Najlepši biser Porto Alegrea u Brazilu krije se ušuškan ispod ružinog drveta. Za njega su građani glavnog grada države Rio Grande do Sul borili 2005. godine, i pobedili su.
Porto Alegre, glavni i najveći grad brazilske države Rio Grande do Sul, u sebi krije najzeleniju ulicu na svetu. Možda tajming za tekst (Beograd i mnogi drugi gradovi u Srbiji, često su pri vrhu svetske liste najzagađenijih gradova, dok se drveće seče mahnito, i prekriva betonom) trenutno deluje kao mazohizam, ali dugoročno je svakako nada, da sve može da bude drugačije. I bolje.
Nazovimo to nerealnim optimizmom.
Porto Alegre i dan danas važi za grad iz koga potiču najlepše žene Brazila, nakon neprikosnovenog Minas Žeraisa, ali je i mesto koji je decenijama unazad bio stecište etabliranih pisaca, umetnika, političara i sportista (Fabricio Verdum, Rafinja) koji su pisali istoriju najveće zemlje Latinske Amerike.
Ipak, Rua Gonsalo de Karvaljo kao da je uveliko preuzela primat kao asocijacija na ovaj grad. A kako i ne bi?
Najlepša ulica na svetu
Okružena zanosnim drvoredima sa obe strane, ulica je postala međunarodno poznata nakon što se internetom proširila kampanja za njeno očuvanje, nakon čega je prozvana „najlepšom ulicom na svetu“. Simbolika ulice oduvek je imala primese internacionalne, pa ovakav epilog i ne čudi.
Naime, iako je većina Brazilaca mislila da nosi ime po misionaru de Karvalju, istine je da je naziv u stvari omaž trgovcu, gauču istog imena i prezimena, koji je krajem 1975. uvozio galanteriju svih vrsta, iz Engleske, Nemačke, Švajcarske i drugih evropskih i severnoameričkih zemalja.
Na rasponu od 500 metara, trotoari su obrubljeni sa više od stotinu stabala ružinog drveta (tipuana, poznata i kao tipa), koje se u nekim slučajevima penje i do sedmih i osmih spratova okolnih zgrada. Tipa se kolokvijalno naziva i „ponos Bolivije“, i jedini je predstavnik istoimenog roda.
Drveće su 1930-ih sadili radnici lokalne pivare u komšiluku nemačkog porekla. Pre ili posle piva, ostaće misterija.
Uzbuna
Do 2003. godine Simfonijski orkestar Porto Alegrea bio je lociran na Aveniji nezavisnosti u pozorištu Leopoldina, ali je ubrzo ostao bez svog sedišta. Kulturna fondacija Pablo Komloš je u kolaboraciji sa jednim lancem tržnih centara dogovorila izgradnju zgrade, koja bi bila dom i orkestru. Izlazna garaža izlazila bi na Gonzalu, i znate šta bi se dogodilo? Ovaj deo vam je poznat.
Ono što se u Beogradu svakodnevno događa kada investitor bilo kojeg ranga i ešalona odluči da zaradi ogroman novac. Tada ni drveće ni kulturni spomenici, ni bazični osećaj za estetiku i prostor ne igraju nikakvu ulogu. Može staklo pored starogradnje, deset spratova pored dvospratnica. Bez garaža, nove kanalizacije. Sve ide.
Brazil ipak nije Srbija.
Stanari su se mobilisali. Ova reakcija nam je strana, i često misaona je imenica našeg podneblja. Kampanja je bila uspešna, a 5. juna 2006. tadašnji gradonačelnik Žoze Fogasa potpisao je dekret kojim je ulica Gonsalo de Karvaljo postala deo istorijskog i kulturnog nasleđa i centralna ekološka tačka grada.
Nije slučajno smeštena u delu grada koji se zove nezavisnost (Independência).
Grad i ulica su se branile i fizički, ali i kroz fotografije. Ekološke grupe učinile su „tunel drveća“ zvezdom, pa je par godina kasnije jedan potugalski biolog napisao na svom blogu da je to najlepša ulica na svetu, kakvom se i danas iz milošte zove.
Ali kada je pogledate shvatićete da to ipak nije samo sentiment i lokalni patriotizam. I ta „zvezda“ može samo još više da sija, u ovom slučaju raste, pošto tipuane mogu da rastu do 30 metara u visinu i 20 metara u širinu. Raskošan hlad kakav samo priroda može da priredi.
Ali ništa nije slučajno. Porto Alegre je grad u kojem postoji sistem i jasan plan. Najveći energetski park u Brazilu, koji se gradi istočno od Porto Alegrea u Osoriju, dodaće 150 megavata brazilskoj energetskoj matrici. Proizvodnja predstavlja 5% energije koja se troši u državi Rio Grande do Sul i biće dovoljna da zadovolji dve trećine energetskih potreba Porto Alegrea.
Uz to, grad osnovan od strane imigranata iz portugalskih Azora, jedan je od prvih gradova u Brazilu koji je razvio program reciklaže, sa najboljom praksom u zemlji, i proizvodi oko 1.600 tona kućnog otpada dnevno. Ono što ne može da se reciklira odlaže se na deponije.
Ne ove naše, poput Vinče, koje nam tokom leta daju senzualne mirise stajskog đubriva.
Infiltracija u tlo je sprečena dvozidnom konstrukcijom od glinenog sloja i polietilenske geomembrane visoke gustine, snižavanjem nivoa vode i odvođenjem i tretmanom svih efluenta.
Dobro, ove dve poslednje stavke zaista deluju kao težak futur, možete li samo da prestanete da sečete drveće? Hvala.
Pavle Jakšić | Vitraž
Cover 📷:Amigos da Rua Gonçalo de Carvalho, Wikipedia
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
