Spor oko eksploatacije nafte u Rumaili između Iraka i Kuvajta pre je bio okidač nego glavni razlog izvazije na Kuvajt 1990. godine, pre svega zbog iračkih iredentističkih pretenzija na tu zemlju. Cenu su prvo platile naftne bušotine, njih skoro 700. U martu 1991. akumulirani finansijski gubici Kuvajta procenjeni su na čak 10% od 90 milijardi barela kuvajtskih rezervi nafte. Po tadašnjim svetskim cenama to bi danas iznosilo oko 157,5 milijardi dolara.
Irak je 1989. godine optužio Kuvajt da koristi „napredne tehnike bušenja“, tačnije usmereno ili koso bušenje ne-vertikalnih bušotina za eksploataciju nafte sa naftnog polja Rumaila. Irak je procenio da je Kuvajt „ukrao” iračku naftu u vrednosti od 2,4 milijarde dolara i tražio je kompenzaciju. Kuvajt je tada takođe proizvodio naftu iznad granica sporazuma koje je utvrdio OPEK. Uoči iračke invazije, proizvodne kvote Kuvajta iznosile su skoro 1,9 miliona barela dnevno (300.000 m3/d), što se poklopilo sa naglim padom cene nafte. Do leta 1990. kuvajtska hiperprodukcija postala je ozbiljna tačka spora sa Irakom.
Mesto spora bila je Rumaila, džinovsko naftno polje u južnom Iraku, otprilike 50 km jugozapadno od grada Basre. Procenjuje se da polje sadrži 17 milijardi barela, što čini 12% iračkih rezervi nafte, procenjenih na 143 milijarde barela. Najveće naftno polje ikada otkriveno u Iraku ujedno je i jedno od tri najveća naftna polja na svetu. Severnu Rumailu meštani i danas zovu „groblje“. Lokalni naučnik za životnu sredinu rekao je za Bi-Bi-Si jednom prilikom da je “rak u toj oblasti rasprostranjen kao grip”.
Okidač
Spor oko naftnih bušotina pre je bio okidač nego glavni razlog izvazije Iraka na Kuvajt 1990. godine, pre svega zbog iračkih iredentističkih pretenzija na tu zemlju. Nakon sticanja nezavisnosti 1932. godine, Kraljevina Irak je proglasila da je Šeik Kuvajt s pravom teritorija Iraka, tvrdeći da je bila deo iračke teritorije sve dok je nisu stvorili Britanci.
Neki analitičari spekulisali su i da je jedan od glavnih motiva Sadama Huseina za invaziju bilo kažnjavanje kuvajtske vladajuću porodicu al-Sabah, koja nije želela da stane sa prekomernom produkcijom nafte. Emir Kuvajta šeik Džaber Al-Ahmad Al-Sabah i njegova vlada vodili su tada prognanu vladu iz hotela u Taifu u Saudijskoj Arabiji.
Poslednja, ali ne i najmanje važna bila je pretpostavka da je Irak odlučio da uništi naftna polja kako bi postigao vojnu prednost, verujući da će intenzivne dimne zavese usled zapaljenih naftnih bušotina odvratiti ofanzivne vazdušne udare koalicije i osujetiti precizno vođena oružja i špijunske satelite.
Sadam Husein i pogrešno svhaćeno zeleno svetlo od Amerike za napad
Pred samu eskalaciju sukoba tadašnja američka ambasadorka Ejpril Glaspi izjavila je u razgovoru Sadamu Huseinu da Amerika „nema mišljenje o arapsko-arapskim sukobima, poput neslaganje oko granice sa Kuvajtom”. Nakon što je vlada Kuvajta ostala pri svojim stavovima, a egipatska diplomatija nije donela nikakve rezultate, Sadam je započeo invaziju, naglašavajući i tada želju za prijateljstvom sa SAD. Osude napade predsednika Džordža Buša su ga tada iznenadile, jer je mislio da Amerika sa odlukom Iraka neće imati nikakav problem.
Na novinarsko pitanje zbog čega nije bila decidiranija u svom razgovoru sa Huseinom, američka ambasadorka Glaspie je pomalo lakonski odgovorila: „nismo imali pojma da će otići tako daleko”.
Za razliku od iransko-iračkog rata koji je trajao osam godina, iračka elitna republikanska garda, poput 1. oklopne divizije Hamurabi ili 4. motorizovane pešadijske divizije Nabukodonosor brzo je pobedila kuvajtske snage, te je stigla do grada Kuvajta za samo sat vremena.
Pošto se međunarodna koalicija pod komandom Sjedinjenih Država okupila u iščekivanju invazije na Kuvajt, irački režim je odlučio da uništi što je moguće više kuvajtskih rezervi nafte i infrastrukture pre nego što se povuče iz te zemlje. Bušotine su sistematski sabotirane od 16. januara 1991. godine, kada su saveznici započeli vazdušne napade na iračke ciljeve. Satelitski snimci su 8. februara otkrili prvi dim iz zapaljenih naftnih bušotina.
Gubici
Prema izveštaju Američke agencije za zaštitu životne sredine koji je tražio američki Kongres, zapaljeno je ili oštećeno preko 700 naftnih bušotina, rezervoara za skladištenje, rafinerija i objekata u Kuvajtu. Procena i danas variraju i kreću se od 605 do 732 nafte bušotine.
U martu 1991. akumulirani finansijski gubici procenjeni su na čak 10% od 90 milijardi barela kuvajtskih rezervi nafte na osnovu izjave zvaničnika Kuvajtske naftne kompanije. Po tadašnjim svetskim cenama to bi danas iznosilo 157,5 milijardi dolara.
