odlukom Čejsa, to je bio omaž njihovom prijateljstvu, ali i nepogrešiv nju za glumu i izvedbu.
Kada je Džordžien Voken (inače žena Kristofera Vokena) prvi put pozvala Stivena Van Zanta, on je bio na golf terenu, a na kasting je došao obučen, pa, baš kao Silvio Dante. Tu nije bilo potrebe za ekstra garderobom, koja je inače bila ozbiljna matematika i kult. Odeća za žene se kupovala uglavnom u „Molvin Jersey Cache“, a za muškarce u „Jack Charles“ – gumba stores, koje su u potpunosti „pokrile“ venčanje Alegre Sakrimoni, sahrane, brojne večere u restoranu Vezuvio.
Džejms Gandolfini je stavio u ugovor da on poseduje svu Tonijevu garderobu, pa je njegov pašenog kome je svo poklanjao zapravo izgledao kao Toni Soprano. Najveći izazov je ekipi zaduženoj za garderobu bila doktorka Melfi u izvedbi Lorejn Brako, koja je bila ubedljivo najveće glumačko ime na početku snimanja, na koja je često dolazila sa svojim roditeljima.
Gandolfini je prilikom prvog upoznavanja bio srećan kao malo dete što mu je odmah pogodila prezime. „Videla sam te u predstavi sa Alekom Boldvinom na Brodveju, imao si malu ulogu i sećam se gde sam sedela tada u pozorištu i momenta kada sam tokom predstave uzela play bill i upitala se ko je ovaj tip sa monolozima koji su bili dugački i po pet minuta“, rekla mu je tada.
Fič La Mana
Mnogi ljudi su zbunjeni zbog čega je Fič La Mana bio tako kratko u seriji, u odnosu na utisak koji je ostavio. Robert Lođa nekima je poznat i kao Frenk Lopez, koga je Toni Montana ubio u filmu Scarface.
Snimanje prve Lođine scene inicijalno je trebalo da traje oko sat vremena, ali je trajlo osam, jer Lođa nije mogao da se seti scenarija. Malo pre snimanja dijagnostifikovana mu je Alchajmerova bolest, a svaka nova epizoda bila je sve veći i veći izazov. Faktički muka.
Fič je najverovatnije mogao da računa na značajniju rolu, ali je Čejs morao da ga ispiše iz serije. Ono što je neverovatno je što velika većina ljubitelja ove serije nije svesna koliko se u stvari Lođa mučio u scenama, koje je razbio!
Recimo scena u kojoj se Poli sastaje sa Fičom u njegovoj pekari, gde ga on na kraju izbacuje, čak je i pored jednog divljeg Goltijerija, delovao za nijansu neustrašivije, igrajući svoju poslednju životnu predstavu. Odvojite trenutak za Youtube klipove i pogledajte tu paklenu borbu Roberta Lođe da oživi lik Fič La Mane.
Arti Buko
Džon Ventimilja (Arti Buko) je čitao uloge za Tonija i Poli Volnatsa. Sve mu je delovalo kao komična mafijaška sapunica, koja i nema previše smisla. Dolazak na set mu je probudio sjajne uspomene, jer je video svog druga iz detinjstva Majkla Imperiolija, sa kojim je kao klinac kao konobar opsluživao bogataše okoline Njujorka. Jednom prilikom su potpuno naduvani išli u Konektikat kod naglašeno uštogljene gospode.
Prvu bocu vina Château Lafite Rothschild otvorili su poslavši čep u dno boce, a druga flaša im je ispala iz ruku. Po 500$ svaka. Gospoda u odelima su zblanuto posmatrala dva ludaka koja se bez prestanka smeju. Postojala su ta prethodna poznanstva koja su cementirala ukupnu atmosferu u seriji, poput onog Džimijevog i Aide Torturo, koji se poznaju od brodvejske predstava iz 1992. „A Streetcar Named Desire“.
Na početku snimanja serijala, u prve dve sezone, Ventimilja je tu i tamo uspeo da „prokrijumčari“ po koju improvizaciju, ali kako je serija postajala kult, i jedno „i“ umesto „ili“, bio bi težak faul.
Umeo je Ventimilja kao i Buko da pukne i nekog prebije. Na snimanju jedne serije to je i učinio, a iza njega je kod produkcije stao niko drugi do čuveni glumac Kristofer Voken. Za ulogu buka inspiracija mu je bio krčmar iz filma Kum, koji misli da je mangup kada upoznaje De Nira, ali nakon što shvata ko je, vraća mu se daleko umiljatiji. Najupečatljivija scena je svakako ona u Vezuviju sa Tonijem, nakon tragične, kratke, sopstvene pseudo-romanse sa Adrijanom La Servom. U scenariju je pisalo da Toni treba da ga udari, i sam Džon mu je to izričito tražio. Kada ga je Gandolfini udario nije znao gde mu je glava, a scena nakon te u kojoj ga je ščepao i poljubio u glavu, uopšte nije bila u scenariju.
Pet Parisi
Jedan moj prijatelj se zatekao 2009, na događaju na kojem su se okupili glumci iz serije. Odatle i ova priča. Nakon što je glumac Dan Grimaldi ispotpisivao slike za obožavaoce, shvatio je da od pice u kejteringu nije ostalo ništa. Izraz lica mu nije bio nimalo srećan, čak štaviše podsećao je u potpunosti na izraz Patsi Parisija. Ukoliko sećanje na ovog lika mora da bude uokvireno u jednoj rečenici, ta bi bila ona „It won’t be cinematic“ kada preti Gloriji Trilo.
