Feljton o junacima serije “Sopranos”, kroz likove koje su tumačili i njihove životne priče. Za kraj najveličanstveniji lik u istoriji televizije – Toni Soprano, u izvedbi besmrtnog Džejmsa Gandolfinija.
Sada već davne 2013. godine 19. juna, zvoni mi telefon rano ujutru. Na drugoj liniji drug Nemanja mi saopštava – umro je Toni Soprano. Momenat koji se tada izuzeo od vremena i prostora u mom životu. Ponovo glavu zagnjurujem u jastuk, bez želje da racionalno prihvatim vest koju sam upravo čuo, još manje da ustanem. Racio? Umro je glumac, Džejms Gandolfini, a sa njim lik Toni Soprano kojeg je tumačio u seriji Sopranos, a osećam se toliko prazno, da ukoliko bih pucketao prstima, eho bi odzvanjao utrobom, kao da mi je otišao neko jako blizak.
Emocije. Kada su one u pitanju, sve je moguće, a tada okolnosti u svoj svojoj magiji, izuzetnosti, ne analizirate, ne pitate za razloge, već im se prepuštate, postajući robovi.
Sopranosi, velika sudbina, sa jednim nesmirujućim vrtlogom u epicentru – Tonijem Sopranom, najvećim igranim likom u istoriji televizije. Mali milion detalja, snova, spleta okolnosti, koincidencija, koji su udruženi postali perfekcionistička mašina reditelja Dejvida Čejsa. Koliko bi filmski svet ostao obogaljen da se italo-američka kriminalna saga nije realizovala, a koliko bi Sopranosi bili to što jesu da je u njima išta bilo drugačije?
Za ulogu Tonija prvi kandidat bio je Stiv Van Zant, jer je Dejvid Čejs želeo da bosa iz Nju Džerzija tumači neko ko po vokaciji nije glumac. Ulogu je čitao i Džon Ventimilja (Arti Buko), čak i u okviru drugog kruga audicije, zajedno sa Idi Falko. Majkl Rispoli i Rej Liota su takođe bili među glavnim kandidatima, a za prvog je Majkl Imperioli bio uveren da će dobiti ulogu. Uz svo dužno poštovanje navedenim sjajnim glumcima, pomisao da ova uloga nije Gandolfini, čista je blasfemija.
Džejms Gandolfini
Veliki Džejms se neće ljutiti što će ove tekstualno putešestvije deliti zajedno sa Toni Sopranom, jer je Toni dete kojem je dao celog sebe – smeh, suze, krv, pa i sam život, jer slava koju je morao da nosi, njemu nikada nije predstavljala oreol, već lance od nekoliko tona. Slava nije bila samo nužno zlo, već nešto što je svim silama, i po svaku cenu izbegavao.
Njegov stav možda najslikovitije opisuje momenat nakon snimanja scene sa prelepom Erijel Kajli (Trejsi iz Bada Binga) u kojoj mu ona pokazuje protezu. U pauzi je pitao šta će da radi kada postane poznata. Njen odgovor dobio je naknadno, tek nakon scene u lokvi krvi na parkingu nakon što je ubio Ralf Sifareto. “Da budem više ja”, a on joj je odgovorio “i hoćeš, ali svi oko tebe će se promeniti”. Skoro 15 godina nakon što je prestala da se bavi glumom, izjavila je da je upravo tada i tu donela svoju odluku, i nikada za njom nije zažalila.
Granica između Tonija i Džejmsa tanka je linija jave i sna, opažanja, imaginacije, subjektivnosti. Bili su isti i potpuno različiti. Džejms poput Tonija nije trpeo autoritete, zbog toga je njegov odnos sa Dejvidom Čejsom bio u najmanju ruku turbulentan. Dejvid nikada u potpunosti nije razumeo da neko ko je odabrao glumu, u sebi nije uspeo da pomiri i poime njenoj neizbežnog saputnika – slavu.
Suvišno je dodati da nije davao na sebe. Ovim ne oduzimam ništa njegovoj glumi, ali Tonija nije ni mogao da glumi neko ko nije bio ljudina. Stiv Širipa je skoro izjavio da je Džejms rekao da će prebiti Harvi Vajnstina (šteta što nije), koji ga je ubeđivao da se pojavljuje u talk show emisijama. “Ne želim tamo da idem, gde su bili kad sam bio taksista”. Harvi nije smeo ni reč da mu kaže, dok je ceo Holivud zbog njega drhtao.
A opet, Džejms nije imao ništa od Tonijevog egoizma, sebičluka, totalnog odustva empatije, ukoliko izuzmemo pse, konje, i naravno patke. Bio je više kao tip koji je doleteo iz neke hipi komune, sa Birkinstok cipelama, u vremenskoj kapsuli koja nije pogodila pravo doba za povratak. Ipak, poput Tonija bio je najteži prema sebi, s tim što je ovaj drugi težinu nehajno projektovao i na sve druge koji su ga okruživali.
Prijatelj
Ne postoji kolega ili saradnik koji je o Džejmsu izgovorio ružnu reč. I to najmanje ima veze sa činjenicom da je izdvojio po 40.000$ svakom od 16 vodećih glumaca, niti sa time što je pred sezonu četiri zahtevao više novca od HBO, samo da bi taj novac prosledio glumcima koji su bili potplaćeni poput Toni Sirika, koji je tada operisao leđa i bio u finansijskim problemima.
“Bio je jedna od najboljih osoba, ako ne i najbolja koju sam ikada upoznao”, prisetio se Džejmsa Luj Gros, bodibilder i džiu džitsu majstor koji je glumio Tonijevog šofera Perija Anuncijatu, poznatog i po sceni u kojoj ga Toni prebija u kancelariji Bada Binga nakon ranjavanja, u “misiji ponovnog uspostavljanja poštovanja”. Kada je Gros postao deo ekipe imao je probleme sa zakonom, zabeleživši nekoliko kašnjenja na setove. Džejms, koji ga nije poznavao ga je održao u životu serije.
Aida Torturo i Džejms imali su bratsko-sestrinski odnos i u stvarnom životu, a njihovo poznanstvo datira od ostvarenja Streetcar i Angie. Gandolfini je doveo na Sopranose, plaćajući joj rentu stana cele prve sezone, jer niko zaista nije došao do ozbiljnog novca do pred kraja drugog serijala. Privatno su se svađali isto kao i na ekranu. U jednoj sceni Aida se naljutila na njega jer je mislila da je Džimi ne gleda, pa je dreknula “don’t fuck with me James”, Ventimilja i Širipa koji su tada sa njima snimali, i bukvalno su hteli da pobegnu sa seta od neugodnosti.
Sve se preplitalo organski, granica između zbilje i glume nije postojala, zbog toga Sopranosi i jesu najbolja televizijska serija svih vremena.
Kada jedan mangup u realnom životu, Toni Siriko, u suzama nakon njegove sahrane izgovara “izgubili smo deo porodice”, a lica Majkl Imperiolija, Stiva Širipe, Idi Falko slikaju iskonski pejzaž tuge i potresa, jasno vam je da je otišla gromada i prijatelj, a ne kolega.
Nije ni čudo što su trostrukoj dobitnici nagrade Emi Idi Falko u sećanju kao najupečatljivije, ostale one scene sa Džejmsom u kojima skoro i da nema komunikacije, zbog načina na koji je svojom glumom svaku scenu vodio, osećaj glume kao da je dostizao svoj klimaks baš kada glume skoro da uopšte nije ni bilo. A kakve je to gluma bila! Samo jedna scena svađe Karmele i Tonija u epizodi Whitecaps, po mnogima je sama odnela Emi.
Artur Naskarela koji je glumio Karla Džervasija je kada ga je prvi put sreo pred snimanje, krenuo da izgovori “hajde da te častim pićem”, kažem krenuo, jer ga je i ustom momentu Džejms prekinuo, rekavši to isto.
Bivši policajac NYPD, koji je 17 godina bio i tajni agent po ulicama Njujorka i telohranitelj kraljevske porodice iz Monaka kada je dolazila u Ameriku, zvao je Tonija “googutz” nadimak iz milošta na italijanskom, baš onako kako je Džejmsa zvao njegov otac Džejms Džozef, poreklom iz severnoistočnog dela pokrajine Emilija Romanja. Koliko su tačno “Angry Lobster” specijaliteta pojeli u lokalu “Aunties” zajedno, sam Bog zna.
Ta spona italo-amerikanaca koji su došli iz srednje niže američke radničke klase, uz osobenosti, do tada mahom neafirmisanih glumaca, stvarala je iskrene odnose, postojane poput neba.
Gandolfini je kupio celom osoblju serije “Sopranosi” satove u vrednosti od dva miliona dolara. Svi koji su ga poznavali govorili su da galantniju osobu nikada nisu sreli. Bio je pravi prijatelj – retkima, davao sve, temperamentan, buran, unikatan. Hermetički krug njegovih prijatelja činile su osobe koje je poznavao isključivo pre televizijskih uspeha, uz familiju koju je stekao u Sopranosima. Jedina osoba koja je bila izvan tog kruga je mladi proizvođač satova Mihael Kobold, a kuriozitet je da on nije ni znao ko je Toni Soprano kada ga je upoznao.
Nakon snimanja scene u kojoj Toni večera sa Medou, Entonijem i njenim dečkom Finom, koji zbog plaćanja računa zamalo da ostane bez glave, Džejms ih pitao šta žele da rade. Klinci ko klinci, već su imali bukiranu zabavu u njujorškoj diskoteci. Iako je mrzeo klubove i publicitet, Džimi im je rekao znate šta pozvaću limuzinu za nas i idemo svi zajedno. I završili su u diskoteci “Swayed”, za večno sećanje najmlađih aktera serije, Vila Janovica, Džejmi-Lin Sigler, Roberta Ajlera, ali i dva snimatelja koji su uleteli u limuzinu, kada je Gandolfini doviknuo “ko još ide sa nama”?
Toni Soprano, emocije, gluma
Postoji sijaset filmova, serija, kojima je tema mafija. Platnom su protutnjali nebrojeni glumci, ostavivši nam u amanet nezaboravne uloge, kultne scene, dijaloge koji su postali deo kolokvijalnog žargona, oponašanog do besvesti, pa i sam Čejs je rekao da bi teško bilo “Sopranosa” da nije snimljen Goodfellas.
Marlon Brando u Kumu, Džo Peši u Kazinu, Džoni Dep u Doni Brasku, Al Paćino u Karlitovom putu, Čaz Palmitijeri u A Bronx Tale, oduzimajte, dodajte po sopstvenom senzibilitetu. Ostajala su njihova imena, ispečatirana večnim otiscima tumačenih uloga. Ali nikada uloga nije zamenila pravo ime i figuru, niti je fikcija jednim potezom izbrisala realnost kao što je izvedba gospodina Gandolfinija, pa su se mnogi pitali da li je uopšte i glumio, nije li on zapravo Toni?
” All due respect, you got no idea what it’s like to be Number One. Every decision you make affects every facet of every other thing. It’s too much to deal with almost. And in the end, you’re completely alone with it all.”
Tony Soprano
Sve je tako lično, i za sve likove se vezujete, kao da vam je neko kroz prozor ubacio bespomoćno štene zlatnog retrivera. Oni su porodica, a glumci su više osobe koje vas iskreno razočaravaju, vesele, koje iznova pokušavate da odgonetnete, nego puki izvođači kinematografskih radova. Oni su mozaik, a lepak je Toni. Raskoš njegove glume možda najbolje opisuje scena kada ne znajući da li je Busi Bompensaro i dalje živ, tu istinu pokušava da sazna od Polija, još u vreme kada je akcenat bio za nijansu drugačiji. Bes, odvratnost, strah, tuga, sreća, zadovoljstvo, i nešto malo saosećanja, u tri minute, opis progresije njegove glume možda je pretenciozno uopšte i spuštati na papir.
Strah kada mu saopštavaju da postoji svedok za ubistvo Metju Bevilakve u prodavnici sportske opreme Dejvida Skatina, i neustrašivost, koji nije mogla da umanji ni komična jedna čarapa na nozi, kada se obraća Medou koja želi da otputuje u Barselonu, su večni online časovi budućim glumcima.
Ne postoje jednodimenzionalni likovi u ovoj seriji, a kroz koliko dimenzija je samo tumarao Toni. Topao, zao, realan, kontradiktoran. Čovek u legendarnom belom bade mantilu, smrtnik, sa čuvenim dubokim, teškim disanjem.
Kada Toni izgovori u seriji da je porodica najvažnija, i da “pravi muškarac uvek vodi brigu o svojim dugovima”, momenat je koji pamtite, poput muških razgovora sa dedom ili ocem u detinjstvu, koji su vam asocijacije na prve vesnike usađivanja čvrstine i kodeksa. Kada je u restoranu “John’s” u Njujorku u 12. ulici prebio Salvatore Koko Kogliana zbog uvreda izrečenih ćerki Medou, čak su i vanila osobe, miljama udaljene od kolerika, uprkos nasilju, osetile da je pravda zadovoljena. Jedan prolaznik je kasnije na forumima napisao da je gledao Džejmsa kako kreće na set iz svoje prikolice baš na snimanje te scene, i da je uveliko bio u “full Tony anger” režimu.
Njegovo prijateljstvo, poput onog sa Silviom Danteom nam je bila vodilja i smernica za iskrene odnose. Scenu u kojoj su on, Silvio i Bobi, koja je usledila nakon što je Silvio ubio Bo Džervisija. Momenat kada boksuju za stolom uz Kavaleriju rustikanu, kao omaž Ragging Bull-u, i donose odluku da udare prvi na Fil Liotarda, instant vas nagoni da se upitate ko bi, i da li bi neko od vaših prijatelja zaista stao uz vas kad je “tvrdo”.
Hrana, alkohol, pesme
Jedno vreme sam viljuškom hranu nervozno po tanjiru ubadao dok jedem, po uzoru na njega, uveren sam i da sam jeo više testenine nego što inače činim. Ko nije ogladneo gledajući Sopranose, propustio je najsuptilnije žudnje za kalorijama ikada, i to nisu nužno uvek bile delicije, već i prosta čežnja za koka kolom, kanolijem, običnim sendvičem, mocarelom, provolonom.
Ziti, kapreze salate, fetućini Alfredo, braćole, pite od rikote i ananasa, gabagul, tradicionalna italijansko-korizikanska svinjska prerađevina kapikola, kojom je Toni, najčešće izjutra pored mastio prste, izvlačeći je iz bele folije, baš poput pilećeg caćatorea koji mu je Karmela ostavljala u vatrostalnoj posudi pošto bi kući dolazio kasno. Nebrojane večere kod Arti Buka u “Vesuviu”, ili scene poput one sa Stivom Širipom u tipičnom američkom dajneru, u kojoj je on pre izgovaranja čuvene rečenice “sve ovo je predvideo Kvazimodo”, zaista pojeo šest ribaj stejkova.
Vino! Uglavnom crveno, bilo da je na običnim kariranim ili svilenim svečanim stoljnjacima, najčešće Ruffino Chianti Classico ili Quatro Gatti. Scena kada sa Moltisantijem u epizodi Ride kradu kutije vrhunskog francuskog vina Château Pichon od bande “Vajpers”, uz muziku benda Free “All Right Now”, momentalno vas vodi put najbliže vinarije. Ispijanje grape “Vendemmia Nonino” sa sestrom Dženis bio je intiman čin njihovog internog porodičnog rituala i retkih momenata bez trzavica.
Toni Soprano su i pesme. Mogli ste million puta da čujete “I’m Not like Everybody Else” od Kinksa, ali odzvanja uvek i jedino uz scenu iz epizode Cold Cuts. “Tiny Tears” benda Tindersticks uvek ću pamtiti kao poslednji stadijum izlaska iz teške melanholije, koju depresija samo što nije uzela pod svoje, kao i po soku od pomorandže (“with some pulp” naravno), koja se rasipa po trotoaru nakon što je na Tonija pokušan atentat.
“Glad Tidings” Van Morrisona. Kraj Toni Blandeta, kartonska kesa iz bakaluka, dvocevka, nesnosno kobeljiv hladni jesenji dan u Kinderhuku, na farmi periferije Njujorka.
Numera “Don’t Stop Believing” grupe Journey posebna je priča. Pobedila je u finalnoj selekciji “Love and Hapiness” Al Grina, i bila je svojevresni “guilty pleasure” Dejvida Čejsa, koji nije mario za komentare da je izbor pao na otrcanu pesma iz osamdesetih. Ona je i poslednje sećanje na Tonija, uz simboliku koju je teško izbeći – nadu, da nije sve onako kako izgleda.
Jedna pesma vas verovatno nikada nije asocirala na Džejmsa, možda će od sada.
U jednoj od najlepših eulogija ikada napisanih Dejvid Čejs se sa svojim voljenim bratom u katedrali St. John the Divine ovako oprostio:
“…Znate, svi znaju da smo epizode završavali pesmama. Tada sam ja ili pisci težak posao prepuštali istinskim genijima, Springstinu, Miku, Kitu, Howling Wolfu i drugima. Da je sve ovo epizoda, što se mene tiče završila bi se pesmom Džoan Ozborn Osborne „(What If God Was) One Of Us?“ . A scenario za istu – koji nikada nismo uradili, a za to nikada niste ni čuli – je da se Toni nekako izgubio u Medoulendsu (prirodni ekosistem blizu Džerzija).
Nije imao svoj automobil, ključeve, novčanik. Zaboravio sam kako je stigao tamo – bio je sav izgreban, a u džepu nije imao ništa osim par kovanica. Nije imao svoje momke sa sobom, ni pištolj. I tako je mafijaški bos Toni Soprano morao da postane jedan od radnika u redu za autobus. I način na koji ćemo to snimati, on će ući u autobus, i krenula bi pesma Džoan. Toni bi bio u autobusu, sedeo, a kada bi autobus pristao u oblaku dima od dizel benzina, krenule bi reči pesme
What if God was one of us?
Just a slob like one of us?
Just a stranger on the bus
trying to make his way home.
Sa tobom u krupnom kadru, to bi bila pesma Džimi. Ali opet – i tu postaje pomalo čudno – sada bih morao sve da ažuriram zbog događaja od prošle nedelje. I pustio bih da pesma svira dalje, a tekst bi bio
Just trying to make his way home
Like a holy rollin’ stone
Back up to Heaven all alone
Nobody callin’ on the phone
‘Cept for the Pope, maybe, in Rome”.
S ljubavlju,
Dejvid
Porodica. Kao kraljevski plašt ili lažna tirada ona je uvek bila tu. Za večerom kroz priču o Entoni Meučiju, ili kroz zanosno odglumljen dijalog sa sinom, nakon što je isti pokušao da ubije Korada Soprana. Kroz ljubav i mržnju, posvećenost i oholost, u odnosu sa Karmelom.
Tuga i melanholija koje rastu sa svakom miljom kojem su patke iz njegovog bazena hitale ja jugu. Buntovnost i ego kada prkosi Džoni Seku, kasnije i Fil Liotardu. Jednostavnost i lakoća življena kada sa peškirom i tompusom pohodi bazen ispred kuće. Moć i odlučnost u svakoj njegovoj pori, takva da se i običan gledalac oseti kuražno i prkosno.
