Pilot student Maks Silvester nije proveo više od 10 minuta kontrolišući u potpunosti let tokom prva dva časa letenja. Na trećem času njegov instruktor je dobio moždani napad, a on je ostao sam na nebu, pokušavajući da sledi uz pomoć kontrole leta aerodroma Džandakot u Pertu, u Zapadnoj Australiji.
Maks se smestio u dvosed aviona Cesna 152 (Cessna, američki avion opšte avijacije sa dva sedišta i fiksnim triciklom, koji se prvenstveno koristi za obuku letenja i ličnu upotrebu) poslednjeg dana avgusta 2019. godine. U toku je bio njegov treći čas, prvi u Cesni 152. Prva dva časa su bili samo uvod u osnove letenja, podatke o kokpitu, posmatranje poletanja i sletanja.
tokom svog trećeg časa dok su krstarili na nešto više od hiljadu metara primetio je da njegov instruktor Robert Molard zuri kroz prozor u nebo. Maks je pretpostavio da je nešto video, ali tamo nije bilo ničega. Ubrzo je instruktor počeo da se trese i bilo je jasno da nešto nije u redu, da ima neku vrstu napada. U tom trenutku, na sreću, Maks je kontrolisao letelicu, a da nije, teško da bio ovaj let imao ima srećan završetak.
Bez letačkog iskustva i pomoći instruktora Maks je ostao sam da se nosi sa avionom u letu, ali i čovek pored sebe koji je umirao. Prvo što je odlučio da uradi je da telefonira svojoj ženi, objasnivši joj šta se dešava, nakon čega mu se telefon isključio. Njegova supruga je ovo shvatila kao poslednji pozdrav upućen njoj i njihovo troje dece.
Nakon toga se prebacio na režim preživljavanja: kako ostati živ.
Kada je shvatio kako radio funkcioniše, kontaktirao je kontrolu vazdušnog saobraćaja. Nije obećavalo. Maks uopšte nije čuo kontrolu letenja, pa je odlučio da smanji brzinu aviona, kako bi stišao motore. Kontroli letanja nije dugo trebalo da nakon pitanja da li zna gde se nalazi transponder postavi ključno pitanje “gospodine, da li znate da upravljate avionom”. Odgovor koji su dobili bio im je donekle očekivan.
“Vrlo malo, ovo je moj prvi čas leta”, govorio je dok mu je delovalo da je instruktor leta pored njega preminuo, naslanjajući mu se na rame.
Bezizlazna situacija imala je svoju sliku i ram.
Kontrola letanja imala je za cilj da mu pomogne tako što bi za početak krila ostala nivelisana, a brzina i visina (u tom momentu 580 metara) ostale konzistentne. Kontrolor letanja objasnio mu je mirno da pogleda brojeve na transponderu. Neko vreme je upravljao avionom praveći krugove iznad aerodroma, upoznajući se sa kontrolama, privikavajući se na osećaje koje su mu donosili različiti pokreti aviona.
Nakon razgovora sa kontrolnim tornjem uspeli su da lociraju gde se avion nalazi, a i sam Maks je prepoznao krajolik u bliizni aerodroma. Kontrolni toranj je zbog njega upalio rotaciono svetlo na vrhu kako bi mu pomogao da locira aerodrom i pistu. On je išao ka severu i nalazio se iznad jezera Tomson. Objasnili su mu da treba na sleti na najveću pistu broj 30. U tom momentu manjak znanja bio je očigledan, mešao je brzinu i visinu na kojoj je avion leteo sa RNP podacima, navigacionim specifikacija koje omogućavaju letelici da rade duž preciznog puta leta sa predviđenim koordinatama, brzinom i visinom.
Dobra okolnost za sve bila je ta da je u tom mometu saobraćaj bio potpuno pust. Sa druge strane, u kabini je za Maksa bio pakao. Uprkos smirenosti kontrolora, bilo je trenutaka panike, pojačanimn kada je primetio da iz usta njegovog instruktora teče krv.
Sa jednom rukom na džojstiku, drugom je pokušavao da mu glavu drži uspravno, ne dozvoljavajući mu da se uguši.
U međuvremenu, u stanju zbunjenosti, instruktor je počeo da dolazi svesti. Nesvestan šta se dešava, počeo je da pritiska dugmad i točkića na radiju, odbijajući da sluša ono što mu Maks govori. Samo to mu je još trebalo.
Kontrola leta ga je upozoravala da brzina motora ostane u zelenom, ne u žutom ili crvenom, da nos aviona bude u nivou horizonta.
Besplatni čas
U tom momentu on je leteo u potpuno pogrešnom pravcu, ka pisti 12 (najmanjoj od tri piste), ali način na koji je kontrolor letenja sa njim komunicirao zvučao je gotovo kao uspavanka detetu kojem govorite da je sve u redu – nivo smirenosti neophodan za preživljavanje u ovakvim momentima.
Čak se i Maks u jednom momentu našalio rekavši “nadam se da ne misle da trebam da platim ovaj čas”. Uz navigaciju uspeo je da napravi zaokret od 90 stepeni ulevo. U tom momentu imao je goriva za još pet sati leta, dakle dovoljno vremena da uvežba sletanje.
Ozbiljnost situacije počela je ipak da uzima. Četrdeset i pet minuta od uspostavljanja veze sa kontrolom letenja glas u njegovom uhu pitao ga je da li je spreman za sletanje. Da li će pokušaj broj pet biti onaj pravi? U prvih nekoliko pokušaja visina i prilaz su bile odgovarajuće, ali ne i brzina koja je bila neophodna (130 km/h).
Sletanje
Dok se spuštao, misli su počele da mu se roje, u jednom trenutku je pomislio da će inaoguralno sletanje biti dokaz mojih sposobnosti, dok je sledećeg momenta zamišljao kako je avion na autoputu, u plamenu, okrenut naopačke. Ključ je bio u njegovom fokusu i pribranosti.
Noć je krenula da pada, a on je mogao da primeti treptuća svetla vozila hitne pomoći na aerodromu. Predznak za katastrofu.
Sledeće što je čuo bio je zvuk točkova koji su udarili o pistu. Taksirao je prema terminalu, iako su kontrolori pretpostavili da će stati na pisti. Kad je bal neka je maskenbal.
Po sopstvenom priznanju, kada je avion stao, imao je utisak da su mu noge kao žele. Bilo je 18 časova kada mu je terenski tim pomogao da izađe. Njegov instruktor je odveden u bolnicu, i ispostavilo se da ima tumor na mozgu. Maks Silvester spasio je još jedan život.
Samo nedelju ili dve kasnije vratio se u kokpit. Posao u inženjeringu dopunjavao je sa časovima letenja, neophodnih da bi stekao kvalifikaciju za komercijalnu dozvolu. Teško da postoji čas koji bi bio bolja lekcija od one koju je doživeo.
Australijski producenti Entoni Hejs i Danijel Kridž obezbedili su prava na ekranizaciju herojske priče o Maksu Silvesteru, a film će se zvati simbolično “Škola leta” (Flight School).
Pavle Jakšić | Vitraž
Pratite Vitraž:
