Pablo Eskobar Gaviria i dan danas je simbol organizovanog kriminala i trgovine drogom. Rame uz rame uz njega su bili i “Popaj”, “La Quica”, “Bleki”.
Pablo Eskobar i danas se smatra najvećim narko dilerom svih vremena. Mitovi i istine o njemu dodatno su obasjani i svetski popularnom serijom Narkos. Neke stvari su prilično i egzaktne, stoga i prethodna tvrdnja nije nikakvo preuveličavanje.
U jednom momentu Pablo Gaviria Eskobar iz Rionegra, grada u Kolumbiji koji se nalazi na preko 2000 metara nadmorske visine, bio je odgovoran za više od 80 odsto prometa kokaina na celom svetu. U zenitu svoje moći kolumbijski bos je krijumčario oko 1,5 tona kokaina vrednog pola milijarde dolara svakog dana u Ameriku.
Te cifre danas množite minimalno puta tri. Uz svoje narko carstvo, Pablo je takođe imao ozbiljnu infrastrukturu uz sebe, koja je pretpostavljala beskrupuloznu armiju punu serijskih ubica. Ti ljudi su za njega ubijali, bili mu lojalni. Njemu i nikome drugom. Među sikariosima, kako se u tom delu sveta nazivaju profesionalne ubice, postojala je nomenklatura određena hrabrošću i brutalnošću.
Najpoznatiji među njima bili su „Popaj“, „La Quica“ i „Bleki“. Oni koji su gledali pomenutu seriju Narkos, znaju o kome se radi. Gde su danas, i koje su tajne njihove opsednutosti ubijanjem?
Popaj
Popaj možda zvuči dečije i naivno, ali se tu završava svaka sličnost sa crtanim junakom. Hon Hairo Velaskes (Jhon Jairo Velásquez) je njegovo pravo ime. Nadimak je dobio zbog svoje karakteristične vilice, koju je kasnije ispravio plastičnom operacijom. Velaskesova priča počinje u Jarumalu, oblasti Antiokija, u Kolumbiji.
Ironično, bio je član kolumbijske nacionalne armije (NCO / kolumbijska mornarica), i kadetske policijske akademije, koju je napustio već nakon jednog semestra. Deluje iz ove perspektive da mu je i čak i samo jedan semestar bio dovoljno plodonosan da ovlada raznim veštinama. Bio je deo organizacija namenjenih zaštiti javnosti, ali se sve to brzo okrenulo u suprotnom pravcu.
Šta god da je tamo naučio, u potpunosti je „naplatio“ u narednom životnom pozivu. Ubio je 257 ljudi, za koliko je dao javno priznanje, a kolike su stvarne brojke bolje da ne znamo.
Deo njegove rutine predstavljala su i kidnapovanja, ne samo građana, već i ozbiljnih političara, poput kandidata za gradonačelnika Fransiska Santosa. Odgovoran je za ubistvo političara Karlosa Mauro Hojosa i mnogih drugih kolumbijskih zvaničnika.
Koliko god da je neko bio moćan ili bogat, od smrti ga je delio samo jedan metak od strane Eskobarovog omiljenog ubice. Frapira vas brojka njegovih ubistava? Šta biste tek rekli na podatak koliko je ubistava pripremio? Tri hiljade. Da, dobro ste čuli.
U jednom intervjuu za lokalnu televiziju prisetio se svog prvog ubistva.
Imao je sedamnaest godina, i to ubistvo, iako svirepo, u odnosu na ostatak njegovih dela deluje prilično robinhudovsko, pošto je ubio vozača autobusa koji je pregazio majku njegovog prijatelja, i nastavio da vozi isti, ostavivši je da leži u prašini.
A kako je došlo do saradnje sa Pablom?
On je isprva radio za Pablovu ljubavnicu. Kada je ona otišla u inostranstvo, Hon je zakucao na njegova vrata tražeći posao. Ostalo je istorija. Od 1992. do 2014. služio je zatvorsku kaznu. Trideset godina za iznudu, terorizam, ubistva, krijumčarenje.
Nakon što je pušten na slobodu 2014, ponovo je vraćen iza rešetaka nakon što je ponovo uhapšen zbog iznude. Stare navike se ipak prilično teško menjaju. U međuvremenu otvorio je i YouTube kanal u kojima je opisivao vreme u kojem je bio hladnokrvni ubica. Preminuo je usled raka creva 2020. godine.
„La Quica“
Dandei Munjos Moskera smatra se najbrutalnijim i najnasilnijim Pablovim plaćenikom. Postao je deo kolumbijskog rata oko droge nakon što je primljen u kolumbijsku vojsku. Zbog nekoliko manjih osuda za krađu, ražalovan je, i nije mu trebalo mnogo vremena da se prešaltuje i obezbedi sebi egzistenciju.
U to vreme, Eskobarov kartel bio je država u državi. Nadimak (debeljuca) dobio je po svojoj strini, na koju je ličio. Ponovo jedan benigni nadimak kao fasada nečeg izrazito svirepog. U Pablovom klanu vrlo brzo se popeo na sam vrh.
Postao je alfa i omega za sve vrste mučenja, i ne samo to – vodio je trening kamp za ubice, koji su činili obično dečaci i devojčice koje su pokupili sa ulica, a koji su postajali surovi i lojalni vojnici. Odgovornost za ubistva preuzimao je preko inicijala KK koje je rezbario na svojim žrtvama. Glasine su i da je skidao žrtvama kožu sa tela, i da ih je kastrirao.
Otac policajac, majka evanđelistkinja, i on sam izrazito religiozan tokom čitavog detinjstva.
Američke službe dugo su pokušavale da ga pronađu, ali bez uspeha, pošto nisu imale nikakvu jurisdikciju, što se promenilo nakon tragedije sa letom Avianke 1989. godine. Pablo je bez pardona podizao u vazduh avion ili autobus, ukoliko je u njemu bila makar jedna osoba koju je želeo da eliminiše.
„La Quica“ je bio odgovor za obaranje aviona koji je eksplodirao na putu između Kalija i Bogote. Među 101 poginulim putnikom bila su i dva američka državljanina.
Tako je postao prva meta Amerike, a na njemu su isprobana i dva zakona.
Prvi iz 1956. godine, koji se tiče organizovanog kriminala, i drugi iz 1986, koji se odnosi na terorizam, koji američkim federalnim snagama daje pravo da sude osobama upletenim u smrt svojih državljana. Američke vlasti povezale su ga sa 220 ubistava, a kolumbijske sa 440, iako kolumbijska vlada nikada zaista nije otpočela krivični proces.
Uhapšen je 1994, dobivši deset doživotnih robija. I dalje je zatvoren u najsigurnijem zatvoru na svetu u američkoj državi Kolorado (ADX Florence). U jednom intervjuu odbacio je krivicu, rekavši da bi završio na električnoj stolici da nije priznao pripisana mu zlodela.
Nelson Hernandez Lukumi – „Bleki“
Nadimak je dobio zbog svog afričkog porekla. Bio je blizak Pablov saradnik, toliko blizak da je radio i kao njegov telohranitelj, osim svojih redovnih obaveza kao plaćeni ubica. Iako je bio dokazani nasilnik, Pablu je bilo komforno da sa njim provodi vreme.
Osim brojnih ubistava i otmica, Nelson je oteo Feliksa Galjarda Migela, Anhela i Izabelu Batistu u Kaliju, i doveo ih u Pablovu kuću u Medeljinu. Palio je zgrade, uništavao dokaze. Ubio je i konkurentnog bosa Kika Monkadu. Bio je najvažnija spona u dizanju u vazduh šoping centra u Bogoti 1993. godine, a za taj zločin postavio je 100 kilograma eksploziva C4 u kolima.
Rezultat je bio 20 poginulih, 70 povređenih. To je bilo previše čak i za Hernandesa. Ali i za javnost, koja se u potpunosti okrenula protiv kartela iz Medeljina.
Uhapšen je i ispitivan od strane tužioca i američke službe DEA. Agentima Havijeru Penji i Stivu Marfiju dao je detalje o Quick-i koji su doveli do racije u Montekasinu. Niko ne zna gde je sada, pretpostavlja se da je živ u okviru programa za zaštitu svedoka.
Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