Greh i sebičluk dok po kockarnicama krizu srednjih godina leči dvadesetogodišnjakinjama. Odsustvo empatije, sujeta, gordost. Dejvid Čejs je znao da nas povremeno podseti da se serija vrti oko kriminalaca, kod kojih je sociopatija ušuškana iza lepih gestova, svilenih košulja, efektnih doskočica.
Licemerje i preterivanja praštali smo mu bespogovorno. I sam Džejms je do nekog momenta bio saosećajan sa Tonijevim manama, verujući da određeni urođeni deo dobrote sve balansira, ali nakon nekog vremena i on je na ljudskom nivou odustajao od Tonija, prezirući ga.
Ponižavanje Heša zbog pozajmice, slanje Bobija da izvrši egzekuciju Francuza u Vankuveru, nesposobnost da prihvati napredak u kontroli besa sestre Dženis, nipodaštajajući odnos prema Karmeli, samo su neki su od takvih momenata. Kako su se ređali serijali tako su i boja i tonovi na kameri postajali tamniji i zlokobniji, tako je sve manje bilo ekipe ispred Satrijalesa za kariranim stolovima, smeha, iskrenih odnosa.
Besmrtnost
Džejms je samo želeo da na miru uživa u testenini strozzapreti sa pančetom i pije Kjanti, vino kojem je temelje udario Kosimo III Mediči. On je zaveštao umetnost, Džejms glumu. U svetu u kome svi žele da budu “nešto drugo”, on je želeo da bude kao svi. Mesec dana pre nego što je umro svi su bili kod njega na žurci. Kad se šou završio i pompa se kroz godine delom stišala konačno je pronašao svoj mir, koji je trajao surovo kratko.
Sudbina mu je ipak dozvolila da ne ode pre završetka remek dela Dejvida Čejsa, kao večni epitaf njegovom talentu, radu i pasiji, i da postane zlatnim intarzijama protkana istorija, večno sećanje, mit i nostalgija.
“Someday soon, you’re gonna have families of your own and if you’re lucky, you’ll remember the little moments like this, that we’re good.”
Tony Soprano
I ne bez poslednje večere. Pogled na jednu od najstarijih crkvi u Rimu, Santa Maria in Trastevere, i predivne rimske “atike” prepune buganvilija i rozalija, iz bašte kultnog restorana Sabatini. Toni i Džejms. Šta je onda gluma? Šta je realnost? Jesu li obojica sada pokojni, ili?
Odgovor na prvo pitanje ne postoji, granice je izbrisao Džejms, koji nam nikada neće dati odgovor, stoga će rešenje ove zagonetke ostati večna misterija. A što se drugog pitanja tiče, moraću da ispravim Nemanju, i da se vratim na početak teksta. Umro je Džejms Gandolfini, ali tek da bi postao besmrtan. Toni Soprano je i dalje živ.
Slaba je to uteha, kada shvatam da je Džimi trebao da primi nagradu u Taormini, da je svet ostavio u 51. godini. Da je tek trebao da se smeje, i svoju boemiju deli sa ljudima koji su ga cenili i voleli. Da tu i tamo pojede dva omiljena obroka, još iz detinjstva, palentu sa kobasicama, pekorinom i parmezanom, oso buko sa rižotom ala Milaneze. Da ponovo zapevuši “Smoke on the Water” od Deep Purpla, ili neku od omiljenog benda ACDC, da sa tribina zdušno bodri Njujork “Džetse”, da razbije poneku vazu, pokaže srednji prst novinarima, da se zarazno od uha do uha nasmeje. Da, kao i uvek, nikoga ne ostavi ravnodušnim, u svim svojim vrlinama i manama. Jer ne postoji nijedna veličanstvena površina bez strašne dubine.
Pa opet, ostavio nam je još jednog sebe, za čitavu večnost, kome se iznova i iznova vraćamo. Kome je to još pošlo za rukom? Laku noć Džimi, dobro jutro Toni.
Pavle Jakšić
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Cover ilustration: Tom Ralston
