Srbija – Nepodnošljiva lakoća trpljenja

Šta povezuje svakodnevna poskupljenja, namete, vrtoglavo skuplji život sa svim onim što smo dozvolili u poslednje vreme, od nasilja, Vladislava Ribnikara i Orašja, sve do opšteg stanja u društvu koje se svakodnevno urušava.

Gotovo na dnevnom nivou sustižu nas informacije o poskupljenjima. Oni do kojih informacije nisu stigle, vrlo brzo će osetiti njihove posledice. Deluje da su poskupljena u Srbiji po meri vladajuće elite, koja preko njih prelazi gotovo nehajno, i može da ih plati, dok ostatku raje, plebsu ostaje da isključivo da rade i žive za osnovne dažbine i poskupljenja. Ništa more, restorani, izleti, par boca vina za kućnu večeru sa prijateljima. Ukoliko živite u Beogradu, to bi izgledalo otprilike ovako.

Beograđanima stižu porezi na imovinu veći i za više od 10.000 dinara. Kvadrat je po „staroj“ ceni, a rešenja su neograničeno uvećana. Sugrađanka koja živi u opštini Zvezdara, kojoj pripada Dravska ulica, dobila je ratu gotovo 3.000 dinara veću, što znači da joj je godišnji porez na imovinu uvećan gotovo 12.000 dinara. Znam, to je ništa za baju sa prazilukom u dupetu i Loboten cipelama, ali je za običan svet to mnogo.

Cene putarina u Srbiji su od 10. juna skuplje za oko 10 odsto. Tako će vozači putničkih automobila od Beograda do Niša morati da plate 1.130 dinara u jednom smeru! Dakle samo za putarine trebaće vam 2260 dinara, da posetite recimo prijatelja u Nišu.

Zulum

Iz resornog ministarstva stiže genijalno obrazloženje da je to “novac kojim se održavaju putevi”, kako je pojasnio resorni ministar Goran Vesić. Dakle mi kao građani plaćamo već skupe putarine, a sa druge strane nam država pruža uslugu korišćenja autoputa. Mi smo plaćanjem svoj deo obaveza izvršili, ali ne i država, pa mi moramo i državin deo da platimo iz svojih džepova, te da dodatno uredimo puteve po “evropskoj meri”.

“Putevi u Srbiji moraju da budu konkurentni jer je Srbija tranzitna zemlja. Dakle, sav taj novac od naplate putarina ide za održavanje puteva da bismo imali bolje saobraćajnice, da bismo mogli da budemo konkurentni putevima u Evropi.” kaže Vesić.

Dakle puteve koje ćemo gledati u predizbornim kampanjama i na kineskim led ekranima, koje tako ažuruno voli da koristi predsednik Srbije Aleksandar Vučić, finansiramo mi, ali zasluge za njih uzimaju samo oni koji nas globe.

Infostan poskupljuje gotovo eksponecijalno. Od milion i jedne stavke, gotovo svakog trećeg meseca poskupi makar jedna, tako je od marta ove godine povećana cena, nećete verovati dimničarskih usluga. Godinu dana pre toga poskupele su stavke hladne vode, odvođenja otpadnih voda i takozvane pogonske spremnosti sistema. Ako prođe, prođe. Prošlo je.

A stara dobra struja? Poskupela je i ona. Četiri puta od septembra 2022. godine do novembra 2023, a Vlada Srbije je Međunarodnom monetarnom fondu obećala još jednu promenu cenovnika i to od 1. maja 2024. godine za dodatnih osam%, kad je bal nek’ je maskenbal.

Marta ove godine, bez upozorenja i najave, kompanija Telekom Srbija podigla je cene paketa kablovske televizije, interneta, fiksne i mobilne telefonije, a da o tome prethodno nisu obavestili korisnike, koji nisu dobili ni priliku i pravo na žalbu. 

Litar Evro dizela u Srbiji košta 208 dinara (1.77 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije), dok Benzin BMB 95 iznosi 195 dinara (1.66 evra).

U Sloveniji je primera radi litar Evrodizela 1,47 evra, dok Eurosuper 95 košta 1,46 evra. U Hrvatskoj je Eurosuper 95 1,44 evra, a Evrodizel 1,37 evra. Ko je ovde lud? Osim nas.

Ako prođe, prođe. Prošlo je.

Cene hrane? One bi zahtevala opsežan i zaseban tekst, jednako tragičan.

Zulum i zemlje u regionu

Kako se ponašaju građani država u kojima se daleko bolje živi nego kod nas, neko bi možda pomislio nonšalantnije, nezainteresovanije. Prevario bi se, jer bi u tom slučaju živeli kao ljudi u Srbiji.

Više od 200.000 zaposlenih u prosveti je štrajkovalo u Rumuniji 2023. godine, dok je 10.000 zaposlenih u visokom obrazovanju obustavilo svoj rad na kako bi podržali svoje koleginice i kolege koji rade u srednjim i osnovnim školama. Epilog – Vlada Rumunije je povećala plate za 25% nastavnom osoblju. Štrajk je protresao vladu do temelja, naterao je da dâ velike ustupke, podigavši svest radnicima da kada se sindikati ujedine i pozovu na delovanje, i vlade mogu biti naterane da plate, a kamoli gazde.

Naredne godine u Rumuniji su štrajkovali vozači kamiona i farmeri nakon što su propali pregovori sa koalicionom vladom o nižim porezima, višim subvencijama i drugim zahtevima, a posle novih razgovora njihovi uslovi naravno da su uvaženi, posebno nakon što su štrajkači Vladi prezentovali dalje korake za proširenje demonstracija ukoliko se niz rokova ne ispoštuje.

Mađarska vlada pokušala je svojim građanima 2014. da uvede porez na internet, grdno zažalivši. Nakon što su masovne demonstracije kulminirale bacanjem starih kompjutera na sedište fladajuće stranke Fides Viktora Orbana, mađarski premijer je promptno izjavio da će povući predlog zakona o porezu.

Ako prođe, prođe. Nije prošlo.

Da širimo priču na žute prsluke i slobodarsku Francusku, koja se doduše sve češće grči, bilo bi suvišno i neumesno poređenje sa nama, mi odavno na vagi slobodarsko-podanički, naginjemo ka desnom tasu.

Kako smo to dozvolili?

Godine i godine nezainteresovanosti, nesolidarnosti, lenjosti. To što ne želimo da izađemo na ulicu i podržimo naše sugrađane koji brane parkiće da ne postanu parkinzi, što gledamo urušavanje Savskog nasipa, izbacivanje građana od strane izvršitelja, poput porodice Vuksanović iz Prilepske ulice, žmurimo na sve i svašta.

Sve to može da se objasni trajnim odsustvom empatije, zajedništva, pravdoljubivosti. Mislim i na Jovanjicu, na krađe, nepotizam, nasilje, na nestalu Danku, na decu koju automobili gaze na sred pešačkih prelaza, na malog Stefana Balića sa Karaburme, na Luj Viton torbe i Guči cipele koje nose polupismeni politički funkcioneri, dok ljudi krpe kraj s krajem. I toliko toga još što sam izostavio.

Pitam se ipak, kako onda objasniti trajno odsustvo svesti za samoodržanjem, vlastitim novcem, sopstvenim interesom?

Kako objasniti da se nije pojavila politička partija koja bi kao jedan od glavnih ciljeva imala smanjene cena, moratorijum na porez na stan, Infostan, cenu struje. Partija koja bi obećala amputiranje makar neke glave stoglave aždaje koja nas urušava i pljačka, poput “Oka sokolovog” ili nečeg sličnog?

Ukoliko ovaj narod ne može da bude solidaran za druge, može li isključivo za svoju guzicu, pa da to makar bude način da krenemo da gradimo sebe kao bolje i časnije ljude. Da i mi izađemo na ulicu i kažemo ne poskupljenjima, dažbinama, porezima. Da nam životi imaju kakvu takvu šansu i za neke uspomene, radosti, bezbrižnost, a ne samo za skupljanje i preslaganje računa kojih se plašimo svakog petnaestog u mesecu.

Šta prolazi ili ne odlučujemo samo mi. Skoro se pojavila vest da se samo jedan momak prijavio da bude nastavnik hemije. Uskoro neće imati ko da nam obrazuje decu. Mislite da država dekretom ne bi mogla da odredi da plata bude recimo 2500 evra za nastavnika, pored svih ovih stadiona, pljački, Ekspa? Naravno da bi mogla, a tada bi imali i najbolje profesore, i obrazovaniju decu. “Narodom koji zna teško je vladati”, svesni su toga i u vladajućoj stranci.

Kada sam spominjao preko čega smo sve prešli, namerno sam izostavio najveću tragediju, ali ne da bih je zaboravio. Da, prešli smo preko tragedije u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar, preko Orašja i Dubone. Toliko života je izgubljeno, a ama baš niko (Branko Ružić je takođe niko) nije preuzeo odgovornost. Šetali smo, i nikom ništa.

Ribnikar je bio prilika za novi početak našeg društva, ali sada deluje da je to bio kraj. Država je dobila signal da može sve, a to sada upravo i živimo, a poskupljenja su samo šlag na torti onoga što nas čeka, od Rio Tinta do još mnogo toga.

Pavle Jakšić | Vitraž

Pratite Vitraž:

Instagram

Facebook

About the author
Osnivač i urednik Vitraža. Beograđanin. Kritičar malograđanštine i površnosti. Idealista.