Kakva osnovna škola zastrašivanja. Bez podizanja tona, jednolična intonacija, tiha jeza. Parisi je dugo vremena bio podcenjen u mafijaškoj hijerarhiji u seriji, ali kako je vreme odmicalo, svi smo shvatali, da je on u prvom ešalonu onih sa kojim ne biste nikada poželeli da se zakačite.
Dan Grimaldi je zapravo doktor nauka u procesiranju podataka, i dalje predaje na Kingsborou Komjuniti Koledžu. Unajmljen je na dva dana kao Fil Parisi, a Patsi postaje u poslednjoj epizodi druge sezone. Prosto se dopao menadžmentu. Tada je Teri Vinter rekao Dejvidu Čejsu da foru sa blizancima u seriji može samo jednom da iskoristi. I Grimaldi je bio kvisko. Zasluženo.
Karlo Džervasi
Glumačkim pričama i tokovima Sopranosa bila bi naneta nenadoknadiva šteta da se ne spomene David Naskarela, koji je postao glumac u svojoj 48 godini. Dve decenije je radio u NYPD-u, a 17 godina kao agent na tajnom zadatku. Bio je i lično obezbeđenje kraljevskoj porodici iz Monaka skoro devet godina, kada bi dolazili u Njujork. Njujorčanin – as real as it gets.
Na tri audicije nije prošao – Džoni Soprano, Bompensaro, Febi Petrulio (koga je glumio Toni Rej Rosi). Koliko je svaka uloga poštovana najbolje svedoči scena sa jedne od dodele nagrada na kojoj se Dejvid Čejs lično njemu zahvalio.
Tokom serije je postao nerazdvojan sa Gandolfinijem. Kako i ne bi bio, kada je hemija od početka bila sveprisutna. Prvi put kada se se sreli pre snimanja zajedničke scene u isto vreme su jedan drugom rekli „let me buy you a drink“. A onda mu je nakon par piva Naskarela oslovio sa „googutz“, reč od milošte na italijanskom, a Toni je ciknuo „tako me je otac zvao!“. Trasiran je put prijateljstvu, čije je ishodište najčešće bio bar Aunties, u kojem su jeli angry jastoge.
Riči April
I Dejvida Provala je gluma slučajno očešala (prvi film Mean Streets u tridesetoj). U seriji The Rockford Files (1993) glumio je kriminalca. Tri godine kasnije on i Dejvid Čejs u kombiju pred snimanje njegove prve scene u Sopranosima. Čejs mu prica o filmskom liku imena Džo Adamo, a Dejvid mu odgovara „pa ja sam igrao tog lika“. „Znam, ja sam pisao ulogu“. Dejvid je pokušao sa „znao sam to“, ali ga je Dejvid odmah sasekao – „ne, nisi“.
Čitao je za Tonija, pa je dobio poziv za Ričija. Sam je plaćao avionske karte za kastinge, sve ili ništa. Prva zajednička scena sa Gandolfinijem bila je čista improvizacija, to su bile scene Davida i Golijata, u kojem je i u bukvalnom smislu Dejvid bio mera za poštovanje. Onaj ludački izraz u očima, koje su i Toniju Sopranu zapale za oko, pa ih je prozvao „Manson’s lamps“.
U hotelu Ekselsior, pored prirodnjačkog muzeja čekao je definitivnu odluku. Gledajući u dinosaurusa, pomislio je da mu ova uloga pripada. “ You can’t give me what’s already mine“, izgovoriće lik čiju je ulogu dobio. A ko je bolje opisao jed i neizdrž od njega? Kada je saznao da je dobio sedam epizoda, plakao je kao beba.
I sve priče su ovakve, na putu slučaja i sudbine. Met Servito koji je tumačio FBI agenta Herisa, je školovani muzičar, koji je glumio u mjuziklu Westside Story, koji se bavi rivalstvom Džetsa i Šarksa. Njegov bekgraund je Džulijard, malo li je na ovu skupoću? Prvobitno je bio na audiciji za uloge oca Fila i agenta Grasa. Nije ih dobio. Dejvid Čejs ga je zapravo poslao u školu FBI-a kako bi naučio trikove zanata, i često je na setu imao prave agente uz sebe koji su mu govorili da im se „dopada ono što radi“.
Iz svega priloženog jasna je matrica. Svi su na kraju dobili uloge koje su trebali da dobiju, koje su im pripadale. Poput savršenog geometrijskog položaja zvezda, prvog poljupca, neke nedokučive magije, ova serija je nastajala, trajala, i otišla u istoriju. Blistavu.
Možda, jer je na tasu posla i porodice, više vukla ka ovom drugom. Poslednja scena Džejmi-Lin Sigler (Medou Soprano) zapravo nije u lokalu Holsten’s Ice Cream Parlor, u Blumfildu, u kojem se dogodilo ono čuveno zatamnjenje, nakon koje je krenula pesma benda Journey „Don’t Stop Believing“.
Imala je još jednu nakon te, u porodičnoj kući Soprana. Kamere su bile tu, cela ekipa za snimanje. Ali umesto posla, pojavila se porodica. Kompletna prva postava serije napravila joj je iznenađenje, u stvari omaž njenoj glumi svih tih godina. Od suza nije mogla da se sabere.
Porodica i prijateljstvo. Čejs nije voleo stereotipe, želeo je realnost, a šta je realnije od prijateljstva?
Pavle Jakšić
Cover 📷: YouTube printscreen
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