Požari su osim finansijske štete izazvali i brojne probleme koaliciionim snagama u sukobu sa Irakom. Avion C-130H Kraljevskog saudijskog vazduhoplovstva srušio se zbog požara na prilazu aerodromu Ras Mišab u Saudijskoj Arabiji. Poginula su 92 senegalska vojnika i šest saudijskih članova posade, što je bila najveća nesreća među koalicionim snagama. Iračke protivoklopne snage su takođe uspešno koristile dimnu zavesu u nkoliko bitaka.
Požari su povezani sa onim što je kasnije okarakterisano kao “Sindrom Zalivskog rata”, hroničnim poremećajem koji je pogodio vojne veterane i civilne radnike, koji uključuje umor, bol u mišićima i kognitivne probleme. Kasnije studije pokazale su da vatrogasci koji su gasili bunare nisu prijavili nijedan od simptoma koje su vojnici iskusili.
Kompanije odgovorne za gašenje požara u početku su bile Behtel, Red Adair (sada Global Industries of Louisiana), Boots and Coots. Poslednja kompanija koja je preuzela na sebe saniranje štete bila je Safety Boss, ispostavilo se da je bila i najuspešnija, kroz gašenje i zatvaranje većine bunara, njih ukupno 180.
Gašenje vatre Kuvajt je koštalo 1,5 milijardi američkih dolara. Požari su goreli otprilike deset meseci, uzrokujući široko rasprostranjeno zagađenje, a pretpostavlja se da se svaki dan gubilo oko 5 miliona barela (790.000 m3) nafte.
Gašenje vatre i posledice
Stručnjaci su predviđali da će požari goreti između dve i pet godina pre nego što izgube pritisak i sami se ugase. Prema rečima Larija Flaka, naftnog inženjera za Boots and Coots International 90% svih požara u Kuvajtu iz 1991. godine ugašeno je morskom vodom, prskanom iz snažnih creva u središte požara. Voda za gašenje je snabdevena sušnim pustinjskim regionom prenamenom naftovoda koji su pre toga pumpali naftu iz bunara u Arapski zaliv, pre nego što je većina njih oštećena u iračkim diverzijama.
Za najupornije požare naftnih bušotina, korišćene su gasne turbine za izbacivanje velike količine vode velikom brzinom.
Na vrhuncu požara, dim je apsorbovao 75% do 80% Sunčevog zračenja. Čestice su se podigle na maksimalnih 6.100 metara, ali su relativno brzo uklonjene kondenzacionim jezgrama oblaka iz atmosfere. Iako se scenariji koji su predviđali dugotrajne uticaje na životnu sredinu na globalnom atmosferskom nivou zbog gorućih izvora nafte nisu realizovali, dugotrajni uticaji izlivanja nafte na prizemnom nivou bili su pogubni po životnu sredinu u regionu.
Mešavina pustinjskog peska, nezapaljene izlivene nafte i čađi koju su stvarale zapaljene naftne bušotine formirale su slojeve tvrdog tarkreta koji je prekrivao skoro pet odsto kopnene mase Kuvajta. Vegetacija u većini kontaminiranih područja pored naftnih jezera počela je da se oporavlja do 1995. godine, a suva klima je takođe delimično učvrstila neka jezera.
CITAT: Između 610 i 700 naftnih požara uništilo je 85% kuvajtskih naftnih bušotina. Ukupna količina spaljene nafte je procenjena na milijardu barela, što je ekvivalentno 2,8 milijardi američkih dolara. Naftni požari uticali su na obaranje aviona C-130 Kraljevskih saudijskih vazduhoplovnih snaga.
Invazija na Irak
Sličan scenario, srećom daleko manjeg obima viđen je i tokom američke invazije na Irak 2003.godine. Iračke snage su tada zapalile oko 40 naftnih bušotina u Persijskom zalivu unutar Iraka, kako da bi ometale invaziju, a ti delovi naftnih polja zapaljeni su kao odbrambeni manevar, a njioh su koalicione snage brzo ugasile.
U gašenju požara američke snage imale su velikog saveznika u timu Kuwait Wild Well Killers, koji je formiran još tokom Zalivskog rata, 1991. godine, a sastojao se od pojedinaca različitih specijalizacija, uključujući vatrogasce, operatere bušenja, naftne inženjere, pomoćne službenike i bezbednosne inženjere. Oni su uspešno ugasili 41 požar u naftnim bušotinama u Kuvajtu 1991. godine, a svoje znanje i iskustvo za suzbijanje požara na naftnim poljima potvrdili su i u Iraku, Rumaili, 2003. godine.
Iračke kopnene snage postavile su tada oko naftnih polja 18 km dugo odbrambeno minsko polje, koje je sadržalo oko 100.000 mina.
Osim mnogobrojnih ratnih filmova, požari su bili i tema konkretnih dokumentaraca koji su se bavili ovom temom. Dokumentarac Ajmaksa “Vatre Kuvajta” iz 1992. godine, bio je nominovan za Oskara. Posebno upečetljive su scene u kojima mađarski tim koristi svoj mlazni turbinski aparat za gašenje požara.
“Lekcije tame”, film iz 1992. reditelja Vernera Hercoga istraživao je opustošena naftna polja Kuvajta nakon Zalivskog rata. I korporacija Behtel je producirala kratki dokumentarac pod naslovom “Kuvajt: Vraćanje sunca” koji se fokusiralo na napore gašenja požara.
Pavle Jakšić | Vitraž
Pratite Vitraž:
